петак, 23. октобар 2020.

Реч струке и старих Пироћанаца о ревизионистичком деловању Пиротског зборника и приликама у Пироту током окупације (1. део)

Пиротски Солунци пред спомеником
у Тијабари (колаж: Ж. П)
Срдачно захваљујемо драгим Пироћанцима и пријатељима Пирота, новим потписницима протестног писма. Велика захвалност уваженом Миљану Манићу, пиротском историчару који нам је први доставио своје мишљење о ревизионистичким открићима у пиротском годишњаку. Захвалност и нашој дивној књижевници Мирјани Јонић Игић, неуморном ризничару и истраживачу, највећем живом познаваоцу старе пиротске чаршије. Управо освртима Манића и Игићке отпочињемо серију објава у којима ћемо имати прилике да читамо мишљења еминентних домаћих историчара и експерата, упоредо са сведочанствима старих Пироћанаца, још увек живих сведока окупације, или пак њихових потомака. Тако ћемо заједно стварати и обликовати један живи и бесмртни Зборник, саткан од стручних мишљења, научне истине и душе старог Пирота.

1. Мр Дејан Ристић, историчар, ранији директор Народне библиотеке Србије;
2. Др Немања Девић, доктор историјских наука;
3. Ирена Илић, мастер историје, Универзитет у Бечу;
4. Борис Томанић, дипломирани историчар МА;
5. Милена Божовић Манић, новинар Радио Београда;
6. Светлана Градинац, професор српског језика и књижевности из Београда;
7. Обрен Ристић, књижевник из Књажевца;
8. Јасмина Ћирковић, дипл. правник из Београда;
9. Спира Манић, професор разредне наставе у пензији и музичар;
10. Ана Селак, адвокат из Београда;
11. Драган С. Вељковић, пуковник у пензији;
12. Весна Васић, дипл. дефектолог у пензији;
13. Лука Јеремић, политиколог за међународне и европске послове;
14. Mr Ph Ана-Марија Антић, оснивач и директор здравствене установе Апотеке "Антић";
15. Мирјана Гавриловић Манић, дипл. хемичар у пензији;
16. Mr Ph Андреја Светозаревић Вуков, дипл. фармацеут;
17. Драгана Борисављевић, дипл. физико-хемичар, кћерка покојног Ранка Живковића;
18. Милица В. Стојадиновић, грађевински инжењер, из породице Малог Ристе
19. Персида Бараћ, пензионер
20. Prim dr mr med sci Драгана Вукосављевић, специјалиста медицинске биохемије, Београд

(шири списак потписника и садржај протестног писма можете прочитати ОВДЕ)

Миљан Манић је историчар из Пирота. У Историјском архиву Пирот почиње са радом 2000. године, био је директор ове установе (2006-2009), потом шеф њене спољне службе, са звањем вишег архивисте. Члан Управног одбора „Удружења историчара Пирота“ бива од самог оснивања ове организације 2014. године. Манић дуги низ година истражује и проучава локалну историју, до сада је објавио више књига којима пружа свој драгоцени допринос завичајној и националној историографији: „Пиротски времеплов“, „Мој предак у Великом рату“, „Равногорски покрет у округу Пиротском“ и „Бесмртници – споменица изгинулим у ратовима 1912-1918.“ Још увек предано ради на свом капиталном делу о знаменитим Пироћанцима. Мишљење историчара Манића добили смо још у марту ове године, ових дана и одобрење да га јавно публикујемо:

Полазећи од неспорне чињенице да су пиротски крај и територија Горњег Понишавља одувек били део српског националног, културног и политичког простора, за шта постоје многи докази, почев од Средњег века, периода Првог српског устанка, периода ослобођења и стварања модерне независне српске државе – свако друго тумачење сматрам нестручним, неодговорним и неумесним. Србија је била та која је ове крајеве увек ослобађала, док су је други, у овом случају наши источни суседи, три пута окупирали и присвајали.

Период 1941-44. у коме је пиротска гимназија радила под окупацијом и била у саставу школског система бугарске државе, не може се посматрати у континуитету са гимназијом која је радила у Пироту, у Краљевини Југославији пре почетка рата и окупације. Самим тим и гимназија која је почела са радом након ослобођења и завршетка окупација, не може бити у било каквој вези са оном која је радила за време окупације, осим што су се налазиле у истој згради...

Што се тиче пак објављеног текста у Пиротском зборнику, за који сте затражили моје мишљење, оно се може сажети у следећем: Не желим да мислим да иза таквог текста стоји нека скривена намера или жеља за сензационализмом, већ да је у питању незнање, неразумевање историјских процеса као и узрока и последица истих, некритички однос према историјским изворима који су коришћени, или пак нису, при састављању таквог текста.


Мирјана Јонић Игић је књижевница из Пирота, пореклом из старе пиротске породице Чинче. Врсни је познавалац старе пиротске чаршије која у њеној дивној нарацији чудесно васкрсава. Поседује импресивну ризницу завичајних фотографија, књига и докумената, мноштво аудио записа на којима је бележила своје разговоре са старим Пироћанцима. Мирjaна је до сада објавила више књига, збирки песама, позоришних комада, књижевних прилога. За завичајну историографију нарочито су драгоцена дела: „До пакла и назад – сведоци историје“ (о људима из Пирота који су преживели Солунски фронт), „Ратни дневник Петра И. Панчића“ „Мале градске приче“. Своје мишљење нам је доставила 19. октобара ове године:

Дуња Чинче, трећа лево од учитељице

Имам фотографију моје тетке Дуње са бугарском учитељицом на кеју, ту доле на травњаку, види се Големи мост иза њих. Она се сећа песме коју су певали на часу. Не могу да је поновим целу али суштина песме је „аз сам Б`лгарче“ и поносна сам на „мојти гори“, за мене је највећа срећа и слава да будем бугарско дете. То је суштина песме са којом се почињало, са којом се учило, са којом се завршавало предавање у школи. И моја друга тетка је још жива, деведесет година има, у Београду је. Она је била ђак старијих разреда. Њих две, од њих шесторо, још увек су живе. То је било тако нормално. Нормално је да кад неко заузме неко подручје, на које је одувек бацао око, и коначно га добио, да покрене сваку могућу пропаганду да би убедио људе у оно што ради. Ја имам једну књижицу из тог периода, куцану на папиру па укоричену. Добила сам је од мог бившег професора, још увек живог, Николе Николића, сликара и професора. Била сам његова прва генерација ђака, тамо давне шесдесет и друге године, у седмом разреду. Та брошура се зове „Пиротскијат окр`г и неговото населеније“ и она пише о Пироту и околини као бугарским крајевима, да су њихове школе, да је све што је урађено и изграђено у Пироту, њихово дело. Кад неко запоседне нечију столицу, нормално је да се бори да је задржи. И то није нешто што мене чуди или љути. Говорим овде о људској психи, о државној политици. Друга је прича да ли је то исправно, да ли су ти окупаторски налети исправни. То је сад друга прича. Овде говорим само о томе: дошли су, заузели, прогласили својом територијом. Сва даља пропаганда иде уз то. И прати тај чин.

У Пиротском зборнику је поменут мој теча Драгослав Петровић, као студент. Он је од Д`лгошијиних. То је стара пиротска породица, једина у овом крају која слави Светог Харалампија. Веома богата, побожна и коректна породица. Остали су у сећању старих Пироћанаца по томе што се код њих слава славила три дана. Првог дана дође свештеник, пресече колач и чинодејствује. Тог дана су Д`лгошијини постављали столове у свом огромном калдрмисаном дворишту, само за градску сиротињу. Њихова авлија била је препуна тога дана. Били су велике газде, поседовали дућане, трговине, препродају ћилима, имали су и услова да тако нешто ураде. Тек сутрадан, долазили су углађени гости, виђенији варошки људи. Трећег дана, што би рекле наше бабе, на рукавичће – јер оне кажу: слава, па патерица, па рукавичће – тог трећег дана долазио је комшилук, родбина и сви остали. По томе су Д`лгошијини били познати у Пироту. Е, сад, мој теча Драган је био најмлађи, он је рођен маја 1920. године. Када је почео рат, све је ово овде постало бугарска територија, па је тако и он постао бугарски држављанин. Ко није желео да прихвати бугарско држављанство, и ко је имао услова да оде, напустао је школу и настављао школовање у Алексинцу[1]. Зато је он, као бугарски држављанин, морао након школе да служи војску, да се одазове регрутацији. Уместо тога узабрао је да оде на студије медицине у Софији и тамо је дипломирао на очној хирургији. Касније је био директор у „Драгише Мишовића“ у Београду, па је потом отишао у иностранство. Имао је тамо две своје приватне клинике и био чувени очни хирург, сада у марту је умро у Женеви. Иста прича је и о мојој фамилији, чувеној пиротској браћи Чинче, Панти и Младену, који су такође поменути у Пиротском зборнику као родитељи ђака бугарске гимназије. Младен није имао никога од синова на студијама у Софији, али деда Панта већ јесте. Његов најстарији син Михајло је, као и теча Драган, из истих разлога отишао у Софију, уписао ветерину и дипломирао, касније као ветеринар живео и радио у Београду, до своје смрти. Значи, то је био разлог због чега је било тако како је било. Ту није било много избора: или ћеш да обучеш бугарску униформу и да ратујеш против своје браће или да тражиш неки други излаз. И овај је био најбезболнији. Ја са чика Миком нисам о томе причала, никад посебно, али теча Драган ми је причао о томе, да је једини излаз био да студира.

Када су Немци окупирали Пирот, завладао је велики страх у народу. Људи их нису разумели, не знаш шта ти говори, шта тражи од тебе, не умеш да му одговориш ако уђе у твој дућан или двориште, може да те убије због неспоразума. Владао је велики страх од непознатог. Миливоје Антић је био чувени пиротски трговац, имао је дућан преко пута суда и гимназије. Његова жена једног јутра устала на ћошку, ту преко пута Гимназије била је чесма, али не ова садашња, већ са друге стране, мала бетонска чесма одатле се точила вода, десетак корака од њихове капије. И види она два бугарска војника како се умивају, пљускају по лицу и пију воду, чује их да разговарају. И она сва пресрећна, помислила да је то наша војска, утрчи у капију и каже: „Леле, нема ђи више онија мутавити, са су дошли наши, че се разберемо кво орате“. То ми је причала њихова унука Милица Петковић, моја велика, сада већ покојна пријатељица. Бугари јесу управо играли на ту карту, да су они „наши“. Зато је у граду био велики мир. Зато је мој отац пушио цигаре „Златен Пирот“, зато је деда нормално држао дућане и радио, и није било никаквих проблема. Зато су из Бугарске долазили да купују робу из Пирота, јер је та иста роба била дефицитарна чак и у Софији.

Али, кад се видело да та асимилација не иде тако лако, кад је већ она друга половина рата дошла, онда се и прича окренула наопако. Прво су почела насиља по селима, и највише по селима. Причала сам ти раније како је сеоски кмет морао да преводи окупљеним сељанима заповести које је издавао бугарски командант задужен за то село. И сељак један из реда, кад је чуо које су све нове забране, а он каже: „Опрем добро, кмете!“. Бугарин се окрене и пита шта је овај рекао, а кмет у страху да не изгуби и он главу каже: „Ма рече: с`гласен сам с`с вас.“ Те забране, које су почеле да се уводе, биле су повод за нове одмазде, и прича се полако окренула наопако. Тај злогласни Стојанов, за кога су сви причали да је свакога дана морао некога да убије. То је био човек коме је крв била у очима, који је морао свакодневно да види крв, па макар куче убио. О њему су се страшне ствари причале.
Ђока Кучкадин на
радном месту пољака

Покојни деда Ђока Кучкадин, имам преко двадесет снимљених касета само са њим, њега су хапсили због тога што је у тој другој половини рата, тајним стазама пребацивао кријумчаре, који су кријумчарили робу за препродају, кад је већ почело да понестаје, када Пирот више није био златни, обећани град Елдорадо. И он је имао користи од тога јер су му плаћали да их тајним стазама преведе. Био је пољак, чувао поља и шуме, знао је сваку стазу и богазу. Али га ипак ухвате и затворе. И питам га ја, јеси ли имао проблема у затвору, а он ми каже: „Мене деда ми ме откупи од стражари с големе паре. Сви су тада имали по неку залиху, то је традиција у српском народу. Због честих ратова свака кућа је имала скутану бар ж`лтицу, две, зависи од тога колико је сина имала. И у рату, невољи, ушије им се по једна ж`лтица у дреје, да им се најде, за не дај Боже. Али деда даде све скутане ж`лтице и поткупи бугарске стражаре да ме не би тукли и малтретирали. А ја сам слушао крике и урлање из затвора. Јер тамо нацртају на зид мердевине и кажу ти: качи се уз њи, и бију те док не паднеш у несвест. Па како да се качиш уз с`лбу нацртану на зид? Или нацртају на зид коња, и окају: јаши конето, па те онда опет бију. А ти како да узјашиш слику? Али, мене деда спаси, даде големе паре.“ 

 

Пироћанци на принудном раду у Бугарској,
са леве и десне стране стоје стражари

 Бугари су Пироћанце водили у трудовнике. И нису сви у том заробљеништву имали среће, као рецимо мој свекар кога је рат затекао на одлужење војног рока у Суботици, где је служио као аутомеханичар и возач неког ђенерала. Он је као ратни заробљеник спроведен у Немачку и распоређен код газде коме је сво време рата одржавао пољопривредне машине и дивно живео у његовој породици. Газдарица је водила рачуна о њему као о свом рођеном сину, из мајчинске љубави, надајући се да неко тако брижно поступа и ка њеном сину, због кога је много бринула, о коме ништа није знала сем да је на Руском фронту. Међутим, Какаламба, отац покојног Љубе Какаламбе, говорио је да је у Бугарској проживео прави пакао. Живели смо у ограђеним баракама и градили железничку пругу и путеве, говорио је. Ако идемо негде далеко они нас утоваре, одвезу и истоваре, ако не, иде се пешице. Вукли смо као стока по цели дан колица пуне земље. Како сване, тако кренемно да вучемо, да вучемо. Под стражом радиш, кад те опекло сунце, кад те бије киша, немаш паузу, немаш одмора до мрака. Стриц моје мајке је такође био трудовник у Софији, био је јако млад тамо се прехладио након неког рада, добио туберкулозу и касније окончао. 

Пиротски Јевреји на
принудном раду у Бугарској
Деда ми је причао да су Бугари 1942. године спроводили са железничке станице кроз град заробљенике са југа Србије, ваљда су ноћили у касарни, чекали други воз, па настављали даље на принудни рад. Било је много заробљеног народа и наоружаних стражара са обе стране колоне. Народ, дућанџије, изашли сви, гледају, нико ништа не коментарише. Поворка застаје због воде код чесме на Гушевици, управо ту где је деда имао своје бројне дућане. Један од заробљеника тада искористи непажњу стражара и јурне према Доњој мали, низ улицу која води до Град`шничке реке. Како је он почео да бежи, стражари појуре за њим, а деда брзо зграби за руку неког дечкића из колоне, мршавог и недораслог, уведе га у дућан и сакрије на спрату, који је служио као магацин робе. Ови ухвате сиротог бегунца и продуже са колоном даље. Комшије су ћутале, нико ништа није приметио. Увече деда доведе дечка кући. Имао је шеснаестак година, звао се Мика. Био је из Врања и испоставило се да деда познаје његовог оца, да су некад давно трговали заједно. По поверљивом човеку пошаље му поруку да не брине, да му је син на сигурном. Мика је сво време рата провео у нашој кући у Пироту, тек почетком 1945. године, деда га је послао оцу у Врање.

Било је међу Бугарима и људи који су поштовали стара пријатељства, и који су помагали. Причала сам ти раније како је мој тата ухваћен када је дотурао оружје партизанима. Кад је преко Сарлаха, понео огромну тепсију са питом, а испод ње сакривене бомбе. Бугарин један, на ћоше у Јендек малу, ту је држао бакалницу, познавао је деду и били су добри пријатељи – и одкуд је он то знао збиља нико не зна – заустави тату са тепсијом и каже му: „Иване, немој да идеш куде си пош`л, врни се дом, и то што носиш с`с тебе, врни си све дом, на лоше че излезне.“ Значи да је он знао шта тата носи и опоменуо га. Међутим, тата га није послушао и јесте излезло на лоше. Код Пејин мост цел је д`н стојал у снег бос, чека да га стрељају. Деда је хитно тог истог дана продао дућан пошто-зашто, однео торбу пуну пара у Сењак у бугарску команду, да га спаси стрељања. Моја тета Дуња помиње и кола пуна свиле, могуће да је морао касније да допуни и комплетира поклоне.
Младен Чинче са својом супругом
и шесторо деце. Јован стоји иза оца

Причала сам ти раније и за бугарског жандарма. Пироћанци нису правили разлику кој је как`в. Сваки богатији човек у Пироту, то је била традиција од вајкада, или ће да усвоји и да чува туђе дете, или ће да га издржава, или ће неку целу породицу да помаже. То је било за севап. Јер, каже: „Србин, има за севап све да уработи, иљаду чуда, али заинат, има да уработи десет иљади чуда“. Е тако је деда, између осталог, издражавао и једну сиротињску бугарску породицу, која је од старина живела у Пироту. Он је био амалин, дежурао је на пијаци или железничкој станици са канапом преко рамена. Ако ко купи нешто теже, он се понуди да му однесе кући, да пренесе на својим леђима, јер нема пара за фијакер. И од тога су живели. Ако сакупи за доручак, за ручак и вечеру већ недостаје. Имао је гомилу деце. И деда му је сваке суботе носио, или јагње или прасе, погачу качкаваља, то су тада биле велике погаче, једна по 16 килограма. Кад је био празник, посебно Врбица, сву му децу предреши, у нову одећу, у нове ципеле. Издржавао их је годинама.

Али, кад је наступио Други рат и кад су дошли Бугари, као њихов човек, амалин постане жандарм. Јер свако тражи свога, свака птица своме јату. И када су тату ухватили за стрељање, и кад је он после тога побегао у партизане, Бугари сакупе целу нашу породицу, нану, деду, четири татине сестре и брата, сво петоро деце. Построје их у двориште са унутрашње стране ограде, капија отворена, пушкомитраљези, сви осуђени на стрељање. Народ се сабира, не сме да се зауставља, надзрне, па протрчи. И ту, баш тада прође, неко би рекао случајност, Божја промисао, у жандарској униформи тај бивши амалин кога је деда деценијама издржавао. Види шта се дешава, утрчи унутра и пита дежурног бугарског војника: „Какво става тука?“ А он му каже: „Тука има шумкаџија!“ – „Ма как`в шумкаџија?“ – „Има, тука има шумкаџија, Иван се зове!“ А овај Бугарин каже: „Не, то је голема грешка! Ја у Пирот живим, знам тези хора! Те са одани б`лгарски поданици, нема при тех шумкаџија! Има тука Иван, ама тој е сега в Софија, при моја лејла, тамо работи, помага на моја лејла“. И каже им да ће сад одмах да оде у седиште полиције, да ништа не предузимају док се то не разјасни. Пошто је реч о бугарском жандару, они сачекају, он оде у Сењак где им је била команда, и потпише изјаву да тата није шумкаџија већ да га је он лично послао код своје тетке у Софију, да ради код ње и да јој помаже јер је она сама и стара. И они пусте целу породицу после његовог потписа. Која је то велика храброст, и захвалност! Могао је неко да се сети и да провери да ли је мој отац заиста код његове тетке у Софији. И шта би тада било са бугарским жандармом и његовом породицом?

Пироћанци на
принудном раду


Свашта је било. Али било је и да су људи почели да устају, да се буне. Каже неко, није било много жртава. Те тија и тија пођинул, десет њих. Једна да је жртва, у тој фамилији у којој се десила она је страшна и она већ изазива револт и шири причу даље. Десет, сто жртава, то је сто прича које се даље шире и изазивају још већи револт. Е тако је то и почело, у другој половини окупације. И нормално је да људи више нису желели да ћуте. Сад кажу било је издајника. Па било је, како да не, њих увек има. Гаша Циганин ми је причао, имам и то на касети, имао је два велика фризерска салона, мушки и женски. Било је питање престижа ићи код Гаше Циганина. Он дотеран, брчићи, отмен господин, не питај. Тај Гаша ми је причао, кад су ушли партизани у Пирот, један од њих је јахао на белом коњу, дао ми је име и презиме његово, то могу да преслушам на касети и да нађем. Он је био веома поштован јер је био веома висок функционер у партизанима. Међутим, каже Гаша, не пројде малко, стурише га од коњатога и стрељаше га, да сви виде. Питам га што и ко га је стрељао. Па стрељаше га партизани, он је работил с`с Бугари, седел је на две столице.

Место на коме је коњима жива
растргнута Јерина Николић
из Крупца почетком 1944.

Ратно време носи различите приче, и не може да буде идеално, не може да буде све потаман. Кад ти дојде у кућу чужда рука, колко год да те чеша, не може да знаје куде те сврби. И да те чеша и да те тетоши, теби смета, неје твоја рука. А кад те још огребе, па ти пушти крв, у теби изазове бес. А кад се роди бес, он роди и одговор. Истина је да је било људи који су одлазили у партизане, који су хапшени и убијани, мучени, било је свега што носе ратне недаће са собом. Нормално, тако је било у целој Србији. Не може нико да каже да је Пироћанцима било лепо. То је већ смешна лаж. Нити може неко да каже да је све прошло без злочина, без побуне и одговора народа. Јер да је тако било, не би било ових гробова, не би било сећања на то зло. Нити су Бугари заборавили, нити су Срби заборавили ону чувену голготу 1885. у Пироту, ни Први рат, ништа није заборављено. То се само провлачи и растеже, вуче, провлачи. На жалост, без икакве потребе. Апсолутно без икакве потребе. Ја ћу те поштовати, било преко које црте да живиш, само буди човек. Што те не би поштовала?

Случајно сам у возу 1961. године упознала Бугаре, оца, мајку и ћерку. Заједно смо у купеу били ја и мој брат са њима. Жена је била певачица, друга жена овом човеку. А он директор бугарске фабрике оружја, са врло високим чином. Мени то онда ништа није значило, била сам тада ђак првог разреда гимназије. Ми смо путовали заједно, они су продужавали за Пољску а ми сишли у Београду. Разменили смо пре тога адресе са овом девојчицом, она је моје годиште, звала се Марија. Касније је стално долазила код мене, а ја сам десет дана за новогодишње празнике била код њих у Софији, становали су преко пута тадашње Југословенске амбасаде. Постале смо врло блиске пријатељице. Последњи пут смо се виделе пре 15, 16 година. И ето, у таквим случајевима видиш да нема разлога за било какво злопамћење, имовинске спорове, али само ако човек то заиста хоће. Јер шта значи једној држави хоће ли имати неких двадесет километара више од територије? Ништа.

Ено га Света старац. Мислим да није жив, да је умро. Знам га још од младих дана. Радио је са мојом мамом. Долазио је код нас кући, никад се није женио, стари момак. Умео је да ме заустави на улици, да се пожали, да затражи правну помоћ да му нешто напишем, то никада нисам хтела јер је он тип човека који тужи све и свакога. Кад је на гробљу сеоском сахрањена нека баба, а он узео сантиметар, шнајдер је иначе, измерио и израчунао да баби прелазе прсти у њихову гробљанску парцелу. Тражио је да се баба ископа и да се помери за десет центиметара. Света старац је ушао у легенду и варошку пословицу: „Ајде бре! И ти ко Света старац!“. Чим би сазнао за неки пропуст у предузећу у коме је радио, Света старац је пресавијао табак и поднесио тужбу. Предузеће му је на крају доделило стан у насељу „Чешаљ“, само да више никога не јури и не пише пријаве. Света узео стан, па каже: „Хвала ви за станат, ал тов не значи да че ми запушите уста и скршите оловкуту!“. Тако је радио до смрти. Има таквих људи, али ја мислим да је време да се с тиме стане у бугарско-српским односима. Мада, можда се то уствари већ испуњава реч Господња, о временима која су пред нама.


Наставиће се...


[1] Прим. Ж.П: Под овим ђацима, који су своје школовање наставили у унутрашњости Србије, треба подразумевати пре свега децу државних службеника (чиновника, просветних радника, свештеника) који су скупа са својим породицама напустили Пирот, пре или након саме окупације. Међу њима има и оних који су били животно угрожени, попут учитеља Димитрија Ранчића или свештеника Србислава Ђорђевића („Наши у белом свету“, Митић, стр. 37, 144). Већина је отишла из Пирота одбијајући понуђену службу у бугарским институцијама, зато што би њихов даљи рад подразумевао и активно учешће у бугарској пропаганди и асимилилацији локалног становништва, што лепо илуструје писмо свештеника и поратног професора Пиротске гимназије Ђорђа Димитријевића из 1966. године: „...У јулу месецу 1941. године на конференцији свештеника у Пироту, одбио сам захтев окупаторског Архијерејског Намесника у Пироту проте Јевстатија (Бугарина) да потпишем захвалну депешу цару Борису за ослобођење пиротског краја од Срба са речима: `Јео сам српски хлеб 20 година, жена ми је Српкиња, знам добро из историје да овај крај никада није припадао Бугарима, житељи су овога краја Срби, нису Бугари, те према томе, такву депешу цару Борису не могу потписати. У исто време изјављујем да своју свештеничку службу у селу Сукову од данас напуштам, јер не могу и нећу да будем бугарски држављанин...`“ (АСЦ Пирот, диг. 31-01-257). Треба поменути да је било и оних који су имали материјалних услова да остану у Пироту и живе као грађани другог реда не прихватајући бугарску службу и држављанство, попут старог свештеника Душана Херкаловића (родом из Сребренице) који октобра 1945. пише: „...У време окупације, када ме Бугари молише да останем у парохијској дужности и даваше ми три месеца одсуства ради болести поч. попадије, па ми чак обећаваше и протски чин, па ја то све одбих и као прави српски свештеник не примих назив Бугарин и њихов происход, иако се деценијама мучих и гладовах...“ (АСЦ Пирот, диг. 31-01-554)


Фотографије:
Миљан Манић, преузето са сајта Удружења историчара Пирота
Пиротски Јевреји на принудном раду - из књиге "Јевреји у Пироту", Жени Лебл
Споменик Јерини Николић и другим страдалницима 1944. - Ж. П.
Све остале фотографије - приватна збирка Мирјане Јонић Игић

1 коментар:

  1. Velika zahvalnost istoričaru Miljanu Maniću i književnici Mirjani Jonić Igić za značajan doprinos očuvanju istorijske istine o Pirotu pod okupacijom fašističke Carevine Bugarske 1941 - 1944. godine.

    ОдговориИзбриши