Фотографија са Грчког војничког гробља у Тијабари. Усликана некад осамдесетих. Војници са Пелопонеза доспели су у пиротски крај по окончању Првог светског рата. Њима је врховна савезничка команда одредила улогу мировњака током успостављања нових граница и одузимања територије (царибродског и босилеградског среза) од Бугарске царевине, у знак одштете због језивих злочина њихових аскера над цивилним становиштвом током окупације. Прва балканска зима и епидемија шпанског грипа покосила је свих 358 јелинских официра, подофицира и војника, лако одевених и неприпремљених за студени у Нишављу. Њихове расуте кости неуморно је сакупљала по околним селима племенита Гркиња Екатарина са Волоса, пиротска снаја која је, током ратних вихорова, у свом завичају заволела српског војног лиферанта, наочитог Пироћанца Петра Станковића. У Пирот је стигла заједно са својим изабраником, испрошена и венчана, са његовим дететом у рукама. Тела јелинских миротвораца положена су на једном пропланку у подножју Старе планине. Ту је касније подигнут споменик вајара Сохоса из Атине. Одлуком пиротске Општине, 1924. године та гробљанска парцела поклоњена је занавек грчкој држави. Тако су кротки страдалници донели Србији парче бугарске царевине, а Грчкој парче Србије у сред Пирота (ср. Мт. 5, 5).
Ж. П. / Старе слике оца Зорана Тошића
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима
Ж. П. / Старе слике оца Зорана Тошића
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима
Нема коментара:
Постави коментар