"Моја кућа – моје чандије, че слазим како си ја очу"

Препокривал домаћин чандије с ћеремиду, и у јед'н ма' се опрзољи од вр чандије и тресне на сокак.
Притрчу комшије да виде какво се десило, а он рече:
- Ништа се неје десило! Слезо од чандије!
- Ама, како си слезал? – питују га комшије. – Ми видомо – паде!
- Моја кућа, моје чандије – одврне њим домаћин. – А ја могу да слазим како си ја очу.

(Из дела "Оратете уста да несте пуста" Мирјане Јонић Игић)