понедељак, 06. јул 2015.

Да знате само како је лепо било у Пироту...

У емисији Радио Београда „Код два бела голуба“, у којој стари људи оживљавају сећања на некадашњи Београд, разговарали су са Зорком Велимировић, врсним преводиоцем Тургењева и других дела руске класике. Пре доста година слушао сам преко радија тај разговор који је, отприлике, текао овако:
- Да ли нам можете рећи како је у Београду изгледао дочек нове 1900. године која је означила прелазак у 20. век?
- Па, не знам како је изгледало у Београду, али да знате само како је лепо било у Пироту...
Затим, питање:
Да ли сте одлазили на излете, на пример, на Авалу, Топчидер?
- Па, ишло се... Али док сам била у Пироту, ишли смо на излете на Стару планину, коњима...
Причала је даље о Високу, помињала Дојкинце, Брлог, Височку Ржану... На сва питања о Београду одговарала је тако што би најпре испричала како је било у Пироту. И тако се емисија о старом Београду спонтано и ненаметљиво претворила у емисију о старом Пироту. Довитљиви водитељ емитовао је песму из пиротског краја:


„Што ми омилело, нане, што ми омилело
Пиротското оро, нане, пиротската момчета“...

- Ох, баш вам хвала за ову песму, - рече Зорка на крају.

_________
Текст: Драгољуб Марковић (П. зборник број 15)
На слици: Зорка Велимировић, кћи чувеног пиротског проте Милоша Велимировића и прва жена преводилац у Србији.

1 коментар: