субота, 28. јануар 2017.

Зима у Цариброду

"Зима у Цариброду"
Ова зима ме подсећа на царибродске студени. Завејне куће и друмови, љути мраз штипа образе, из птица изгони дивљи страх, те слободно слећу на стазе и прозоре, цупкају и вриште, као гладни и промрзли просјаци пред вратима богаташа.

Сећам се како сам, јутром, тешко корачао по дубоком снегу, дуж улице 7. јула. Испред мене је одмицала старија сестра и тек с времена на време застајала да ме сачека, а потом опет јурила напред. Била је љута и често ме корила, или је само ћутке колутала очима, мирећи се са судбином која је њој, живахној и савесној, доделила тромог и успаваног брата, сасвим равнодушног због кашњења у школу.

Памтим да је школско двориште било ишарано „прзаљћама“, фино углачаним клизалиштима на која се ступало из трка, у највећем залету. Прва и најбржа стаза била је на самом улазу, а последња, иза оног пољског клозета који је у топлим данима снажно штипао ноздрве и привлачио мушице. Тада сам, на часовима, често бленуо кроз прозор и посматрао како пахуље нежно слећу на четинаре и кроје белу хаљину на виткој куполи Богородичине цркве. Пријатан и благи глас учитељице Мирославке Филипове био је само декор, нежни инструментал уз овај романтични призор. „Још колко па че бије?“ пренуо би ме из дремежа, шапат Аце Шефа, с којим сам седео у клупи. Сви смо жељно чекали да неко од школских служитеља одшкрине онај први прозор у приземљу и конопцем зањише клатно залеђеног звона и огласи почетак великог одмора. За тили час, пространа школска авлија била је испуњена царибродском дечурлијом, вриском и грудвама које су подједнако летеле ка блиским и далеким циљевима, ка пријатељима и непријатељима, случајним добитницима и тајним симпатијама...

Зима је за мене била најлепша у улици Христо Смирненски. Због доброг нагиба и слабог саобраћаја, она је са свих страна призивала децу која су је неуморно, по читав дан, браздала саоницама и простим клизаљкама, исеченим држаљама од бачених пластичних гајби које смо звали „кн`ће“ и чије смо врхове савијали под пламеном очевих упаљача. Трка је трајала непрестано, уз дозвољено „изврчање“, победници су стизали чак до комитета. Било је ту и скокова са снежних бедема, и каравана који су, као змије вијугали до дна улице. Понекад смо одлазили код Саше, у дом Станулових, да се угрејемо, уз партију „монопола“ и бескрајну песму његовог канаринца. Увече смо чекали дневник и радовали се када је наш малени и незнани градић постајао првак Југославије по издржаном мразу и минусу, остављајући, на табели под собом, многе градове, велике, имућне и славне.

Зиму у Цариброду памтим и по једном несретном догађају који се збио осамдесетих. Неки радник је из свог удаљеног дома кренуо раном зором у варош непокривене главе. Негде успут, покушао је рукама да угреје своје уши, међутим, на његово велико запрепашћење, једно му је остало залепљено у шаци. Та страшна прича служила је касније нашим мајкама као последњи адут при убеђивању да капе стављамо на главе. Уплашен за своје уши, ја сам је заиста уредно носио, иако је нимало нисам волео. Била је то чудна руска шубара од сивог зеца, са пришивеним репићем на врху, купљена негде у Софији, једном речју, капа какву нико у граду није имао. То парче крзна давало је повода за подсмех и задиркивање, а већ сам их довољно имао: био сам гојазан, ћутљив и повучен, мој шопски говор одувек је био очајан...

Тај подсмех, који живи у свим малим градовима, и свакога вуче у просек и осредњост, највећу штету нанео је самом Цариброду. Иако првак државе у поднетим хладноћама, њега су, те зиме и студени, што извиру из људских срца, увек тешко црпиле, гасиле његову чудесну топлину и јединствени сјај.

Жељко Перовић

Нема коментара:

Постави коментар