Пироћанац на Kарловом универзитету

Разговор са Пироћанцем Светиславом Костићем, професором индологије на Карловом универзитету у Прагу. Светислав Костић је рођен 1. новембра 1951. године у Присјану од оца Боривоја и мајке Данице. У Пироту је завршио основну школу и гимназију, а философију је студирао у Београду где је и упознао Чехињу Мирославу, своју будућу супругу. У време студија периодично је одлазио у златни Праг где се коначно преселио 1981. године. Ту је докторирао на тему „Глаголски системи индијских језика“ а касније почео да ради на катедри за индологију на Философском факултету Карловог универзитета. Ту предаје групу индолошких предмета: систематску граматику санскрита, морфологију и синтаксу језика хинди, интерпретацију санскритских текстова, интерпретацију хинди тек­стова, индијски језички ареал, смерови у књижевности на језику хинди и др. Четири пута је боравио у Индији. Израдио је неколико студија и чланака о индијским језицима. Превео је са санскрита на чешки Бхагавагиту, део познате Махабхарате, као и Мануов законик. Коаутор је обимног хинди-чешког речника. Превео је са хинди на чешки и српски језик бројне песме и кратке приче које су објављиване у разним књижевним часописима. 

Приредио: Жељко Перовић

Шта то ми Пироћанци имамо са чувеним Карловим универзитетом основаним скоро пола века пре Косовског боја? Имамо студенте, младе Пироћанце које су њихови родитељи, имућније градске чорбаџије, још почетком 19. века слали у мајку свих градова  –  златни Праг да похађају разне школе. Карлов универзитет је тада био неостварени сан младог Антанасија, сина знаменитог поп Крсте који није могао да прежали што његов наследник неће у свештенике. Када је већ било доцкан и за студије и за свештенство, прота се пожалио пиротском дервиш-аги, Турчину доброга срца, те се овај заузео и његовог сина дао аскерском хећиму да изучи лекарство и постане први хришћански доктор у Пироту  –  чувени Хећим Тане... На Карловом универзитету је као професор радио и Лудвиг Куба, чешки сликар, писац и фолклориста који је крајем 19. века боравио у Пироту и тада израдио за нас драгоцене цртеже Старе градске цркве и зграде пиротске Митрополије која је касније изгорела. У овој престижној образовној установи је и Јован Валента „получио дипломе доктора медицине, доктора хирургије и магистра бабичлука“ а затим дошао у Пирот и постао познати „физикус округа пиротског“. Он је касније подигао писани споменик пиротским жрт­вама које су преживеле језива мучења од бугарских војника 1885. у бизарном рату краља Милана Обреновића, почевши свој лекарски извештај цитатом натписа са улаза у Дантеов Пакао: “Кроз мене се иде у град болан и проклет...”. На овом најстаријем словенском универзитету је студирао и музиколог, композитор и диригент Војислав Вучковић, рођени Пироћанац, кога су Гестаповци убили 1942. године у Београду и уврстили у тзв. „изгубљену генерацију чешких композитора“, генерацију која је готово цела пострадала од нацистичког режима. Прашки ђак је сасвим изгледно и Чех Карел Скацел, познати пиротски апотекар из прве половине 20. века. Име овог „доброг соколца и примерног човека“, како пише Света Петровић, и дан-данас носи главна градска апотека... Сви ови подаци су мање-више познати, међутим, мало ко зна да је управо данас на једној катедри на Карловом универзитету  –  рођени Присјанац и пиротски ђак, Светислав Костић. Да будем искрен, и ја то сâм не бих знао да ме судбина није заувек спојила са Присјанцима, тим веома трезвеним људима бритке и довитљиве памети, и доделила ми почасну и доживотну улогу - присјанског зета.

Поражена душа је увек покорна

Разговор са чика Светом почињемо, неочекивано, причом о родољубљу. Показујем му наш други број Новог Момчиловца и говорим о љубави ка Пироту и Србији која је почетком 20. века покренула пиротске интелектуалце да ове новине објаве, а затим и нас да их обновимо, читав век касније. Он ме пажљиво слуша док прелистава Момчиловац и каже да прати многе родољубиве сајтове, нарочито руске, и да је велика грешка што неки њихови, као и наши медији, често преузимају информације из западних извора. Каже да се и у Русији, као и код нас, информације доста тешко пробијају и да мало шта истинитог дође до јавности. Глобалисти и тамо гуше информације и бојкотују све што ради патриотски фронт те зато Руси имају видео-телевизију по имену „Познавателное ТВ“, где има јако добрих коментара и анализа о Русији, о њеној снази и слабостима, као и о свим напастима које су се окомиле на њу:

– Питање је да ли је Русија слаба изнутра. Доста тешко можемо сазнати шта се ту дешава. Можда преко појединих аналитичара, философа, као што су Александар Дугин, Евгени Фјодоров, Николај Стариков, Андреј Фурсов, међутим, ипак је то мало за упознавање зато што се нама Србима намећу информације са CNN-а који све контролише. Мислим  да су Руси много мање предвидиви него ми. Они су сада несложни, али знају да се некако одједном спрегну и онда крену напред. То је та тајанствена, јуродива словенска душа, то је нешто предправославно, неки прасловенски хирови. Руси су одлични шахисти. А ми Срби никада нисмо имали ни добру дипломатију, ни добре информације. Кажемо: „А зашто Путин не удари?“ Па није он луд, његов народ је изгубио 27 милиона људи у Другом светском рату. Ионако га оптужују низашта, а кад би још прешао украјинску границу, то би била велика грешка... Било би јако убитачно за њих ако би бранили Русију негде у Бугарској, Лици, Украјини. Мора доћи до те неке критичне тачке. Руси су спремни да се боре само у одбрамбеном рату, а то је онај који се води на својој територији и у коме се непријатељ коначно уништава. Тако је било у оба светска рата, као и увек раније. 

Говоримо о томе како је нама готово сасвим непознато шта се дешавало након Другог светског рата. Професор каже да су нам упорно сервиране лажи о Титовом „не“, о Стаљинизму и „Крвавом Стаљину“ од кога су много крвавији били Лењин и Хрушчов. Са друге стране, сакривани су важни подаци те зато људи не знају да је Стаљин издавао наредбе да се Казанска икона Мајке Божје односи у места најтежих ратних окршаја и да је тада вера Православна спасила Русију и човечанство од нацизма. Запад презире Стаљина јер је Русију ишчупао из руку ционистичких пљачкаша и направио моћну државу, скоро царевину.

– Колико сам могао да схватим, све идеолошке борбе од Октобарске револуције до данас су вођене против Русија. То је уствари, политика Енглеске империје, она америчка је само наставак ове. Енглези воде најлукавију, најкрвавију и најбезоч­нију политику која не бира средства. Уништили су неколико континената, Америку, Аустралију. Шта су само урадили у Индији? Људе су газили као мраве. То је та колонијална сила Енглеске. Фашизам је чиста идеологија Енглеске империје, не Немаца. Енглези су наметнули рат Хитлеру против Русије, и пошто нису успели да на овај начин срозају и униште Совјетски Савез, они су испланирали напад на Русе 1. јула 1945. године. То је позната историјска чињеница. Напад није извршен и Черчил је зато изгубио положај, па се тек касније опет вратио. Налогодавци, односно финансијери Ротшилди, Рокфелери, то нису опростили...  Њихови плаћеници ових дана уништавају Славјанск и кажу: „то су Руси урадили“. За њих не постоји разлика између истине и лажи. Сва прича је лицемерна. Код нас се још од 70-тих, 80-тих пропагирала та америчка философија, тај њихов прагматизам: Истина је оно што доноси корист. Зато они час „бране“ нечију државу, а уништавају њено становништво, а  час „штите“ становништво, а уништавају државу. Њима ти принципи уопште нису важни. Они друге народе, и уопште људе, не сматрају достојним дијалога. Раде оно што хоће. Видите којим речима се они обраћају Русији и Путину: „Како ти можеш себи дозволити да се мени супротстављаш, повуци војску 50 километара од своје границе“. Руси кажу: „добро, ево повлачимо“, а ови истовремено то одмах сматрају слабошћу и иду даље. Међутим, руско повлачење је нешто друго, није то одустајање од борбе... Важно је и знати да је језик који се данас зове украјински, само један руски дијалект из околине града Лавова. Католички попови су подстакли неког тамошњег сеоског учитеља да напише граматику тог дијалекта, а затим је Ватикан то инсталирао као службени језик – језик без књижевне традиције. Као када би неко данас рекао: „Ево, Пирот има свој дијалект, ми смо посебан народ“.

Чика Света каже да су Србија и Бугарска за Русију геостратешки врло значајне и да зато требају да се држе заједно, упркос многим историјским несугласицама и сукобима. Оно што уједињује ова два народа јесте Православље али и јарам савременог колонијализма:

– Ко је колонизован данас? Колоније су данас овде. Колонија је Бугарска, Србија и сви народи Југославије, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачка... Међутим, они не верују и не виде то, иако их ови бију по глави. Уништавају их биолошки, хемијски, психолошки, а они кажу: „добро је, добро је, све је уреду“. Мене просто изненађује колико има сервилности код Словена, уствари, сваки народ је наиван, не само Словени. Знам Индију, знам Индијце. Јесте Енглеска формално изгубила Индију као колонију, међутим, ти људи тамо су постали тако сервилни да Енглезима, и уопште белцима, прилазе са страхопоштовањем и понашају се према њима као према полубоговима. Поражени народ, поражена душа је увек покорна. И америчке Индијанце су истребили, сабили су их у те сабирне центре, логоре, они су исто десетковани, уништени, и психички и физички, оно што је преостало, то је у логорима. Међутим, не знам да ли те сервилности има игде у тој мери као код Срба. Та наша раја је увек волела да буде западна. Идем градом и слушам како млади људи са одушевљењем изговарају: Њујорк, Париз... Неман западна гута земљу, а они јој се диве. Они који вуку народ у ту пропаст, имају узоре у неким мањим европским германским народима, којима је све једно да ли су Данци, Холанђани или Енглези јер је тамо енглески већ службени језик. У окупираним земљама Источне Европе већ уводе полако студирање на енглеском, и нема никог да каже: наш језик је стар, треба га неговати. Плашим се да ће то почети и овде у Србији, наши су поготову поводљиви и агилни у том смислу... Данас има много еурофила, али, што каже генијални Достојевски, када дође до најгорег, онда се сви држе Русије, многи међу словенским народима постају велики русофили. Критиковао је он Србе у својим Дневницима, али не да их понижава, већ их сажаљева. Треба читати те Дневнике али на руском језику. Нама не смета када нас пљачкају они који су нас бомбардовали, али зато нашим русофобима, т.ј. „модерним Србима“ смета да случајно не дође неки Рус и овде нешто заради. Та подозривост ка Русима потиче из народа, али мислим и да је и потхрањивана са стране.


Пиротски говор није грешка у развоју

Светислав Костић је израдио неколико студија и чланака о индијским језицима. Превео је Бхагавагиту, део познате Махабхарате са санскрита на чешки. Преводио је са индијских језика на чешки и српски језик  бројне песме и приче које су објављиване у разним књижевним часописима у Чешкој и Србији. Питам га одакле толика љубав ка Индији и индијској књижевности:

– Више се бавим језиком и лингвистиком, мање књижевношћу. А љубав вероватно потиче из млађих дана, из времена пиротске Гимназије у којој смо учили латински језик, то ми је било интересантно, нешто далеко, историјски удаљено... Касније ме је заинтересовао и стари грчки језик те сам и њега изучавао, а учио сам и новогрчки. Неколико година касније ме заинтересовао староиндијски, то је санскрит. После сам студирао индологију и научио сам хинди. У Чешкој сам упознао једног професора с којим сам доста сарађивао и помагао му када је писао неке уџбенике и скрипте. Касније је отишао у Индију као лектор чешког језика, тамо се задржао а затим постао и чешки амбасадор, тако да сам ја остао у Прагу као једини професор за хинди. Ми на универзитету негујемо четири индијска језика: хинди, бенгалски, тамилски и санскрит. За сваки од тих језика постоји један стручњак, а повремено имамо и екстерне сараднике.

Професор ми стрпљиво појашњава како се језици деле на индо-европске и неиндо-европске, и како се ови први, по једној старој подели из 19. века, деле на две велике групе. Прву чине балто-словенски, индо-ирански и арменски и они се сви скупа називају сатемским језицима, док другу групу чине грчки, келтски, романски и германски језици, и њих наука назива кентумским језицима. У занимљивој причи о језичким поделама, о правилима и одступањима од истих, долазимо и до нашег – пиротског говора:

– Нисам србиста али ме наш језик интересује. Мислим да су ови јужни, тимочко-призренски говори, много старији него остали говори српског језика који су сачували деклинацију, т.ј. мењање именица, придева и заменица по падежима. То се види и по гласовима који су овде боље сачувани, као рецимо полуглас ъ (тънко, уместо танко, прим. прир.). И наш акценат је јако интересантан. Налазио сам много сличности у акценту пиротског и руског, нпр. и овде и тамо је често сличан нагласак речи: „водá“, „млекó“, „козá“, „травá“, итд. Академик и књижевник Драгослав Михајловић критикује академике сербо-кроатисте, каже да Србију чини велики део народа који је са простора тимочко-призренских говора, и да је њима наметнут говор, односно књижевни језик, заснован на говору из динарских области. Није дошло до неке интеграције, до неког зближавања, требало је више уважити и неке особености јужних говора и омогућити узајамно упознавање како наречја, тако и локалних народних обичаја, веровања и стваралаштва. Има се утисак да у Србији доминирају Шумадинци са својом културом и језиком. Они сматрају да смо ми са периферије некако мањи Срби него они. А то је зато што они не познају богатство свога језика у његовим дијалекталним облицима као и народне културе других области. То је и зато што нисмо тако васпитавани, зато што немамо развијен школски и државни систем у смислу патриотског васпитања. Одбацујемо често оно што је наше, а онда околни народи у критичним историјским моментима, с неким правом, траже поједине области. Памтим још кад су седамдесетих година долазили Срби са Косова у Београд, а ови кажу „Дошао Шиптар!“. Грешка је у томе што Србија није имала национални препород, освешћење, него је све било стихијски. И то је јако опасно. Ми смо народ који нема никакве кохезионе тенденције.

Питам чика Свету колико је пиротски говор аутентичан, да ли је поменути полуглас ъ бугарски и  колико има турцизама у нашем локалном дијалекту:

– Сви словенски језици припадају индо-европској групи језика. Вероватно да су Бугари као неко неиндоевропско, урал-алтајско племе, бугаризовали Словене, прихватили словенски језик и дали му неиндоевропско име „бугарски“. Тај полуглас ъ није само њихов. Среће се и у неким другим језицима Балканског језичког савеза, например у румунском и албанском. Што се тиче мекоће неких сугласника у нашем говору, она је слична као у другим словенским језицима. Например пиротско „ћ“ је право словенско. Пиротски говор има гласовни систем много ближи другим словенским језицима од књижевног српског. Пироћанцима се сви смеју што „ћ“ изговарају као „тј“, односно „кј“, и „ђ“ као „дј“, односно „гј“, међутим мени се чини да је то сасвим логично, јер су ту палатализовани гласови „т“, односно „к“,  и „д“, односно „г“. На пример, реч „брат“ је у множини „братја“, и много је ближе пиротском меком „ћ“ („тј“). Књижевни српски језик не познаје меко „ч“ и „ћ“ и зато се данас сматра да смо ми нека грешка у развоју. Стандардни српски гласови „џ“ и „ч“  су нешто тврђи и чак су врло ретки у осталим словенским језицима. Они су вероватно примљени од Турака или још раније, од романизованих балканских староседелаца. О томе би вам више рекли познаваоци историје балканских и словенских језика. Руси, Бугари, Чеси, немају то тврдо „џ“ него имају „дж“ и пишу га тако... У пиротском говору нема посебних речи којих нема и у другим словенским језицима. Оријентализама, турцизама и персизама има доста, а има их и у осталим балканским језицима, као и свуда где су владали носиоци ових језика тј. Турци, Персијанци. Турски, који ми знамо као језик Османског царства, је нека мешавина арапског и персијског, релативно мало је изворних турских (урало-алтајских) речи. Има у војној терминологији речи које нису арапске и персијске, него су их баш донели Турци, а те позајмице су стигле како на Балкан, тако и у Индију. Рецимо реч „топ“, није ни арапска ни персијска, већ баш турска, онда „чаку“, то је нож и у индијском и у српском (чакија) и у персијском, затим, „сандук“, „банкук“ (пушка), барут, итд.

Помињемо и наше чувене пиротске проблеме са падежима. Професор каже да је до распада деклинације дошло у многим језицима и да то уствари није никаква неправилност:

– И у црногорском говору и у другим наречјима у Србији је дошло до губљења појединих падежа. Ја сам са уживањем гледао серију „Село гори а баба се чешља“, не мислим на саму радњу, већа како су етнолошки лепо описани обичаји, а и онај говор је фантастичан! Упоредив је са пиротским, нишким, лесковачким, врањским, разлика је само у падежима а фразе су потпуно исте, нема никакве разлике. И акценти су доста занимљиви. Нико не примећује да они у том говору користе само два или три падежа, слично као у пиротском. Они кажу „вода“, „од воде“, „у воде“, „Шведска“, „идем у Шведске“, „видим Шведске“. Не знам зашто се истиче да само јужни говори имају два падежа, кад их толико имају и они око Крушевца, Трстеника, то је скоро до Крагујевца? О чему ми онда ту говоримо? И грчки језик је губио падеже, у новогрчком постоје само три падежа, први други и четврти. Врло је интересантна паралела да је до губљења падежа дошло и у новоиндијским језицима. Тамо је остао први падеж, они га означавају као директни, и коси падеж – један општи падежни облик, који исто као наш четврти падеж, уз помоћ предлога, изражава функције свих осталих падежа. Само је разлика у томе што се у језицима балканског језичког савеза функције падежа изражавају помоћу поменутих предлога, т.ј. препозиција, и тог неког основног косог падежа, на пример: „човек“, „од човека“,  „с човека“, „на човека“, „при човека“, „из човека“, „над човека“. У хиндију и другим новоиндијским језицима није то препозиција него постпозиција, каже се „човека од“, „човека с“, „човека о“ „човека до“ итд. Тај савремени индијски језик „хинди“ је аналитички као и балкански језици и дија­лекти, међу које спада и  пиротски говор. Ту нема неправилности. Шта је правилно у језику? Правилно је то што се прогласи од неке научне институције, од неке државне комисије за стандард. Језик као такав не познаје правилно и неправилно, он се развија као биљка, пружа гране, цветове, и све је ту правилно. Књижевност и поезија никако не трпе такве стеге. Неки народи су више рационални, строги, траже да се све нормира, као што нормирају улице, дрвореде и не подносе те такозване неправилности. Тако имају и стандардизоване језике, па се зна, падеж се има користити овако, речи се морају користити као књижевне и стандарне, а ове друге нису стандардне и не смеш их користити. Е, сад шта је добро, а шта није добро... Други народи немају толико проблема са стандардизацијом, са нормом. Да кажем и да је санскрит уствари нормирани језик из неког четвртог столећа пре наше ере. Одбачено је све оно што им није улазило у систем и скројен је језик који је проглашен за стандардни књижевни. Сам назив језика санскрит, т.ј. санскрт не означава припадност неком народу, већ је чисто језикословни термин, сложен је од речи „сан“ што значи „с“, и „крта“ што значи „учињен“, дакле, језик справљен, направљен, нормиран, стандардизован. У то време се санкрит није говорио на целој индијској територији, те су наспрам њега истовремено постојали пракрти, што дословно значи „природни“, односно спонтано развијајући говори. Касније су и неки од пракрта били стандардизовани и од њих су прављени књижевни језици.


Народни устанак мора да се догоди

Наш Света каже да су кроз пиротски крај прошли многи народи и многе идеологије, религије, и да је права штета што се томе никада није поклањала довољна пажња и што се није улагало у истраживања јер би се вероватно дошло до значајних података о првобитним становницима Балкана, можда управо Словенима. Он је превео са санскрита на чешки древни Мануов законик кога данас многи истраживачи упоређују са Душановим закоником. Професор каже да је Душанов законик закон државника, док Мануов законик није везан ни за какву реалну личност и више представља збирку обичајних норми  – опис свега што се практиковало у животу појединца и у целом друштву:

– Има много сличности између пиротских, односно српских и словенских, с једне стране, и индијских обичаја, с друге стране. То је та стара, праиндоевропска заоставштина. У православним обичајима има много прехришћанског. Хришћанство је многе старе обичаје преузело. Индијски погребни обреди из ведског периода су и данас живи, да се мртвацу носи храна, да се на толико и толико дана врше помени за његову душу. Тих честих помена нема код католичких народа. Код нас и Индијаца има много сличних обичаја и када су у питању рођење и крштење детета, сва­д­бени обреди итд. Стари Индијци су имали много смисла за научну класификацију, данас су хаотичнији, а у оно време Индија је била много бистрија, духовнија те је заслужна и за многа научна открића и идеје. Тако и у области о којој говоримо, знамо да су, например, класификовали и односе међу људима, они су односне брачне заједнице делили у осам категорија. Ту је сваки контакт мужа и жене дефинисан. Традиционални индијски брак је склапан искључиво на основу договора једне и друге стране. У том Мануовом законику, и у другим приручницима обичајног права - сутрама, постоје правила која омогућавају девојци да одбије брак. Није ту било никакве продаје и присиле као, например, код неких других народа. Муж и жена су сасвим равноправни. Отимање жена, продаје и пок­ривање женског лица су новије појаве у Индији и старе су сто, двеста година, то су муслимански обичаји и утицаји...   Што се тиче лапота (обичаја ритуалног убијања најстарије мушке главе у породици – каменовање, прим. прир.), он се помиње у нашој етнолошкој литератури која наводи појединачне случајеве везане за села Расницу, Присјан, као и за Влашку крајину, Црну Гору и друге области. Сматрам да је то обичај романизованих староседелаца, чији су потомци, на пример, Власи, народ који данас живи међу другим балканским народима. Лапот је од латинске речи lapis и значи камен. Логично је да то није наше, јер и реч није наша. Мислим да је то чисто несрпски и несловенски обичај јер је у нашем народу однос према старијим члановима породице неспојив са оваквим ритуалом.

Након три сата разговора чика Света мора за Присјан а за који дан и у златни Праг. Многе теме смо тек начели, многих се нисмо ни дотакли а он ми каже да ћемо наставити причу јер ускоро опет долази и све ће чешће долазити. Његова велика жеља је да се по окончању рада на Карловом универзитету коначно врати у свој вољени Присјан:

– Присјан волим, ту сам рођен, најпознатији ми је. Он представља мој почетак  свега што јесам. Што се данашњег момента и ситуације тиче, из ове перспективе, све ми ово изгледа доста жалосно. Не само наш крај и Србија, него и цео овај континент. Како се можеш нечему надати кад видиш да је неко ставио шапу и не да? Али, ипак, сматрам да појединац може много да учини. Веома је важно васпитање, ширење неког утицаја, неке позитивне пропаганде, да се унесе у народ вера да није све изгубљено, тачније, да није ништа изгубљено. Да се искорени та похлепа за материјалним по принципу: да ја имам, а држава нека пропадне. Ето, то је већ почетак неког устанка. Тај устанак покорених словенских и источноевропских народа мора да се догоди. Руси су већ организовали свој народно-ослободилачки покрет који се бави ширењем истинитих информација и освешћивањем народа који мора да схвати да су званичне информације подле и подмукле, да су штетне, да су штетни њихови производи, не само духовни и душевни, него и ови које једемо и које пијемо. Немој куповати страну храну, купуј оно што је у твом селу произведено, у твом граду... Ми као млади ништа нисмо знали. Младима је у добром проценту наметнут начин понашања још од  80-тих година прошлог века. Велики глобалисти су још тада почели да уништавају Словене. Нашу младеж су васпитавали ноћном животу, од 11 увече до 3 након поноћи, а тога никада није било овде. Са друге стране, Шиптаре су васпитавали да превозе дрогу из Авганистана да би овде убијали становништво, не само духовно, него и физички, биолошки. Одакле толико дроге? То није ништа случајно. Колонијалисти и данас раде оно што су радили у прошлом и препрошлом веку, имали су они и тада опијумске ратове у којима је дрога из Авганистана, преко Индије, била усмеравана против Кине, где је од ње страдало на десетине милиона становника. Данас то исто раде и нама, то раде и Русима након победе у хладном рату. Тамо неколико десетине хиљада младих умре од дроге сваке године. А и да не умре, такав човек више вегетира него што живи. На то треба указивати, да је наркоманија данак у крви савременим колонијалистима, баш као што је инсталирање на стотину страних банака данак у финансијама, плаћамо и данак у природним богатствима, данак су и разне агенције за такозвано упознавање које од наших жена праве проститутке, данак су и параде које понижавају мушкарце, и усвајање словенске деце од стране америчких педофила које је недавно законом забрањено... То освешћивање је најважнија борба, и наравно, да се рађају млади људи.

Пирот, 5. јул 2014.
Извор: "Нови Момчиловац" бр. 3/4