Лапис

Много се радујем кад стигне пролет. Саберемо се деца, па по цел д'н не улазимо у кућу. Орлецамо по поље, по село, а највише идемо покрај реку. Она је још голема, па не смејемо да газимо, али гледамо како тече све док ни се не заврти у главу. Врљамо камење и такмичимо се кој че подалеко врљи, чији камик че поголем клобук да напраји. Намокримо се, и ја се тека често разбољевао.
Цркнем од јад, с'лнце огрејало па ми не дава мир да лежим, деца цвркају по сокаци, цвеће се расц'втело по ливаде што су озеленеле, а ја лежим болна.
Баба ми вари травће и тура ми облози, па се побрже придигнем. Али јед'н пут испаде много лоше. Цел д'н се играмо, и увече осети студ, и поче ме кара на грозницу. Једва се оми и лего. Баба дојде да ме целива преди спање и уплашено окну деду: „Јоване, дојди да видиш девојчето има ватру, целото гори!“ Целу ноч ме масираше, варише чајеви, и не заспамо.
Ујутру малко заспа, кад отвори очи, они покре мен. Подигоше ме да седнем, и баба ми принесе ћисело млеко да једем. Тура ми ложицу у уста и моли ме да једнем, да ојачам, и преборим болкуту. После ми тура облође оди комову рећију на гушу, масира ме с њу, ја се тресем, и зуби ми клоцају. Они не престањују, завивају ми нође у крпе сас оц'т, покривају ме сас дебеле црђе, и чекају ме да се презнојим. Кажу ми чим се презнојим че ми спадне ватрата, и че се дигнем.
Заспим, пак ме буде. Нес'м се презнојила, пак масирање, оц'т и комова рећија, завивање. Не давају ми да спим, ја заспим, буде ме. И тека минуше веч два д'на. Ватра спадне, дигне се. Ја спим, будим се, сањујем, вревим у с'н, појем. Баба ме моли: „Немој да појеш, плашиш ме!“
Дооде жене, кроз трепће видим моју тетка Зорку, Јованку Николинску, баба Љубу, Драгу Радојкову, Дану Николинску. Свака донела некакву травку да ми стуре ватру, да ми оздравеје гуша, и против уроци. На груди ми турају крпе, цела сам се умерисала на оц'т, рећију, компири, лук. Кад ми малко буде боље подизају ме да седнем, и изводе на двор да се изветреје соба и да уватим чист ваздух.
Кад се презнојим и буде ми боље, ја само мислим како да се дигнем и да отидем у Ћутин сливник да наберем љубичице. Сливник одма поди нашуту кућу, ограден сас висок дувар од камење, ја га прескочим, па кад улезнем заштукнем од убавило. 

Љубичице расејане на огњишта, по целијат сливник ц'вту и трепту. А меришу, ч'к се на путат осечају!

Прво улезнем да разгледам, после почнем да берем. Пробирам најубаве и од њи правим топчице, врзујем ји сас конч'к, и турам под сливу, па легнем у травуту и гледам у небо и зеленило. Меришем и слушам Нишаву како доле поди путат тече.
Донесем ји дом и натурам у чашће, у свете собе, па цела кућа замерише! 

После идем у Камениту кулу, поди сливнцити, на саставци куде се Темштица саставља сас Нишаву. Укачим се на најголем камик, и седнем, гледам рећете, а уз камењети ц'вту беле крупне љубичице. И од њи напрајим топчице, и једва чекам јутре да отидем у школу и да на моју учитељицу Цицу однесем једну плаву и једну белу. Она ји померише, па се убаво и мило насмеје, и каже: „ Хвала ти дете, много су лепе“. А мени ми се срце разлупа од радос.
Плашим се да не прец'вту док ја оздравејем, и стално питујем бабу да ли су се ресц'втеле. Она ме смирује: „ Де бре синко, топрв су почеле попурће да искарују“.
Време мињује, не знам ни колко време лежим. Жене дооде, доносе ми жежак леб, меко сирење, баницу, мед, печену дуњу. Деда ми дава ментолће бомбоне да ми омекнеје гушата. Мени ми се стално спи.
Један пут кад беоше дошле жене, дојде баба Дика Џућина, и чу вој глас како ока: “Ма кво сте се сабрале тува! Девојче не може да дише од вас. Излазете!“ Ја се зарадова кад ју видо. Онака крупна, погрбена, за час заведе ред.
Седе при мен, и рече: „ Са че ја испратим Обрена да те сас лапис олечи. Има одма да се дигнеш!“
Деда дојде да ми објасни како че чича Обрен једну пручку да ми тури у гушу, и да ми пипне белуту скраму на крајницити, и све че буде одма готово. Ја поче да викам, и реко нечу ништа да ми работи, да се плашим.
Кад стиже чича Обрен, седе до мен, и поче смирено и пол'к да објашњава како че за час да ме пипне и одма че ми буде боље, нема да осетим а ако ме заболи да га уапем за руку колко могу јако. „Јок!“ Викам, и обрчам се на другу страну.
Они ме моле, убеџују, ја не пристањујем. Дооди и отооди човек неколко пути.
Кад се привечери, деда седа на креветат покре мен, узе ми двете руће у његовете, и т'г ми рече:
„ Гане, кутре моје малечко, ти знајеш дека те деда никад не л'же. Послушај ме, нека дојде чича Обрен, нека ти помогне. Ја кад сам бил дете много сам патил од крајници. И све су ме тека лечили. Неје страшно. Малко че ти се заповрча, али нема ништа да осетиш, нема да те боли.“
Ја пристадо!
Дојде чича Обрен, отвори уста, он стварно много пол'к гурну ми пручкуту у уста, пипну ме два пути, ја испљува крваву и слану густу течнос. Он се зарадова и рече: „Те, готово! Виде ли?!“
Стварно не беше страшно. Да ли стварно не беше страшно или сам се ја много уплашила, па од стра и не осети ништа, не знам.
Одма заспа, и кад се разбуди, у собу осети мирис на љубичицу. Баба ми донела да видим дека још несу прецавтеле.
И оздраве од лаписат. А кво је тој лапис, ич не знам, али помага.
Оздраве за Ћутинијат сливник и Камениту кулу. Какава голема радос! 

Пише: Грана Перовић