Покушавам да замислим озарена лица тих старих Пироћанаца. На данашњи дан 1840. године, била су омивена сузама радосницама и крупним капима кише коју су жељно чекали пуна четири месеца. Бескрајна суша донела је Ћилимграду беду, глад и вртоглави раст цена лањских житарица. Сунце је сасвим опустошило пиротске башче, лозја и ливаде. Остала је само јака вера у грудима, као она чудна биљчица по имену пркос, што најлепше цвета у оскудици и невољи. На маргини једне старе књиге стоји записано да су се Пироћанци овог дана окупили у пространој порти тек изграђеног божићног храма на Пазару и кренули у дугу литију око града, певајући своје кишоносне песме и молитве. Сасвим сигурно да је на челу те поворке корачао омиљени пиротски владика, деда Нектарије Грк, и да је, на рукама свештеника, ношена највећа градска светиња „Богородица с три руће“ која је у новоизграђену цркву пренете из оближњег светогорског метоха. Остало је нејасно на којој се тачно капији литија затекла када се киша сручила на њу. Можда на оној градској, ка Стамболу, можда већ на самом крају путовања, приликом уласка у црквено двориште. Оно што у запису јасно пише је да Бог милостивни тад даде кишу, као реку јаку и обилату. На удивљење овдашњих Турака и Јевреја, на радост и утеху пиротских христијана.
Пише: Жељко Перовић
На Светог Леонтија 2017.
Писма из Малог Јерусалима II (у припреми)
Нема коментара:
Постави коментар