Грана Перовић: ЋОШКА

Ћошката немаше дувар на долњуту страну, деда га затвори, кад дува долњакат да не уноси шушљак од јараликуту што беше поди њу. Лети изнесемо шпорет, на туја ћошку, па готвимо на њег.

Ја придвечер отидем у градинче и наберем цвекло, лободу, буранију или извадим компири, па спремујем вечеру за деду и бабу кад дојду од њиву да има нешто да се кусне сас ложицу, да се завали зал'ак.

Док готвим, на путат, поди ћошкуту, седи мојто момче, мојата прва љубав, моја најголема љубав и чека ме.

Ја час гледам у њег час у манџуту, шију си ишчепим.

Гледамо се, смејемо се и засмевујемо, а очи ни сијају од радос и срећу.

Окнула би га да улезне да ми насече дрвца, да седне до мен да си поговоримо, али не смејем од комшије.

Кво ли че помисле, кво ли че кажу?

Срамота је да момче дооди у двор при девојче.

Кад уготвим јанијуту, узимамо стовне и отодимо на чесму да донесемо студену воду за уз вечеру. Одимо пол`к, заглеџујемо се у сваћи двор, сваћи сливник, а највише јед`н у другог, гледамо се, оно ни убаво, че попуцамо од милос.

Те, са ништа више неје остало. Остала сам само ја и путат.

На путат нема ништа, ниједна штрапка. Штрапћете су остале у мојто срце, да ми понекад загреју и заиграју у грудити.