Јајце голема радос

Увек кад на пијац видим постару жену, забрадену у мараму, да продава јајца у плетену крошњицу, ја од њу купим. То ме увек сеча на моју бабу која је казувала: „ Кад си имам јајца у кућу, имам си све, увек си обелим образ. Ако ми изненада дојде човек, испржим јајце - те ти руч'к! Кад ми затребу паре, отидем на пијац, продадем јајца - те ти паре! Кад отидем у задругу, узнем си зејтин, шићер и све кво ми требе. Кад треба да испратим поздрав на неког, пак узмем две-три јајца и завршим работу. Кад очу да зарадујем дете, дадем му јајце - те ти радос!“

Стварно за нас деца, јајце је било голема радос. Сваку вечер јајце у руће, па у задругу. За јајце се купе ратлуци, бомбоне беле, зелене и црвене јагодице, а ако су нестале, може и коцће шићер, важно да се заблажимо. А заблажујемо се пол'к, да ни под'лго траји и да повише уживамо. После ударимо у играње док не попадамо од умор, и једва се довлечемо до кревет. Много пути се деси да је задруга затворена, па морамо да чекамо док чича Света не отвори. Мука ни увати оди чекање, не мож се играмо, мора да чувамо јајцето. Седнемо на басамацити преди задругуту, држимо јајцето у руће, па га премештамо у скут, и тресемо се над њег, да га не строшимо.

Једнуш Јовица на Кардашови се труцну на басамак преди нас, као да га је у главу нешто м'лснуло! И заћута се! Ми се учудимо кво му је. Кад видомо строшено јајце, разјасни ни се. Срећом Мира Мађарова беше у дворат, и кад га виде побледелог и помодрелог, изнесе му јајце и рече: „Те, купи си нешто, па че ми донесеш водицу“.

Некада ни се зберу повише јајца - кад отидемо негде, па ни некој даде, или ни донесе, кад дојде при нас. Таја јајца се чувају као паре у новченик. Чекамо да дојде Вука Бомбонџија из град и мине кроз село сас голему крошњу и у њу петлетија, пручће, лулице, бомбоне, лутће и кончетија оди тесто, ратлуци розни и бели. Он само окне: „Деца бомбоне, бомбоне деца!“. Ми си прсти пот'лцамо по камењацити да стигнемо до крошњуту. Накупујемо си кво си сакамо за по два-три д'на, и само се заблажујемо. Кад дојде празник, дојду заједно са женуту, па докарају гвоздена колица сас лед, а у њи сладолед! Еее, т'г се не померамо од колицата и оди крошњуту. Купујемо сладолед, они с ложичку помалко турају сладолед у корнетат, али ми не наодимо ману, добар је и корнетат. Све га поједемо, не давамо ни трошинка да падне.

Кад се приближи Велигден, почну да се збирају јајца и луковиње за перашће, пробирају се покрупна, и појака јајца, и остављају се на посебно место. У тој време не идемо толко често у задругу. За Великден, облачимо нову премену, узимамо перашће и носимо по комшил'к и роднине, и они доносе при нас. Печу се јагањци у вурњу, и варе свакакве јаније. Из град дооде госје, и село се нап'лни с народ. Сви су радосни и добри, никој се с никог не расправља. Ми деца излазимо у село и цел д'н се не свртамо дом. Цел д'н се т'лцамо с перашће, чија перашка строши - он узима, кому стоше - он дава. Буде давање, узимање, карање и викање. Некоји на превару троше, некоји потурају дрвена јајца. Цел д'н само перашке једемо. Најблага су јајца за Великден!

Баба ме ока: „ Дете дојди да једеш месце, одвојила сам ти месчинку, доста једе таја јајца че се окрупиш“. Јок! Тија д'н једемо само перашће.

Предвечер, чим дета Трајко тупне тупанат, збирају се свирачи насред село, започиње оро. Нагрне народ из свете мале, девојће премењене у забање, свилене и шарене престиљће. Жоржетне шамије сас читће заћитене, младе убаве, насмејане, вачају се у оро, и кад се разиграју, на земљу не ступају. Момчетија се расправљају који че води коло, који че до најубаво девојче да се увати, често се скарају и побију. Окре колото постаре жене и мужје гледају, и чим осете да се некоји гледају или усмивкују, почну да се мувају с лактове. Ми деца трчимо, провирамо се кроз орото, наручито куде видимо да момче и девојче нешто шушкају. Шмугамо се на све стране. Т'лцамо се с перашће. Кад се растуре свирачити, и ми се поодимо. Кад стигнемо папсали оди трчање и једење, једва стуримо новете дреје оди нас, и завлечемо се у кревет...

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)