Кад почну да зреју црешње баба и ја се преселимо у Будиндел, лозјето големо, убаво окопано, нигде травка. Ђиже праве, изврзане, па стоју као девојчетија опасана с коланче.
Уз сваћи прекоп рибизле, а по целото лозје праскове и црешње, ушаренеле се у разне боје и свакакве сорте. На саму меџу имамо једну белвицу, неје голема али много раџа, а црешењете крупне, меснате с малечку кочичку што се убаво вади. Њу беремо за слатко и за зобање. Поди њу стамболка, крупна, сочна и мерише на некоју много убаву травку. Црешњете су блађе и док ји беремо лепе се за прсти, одједну страну су ж'лте, оди другуту розне, и оне су за слатко и за зобање.
У јед'н прекоп, пак уз меџу, голема црница, док стојиш поди њу, мислиш кад се укачиш, небо че дованеш. Грањће дебеле и згодне за одење и качење. Црешњете несу много крупне, ама блађе и све на топће, од једну топку да се наједеш! Ако се умажеш, нема отпирање. Она је за једење, за рећију, и за народ. Кој како мине, не може да замине а да не проба и да си набере. Баба чим види човека ока га да дојде, да си набере, да си понесе, само да не ломи гранће, да може да раџа и да има за сви. Има и друђе црешње, црвене, розне, али су најубаве калементе. Деда кад је бил у Влашко, у печалбу, научил се да калемује, и донел пелцери, па накалемувал много дрвја. Са никој нема такве црешње. Њи беремо за пијац, оне су најкрупне и најубаве, т'мно црвене, па се преливају како кадивен заб'н. Ја кад се укачим, прво си од њи напрајим вен'ц за главу, па си турим две менђуше на уши. Толко су убаве да ми је жал да ји турим у уста. Оне се брзо беру, и ми за час нап'лнимо крошњете, покријемо ји сас шуму, па ји гурнемо у слог, у поголем грм.
Ујутру рано, појдемо од дом, не стигнемо ни да једемо, само врљимо на кучето комад леб и грабимо да стигнемо у град по рано. Узнемо крошњете, закачимо ји на кобилку, ја си на рамо турим пешћир да ме не гули кобилката, нарамимо се и појдемо. Баба напред, ја по њу. Њој су се рамена улитила оди цедило и кобилку, па по цел пут не помера кобилкуту од једно рамо. Ја и при пешћир само преврчам, час на једно, час на друго рамо, много ме гули. Пут лош, час идемо узбрдо, час низбрдо, крошње скрцају и клате се, па ни сецају на гор и на дол, назад и напред, а рамена ме болу, и све тека док не стигнемо до Жуково. Т'г седнемо, баба си собује чарапете и старити оп'нци, обује нове чарапе и нови л'скави оп'нци, тури нову престилку и мараму, а старете увек скута на исто место при мосат, и тека премењена улази у град. Чим стигнемо до Дуванското, почнемо да сречамо човеци, и она се на сваког јавља сас: '' Помози Бог'', ја ју молим да престане, дека тој неје село, па да се свакој свакоме јавља. Она не може да замине покрај човека, а да му не назове Бога. Једва ју намолим да престане од Мали Мос'. Чим стигнемо на пијац, туримо крошње на тезгу, граџанће одма почну да се збирају и купују. Немамо толко колко се тражи, па ни наручују и загаџају да донесемо друђи пут. Сви купују за слатко, дека има много убавау боју.
Чим продадемо, купимо си мећици, тува на пијацат, што ји прже у голем казан, и увек има гужва. Седнемо на Гушевицу, при чешмуту, наједемо се, напијемо воду, па у продавнице. Баба си купује земљани бели тањири за славу, и алуминијумсће ложице и вилице, гвозденете врљамо дека р'џавеју и несу више модерне. Алуминијумсћете су убаве, и избељују се с'с пепел.
Ја идем при Тинку трукерку да си купим јест'четија, чешљаре и шибицаре за везење, а при њу увек гужва. Девојће купују пешћири, чаршавје, куварице и друђе работе за дар и девојачку опрему. После сврнемо за градсћи леб, вилију кашкаваљ, саламу или кобасицу, и при Вуку бомбонџију за бомбоне и ратлуци.
Баба насмејана тури парете у џеп оди престилкуту, закопча га сас два катанчака, и задовољно се врчамо дом. По пут седнемо уз некој бунар или кладенац, омијемо се, једемо, баба малко прилегне и заспи, а ја за тој време разглеџујем трукерајат, и једва чекам када че отидем при Личанћете, Дану, Љубу и Анкицу да ме уче везење. Док ја разглеџујем, баба се проспи, дизамо се, и кад стигнемо у Будиндел остављамо крошњете у слог.
И јутру поново брање, поново носење у град, и све тека док има црешење. Уморимо се, мојта рамена се прелупе по неколко пути, ама кад погледам како ми новчаникат набубрел оди црвене петодинарће, радујем се и чекам вашар да си накупујем гривне, маниста, менђуше. Баба и она радосна, само узима књигуту што вој је дал Товил Нићин да си потклаџује огањ, а она си тура паре у њу, и чува ју под сламарицу. Одвојила меџу листове, које су за врчве, за крошење, шерепе и грнци.
Гледамо се задовољно, смејемо се, и баба каже:'' Ма само нека се раџају црешње, мука се брзо забораји''.
Уз сваћи прекоп рибизле, а по целото лозје праскове и црешње, ушаренеле се у разне боје и свакакве сорте. На саму меџу имамо једну белвицу, неје голема али много раџа, а црешењете крупне, меснате с малечку кочичку што се убаво вади. Њу беремо за слатко и за зобање. Поди њу стамболка, крупна, сочна и мерише на некоју много убаву травку. Црешњете су блађе и док ји беремо лепе се за прсти, одједну страну су ж'лте, оди другуту розне, и оне су за слатко и за зобање.
У јед'н прекоп, пак уз меџу, голема црница, док стојиш поди њу, мислиш кад се укачиш, небо че дованеш. Грањће дебеле и згодне за одење и качење. Црешњете несу много крупне, ама блађе и све на топће, од једну топку да се наједеш! Ако се умажеш, нема отпирање. Она је за једење, за рећију, и за народ. Кој како мине, не може да замине а да не проба и да си набере. Баба чим види човека ока га да дојде, да си набере, да си понесе, само да не ломи гранће, да може да раџа и да има за сви. Има и друђе црешње, црвене, розне, али су најубаве калементе. Деда кад је бил у Влашко, у печалбу, научил се да калемује, и донел пелцери, па накалемувал много дрвја. Са никој нема такве црешње. Њи беремо за пијац, оне су најкрупне и најубаве, т'мно црвене, па се преливају како кадивен заб'н. Ја кад се укачим, прво си од њи напрајим вен'ц за главу, па си турим две менђуше на уши. Толко су убаве да ми је жал да ји турим у уста. Оне се брзо беру, и ми за час нап'лнимо крошњете, покријемо ји сас шуму, па ји гурнемо у слог, у поголем грм.
Ујутру рано, појдемо од дом, не стигнемо ни да једемо, само врљимо на кучето комад леб и грабимо да стигнемо у град по рано. Узнемо крошњете, закачимо ји на кобилку, ја си на рамо турим пешћир да ме не гули кобилката, нарамимо се и појдемо. Баба напред, ја по њу. Њој су се рамена улитила оди цедило и кобилку, па по цел пут не помера кобилкуту од једно рамо. Ја и при пешћир само преврчам, час на једно, час на друго рамо, много ме гули. Пут лош, час идемо узбрдо, час низбрдо, крошње скрцају и клате се, па ни сецају на гор и на дол, назад и напред, а рамена ме болу, и све тека док не стигнемо до Жуково. Т'г седнемо, баба си собује чарапете и старити оп'нци, обује нове чарапе и нови л'скави оп'нци, тури нову престилку и мараму, а старете увек скута на исто место при мосат, и тека премењена улази у град. Чим стигнемо до Дуванското, почнемо да сречамо човеци, и она се на сваког јавља сас: '' Помози Бог'', ја ју молим да престане, дека тој неје село, па да се свакој свакоме јавља. Она не може да замине покрај човека, а да му не назове Бога. Једва ју намолим да престане од Мали Мос'. Чим стигнемо на пијац, туримо крошње на тезгу, граџанће одма почну да се збирају и купују. Немамо толко колко се тражи, па ни наручују и загаџају да донесемо друђи пут. Сви купују за слатко, дека има много убавау боју.
Чим продадемо, купимо си мећици, тува на пијацат, што ји прже у голем казан, и увек има гужва. Седнемо на Гушевицу, при чешмуту, наједемо се, напијемо воду, па у продавнице. Баба си купује земљани бели тањири за славу, и алуминијумсће ложице и вилице, гвозденете врљамо дека р'џавеју и несу више модерне. Алуминијумсћете су убаве, и избељују се с'с пепел.
Ја идем при Тинку трукерку да си купим јест'четија, чешљаре и шибицаре за везење, а при њу увек гужва. Девојће купују пешћири, чаршавје, куварице и друђе работе за дар и девојачку опрему. После сврнемо за градсћи леб, вилију кашкаваљ, саламу или кобасицу, и при Вуку бомбонџију за бомбоне и ратлуци.
Баба насмејана тури парете у џеп оди престилкуту, закопча га сас два катанчака, и задовољно се врчамо дом. По пут седнемо уз некој бунар или кладенац, омијемо се, једемо, баба малко прилегне и заспи, а ја за тој време разглеџујем трукерајат, и једва чекам када че отидем при Личанћете, Дану, Љубу и Анкицу да ме уче везење. Док ја разглеџујем, баба се проспи, дизамо се, и кад стигнемо у Будиндел остављамо крошњете у слог.
И јутру поново брање, поново носење у град, и све тека док има црешење. Уморимо се, мојта рамена се прелупе по неколко пути, ама кад погледам како ми новчаникат набубрел оди црвене петодинарће, радујем се и чекам вашар да си накупујем гривне, маниста, менђуше. Баба и она радосна, само узима књигуту што вој је дал Товил Нићин да си потклаџује огањ, а она си тура паре у њу, и чува ју под сламарицу. Одвојила меџу листове, које су за врчве, за крошење, шерепе и грнци.
Гледамо се задовољно, смејемо се, и баба каже:'' Ма само нека се раџају црешње, мука се брзо забораји''.
Пише: Грана Перовић