недеља, 25. јун 2017.

Ма нек се раџају црешње

Кад почну да зреју црешње баба и ја се преселимо у Будиндел, лозјето големо, убаво окопано, нигде травка. Ђиже праве, изврзане, па стоју као девојчетија опасана с коланче.
Уз сваћи прекоп рибизле, а по целото лозје праскове и црешње, ушаренеле се у разне боје и свакакве сорте. На саму меџу имамо једну белвицу, неје голема али много раџа, а црешењете крупне, меснате с малечку кочичку што се убаво вади. Њу беремо за слатко и за зобање. Поди њу стамболка, крупна, сочна и мерише на некоју много убаву травку. Црешњете су блађе и док ји беремо лепе се за прсти, одједну страну су ж'лте, оди другуту розне, и оне су за слатко и за зобање.
У јед'н прекоп, пак уз меџу, голема црница, док стојиш поди њу, мислиш кад се укачиш, небо че дованеш. Грањће дебеле и згодне за одење и качење. Црешњете несу много крупне, ама блађе и све на топће, од једну топку да се наједеш! Ако се умажеш, нема отпирање. Она је за једење, за рећију, и за народ. Кој како мине, не може да замине а да не проба и да си набере. Баба чим види човека ока га да дојде, да си набере, да си понесе, само да не ломи гранће, да може да раџа и да има за сви. Има и друђе црешње, црвене, розне, али су најубаве калементе. Деда кад је бил у Влашко, у печалбу, научил се да калемује, и донел пелцери, па накалемувал много дрвја. Са никој нема такве црешње. Њи беремо за пијац, оне су најкрупне и најубаве, т'мно црвене, па се преливају како кадивен заб'н. Ја кад се укачим, прво си од њи напрајим вен'ц за главу, па си турим две менђуше на уши. Толко су убаве да ми је жал да ји турим у уста. Оне се брзо беру, и ми за час нап'лнимо крошњете, покријемо ји сас шуму, па ји гурнемо у слог, у поголем грм.
Ујутру рано, појдемо од дом, не стигнемо ни да једемо, само врљимо на кучето комад леб и грабимо да стигнемо у град по рано. Узнемо крошњете, закачимо ји на кобилку, ја си на рамо турим пешћир да ме не гули кобилката, нарамимо се и појдемо. Баба напред, ја по њу. Њој су се рамена улитила оди цедило и кобилку, па по цел пут не помера кобилкуту од једно рамо. Ја и при пешћир само преврчам, час на једно, час на друго рамо, много ме гули. Пут лош, час идемо узбрдо, час низбрдо, крошње скрцају и клате се, па ни сецају на гор и на дол, назад и напред, а рамена ме болу, и све тека док не стигнемо до Жуково. Т'г седнемо, баба си собује чарапете и старити оп'нци, обује нове чарапе и нови л'скави оп'нци, тури нову престилку и мараму, а старете увек скута на исто место при мосат, и тека премењена улази у град. Чим стигнемо до Дуванското, почнемо да сречамо човеци, и она се на сваког јавља сас: '' Помози Бог'', ја ју молим да престане, дека тој неје село, па да се свакој свакоме јавља. Она не може да замине покрај човека, а да му не назове Бога. Једва ју намолим да престане од Мали Мос'. Чим стигнемо на пијац, туримо крошње на тезгу, граџанће одма почну да се збирају и купују. Немамо толко колко се тражи, па ни наручују и загаџају да донесемо друђи пут. Сви купују за слатко, дека има много убавау боју.
Чим продадемо, купимо си мећици, тува на пијацат, што ји прже у голем казан, и увек има гужва. Седнемо на Гушевицу, при чешмуту, наједемо се, напијемо воду, па у продавнице. Баба си купује земљани бели тањири за славу, и алуминијумсће ложице и вилице, гвозденете врљамо дека р'џавеју и несу више модерне. Алуминијумсћете су убаве, и избељују се с'с пепел.
Ја идем при Тинку трукерку да си купим јест'четија, чешљаре и шибицаре за везење, а при њу увек гужва. Девојће купују пешћири, чаршавје, куварице и друђе работе за дар и девојачку опрему. После сврнемо за градсћи леб, вилију кашкаваљ, саламу или кобасицу, и при Вуку бомбонџију за бомбоне и ратлуци.
Баба насмејана тури парете у џеп оди престилкуту, закопча га сас два катанчака, и задовољно се врчамо дом. По пут седнемо уз некој бунар или кладенац, омијемо се, једемо, баба малко прилегне и заспи, а ја за тој време разглеџујем трукерајат, и једва чекам када че отидем при Личанћете, Дану, Љубу и Анкицу да ме уче везење. Док ја разглеџујем, баба се проспи, дизамо се, и кад стигнемо у Будиндел остављамо крошњете у слог.
И јутру поново брање, поново носење у град, и све тека док има црешење. Уморимо се, мојта рамена се прелупе по неколко пути, ама кад погледам како ми новчаникат набубрел оди црвене петодинарће, радујем се и чекам вашар да си накупујем гривне, маниста, менђуше. Баба и она радосна, само узима књигуту што вој је дал Товил Нићин да си потклаџује огањ, а она си тура паре у њу, и чува ју под сламарицу. Одвојила меџу листове, које су за врчве, за крошење, шерепе и грнци.
Гледамо се задовољно, смејемо се, и баба каже:'' Ма само нека се раџају црешње, мука се брзо забораји''.

Пише: Грана Перовић


четвртак, 8. јун 2017.

Писмо Јеврејина који је заволео Православље


Стара црква на Пазару, пре реконструкције (Фото: Јелисавета Ракић)

У Старој цркви и данас се чува писмо Јеврејина који је пре стотину година тражио да пређе у Православље. Случај какав се у Пироту не памти. Такве молбе доносили су мухамеданци, локалне потурице, који су након ослобођења скидали фесове и фереџе, из страха или ради ситних користи због којих су их, за време Турака, и метали на себе. Истим послом, у стари храм долазили су и углађени страни поданици: доктори, апотекари, учитељи, официри и инжињери са нове железнице, очарани, не толико Православљем, колико лепим Пироћанкама. Строги пиротски очеви нису давали своје мезимице ни за исувише слободоумне младиће, попут Стевана Сремца, који је, као млађани учитељ у Пироту, узалуд просио ћерку попа Пантелије. За ове дошаљке, крштене у туђој вери, наде су тек биле незнатне. Међу тим обраћеницима било је католика, протестаната, унијата али никада нити једног Јеврејина. Побожност тадашњих Јудеја била је исувише дубока да би је олако мењали због ћара и жена. Они су се с Пироћанцима дружили, братимили, ортачили и себе називали „Србима Мојсијеве вере“, што је био врхунац њихове асимилације.

Соломон Зелич Пупко био је студент медицине из Базела, један од оних племенитих Европљана, хуманиста и медицинара, за које је долазак у Србију 1914. године, представљало питање части. Своју молбу упућену окружном проти исписао је финим курзивом, на руском језику, у неком од тескобних пиротских кварира које је било тешко пронаћи због мноштва избеглица из Мачве и Подриња, побеглих од страхота које су у њиховом завичају, над женама, старцима и децом, чинили аустроугарски војници. Осим Соломона, из раскошних европских клиника и универзитета, у градић који је својим патуљастим кућицама, ћеремидом и вијугавим сокацима још увек подсећао на турску касабу, стигла су и два Швајцарца, два Пољака, Чех, Шпањолац, још један руски Јеврејин и Румун Лазареску кога је тифис покосио, тек пошто је у варош сместио своју породицу. Од те опаке заразе, која је стигла с првим студенима и вашљивим рањеницима, страдала је већина ових давно заборављених хероја. 

Медицинари испред зграде Гимназије 1915. године. Доле десно лежи
доктор Милутин Велимировић, тада студент. Сасвим је могуће да се
у овој групи  налази и Соломон. (Фото: Музеј Понишавља)

Соломон је у јутарњим часовима помагао Швајцарцима који су у згради Суда, вршили тешке хируршке захвате. У току дана обављао је улогу управника неког од лечилишта која су се непрестано умножавала по читавом граду. Рањенике су свакодневно допремани са западних фронтова и смештали, најпре у импровизовану војну болницу крај Градашничке реке, а потом и у зграду гимназије, школе, у црквена здања и градске механе. Доктор Милутин Велимировић у својим сећањима забележено је да су услови рада ту били ужасни и да су поједини рањеници, у агонији, искакали кроз прозоре на улице и насртали, у бунилу, један на другог, као на фронту. Када би боли утихнуле, ти младићи су постајали необично мили и кротки, како доктор пише, у малом задовољни, добродушни као деца. Најтеже је било радити у основној школи на Пазару где никакве помоћи ни утехе није било за војнике оболели од дифтерије, некад већ допремане сасвим укочене, као статуе незнаних хероја. Болест је на њиховим лицима стварала језиве трзаје и грчила њихова тела те су одскакивали са постеља и извијали се у облику дуге, од најмањег шума и шкрипе, од зрачка светлости који би се, нечијим нехатом, провукао кроз замрачена стакла школских учионица. 

Основна школа на Пазару, данас оронула и без кубета
Звонара старе цркве по читав дан је оглашавала мртве. Крај ње, у парохијском кућерку, сада већ давно порушеном, седео је окружни прота Михајло Недић, замишљен над хрпом умрлица које су свакодевно пристизале. Били су то војни позиви са списком тек преминулих рањеника које је требало опевати у импровизованој војној капели у коју су воловским колима дотеривали мртве, најпре у дрвеним сандуцима, а потом, како се смрт множила, већ сасвим голе, покривене асурама. У тим документима, који се и данас чувају у црквеном архиву, стоје измешана имена наших и заробљених рањеника, који су једнако допремани и неговани у граду. Међу преминулим Немцима, Мађарима, Чесима, Хрватима, било је и четрдесет и пет Срба из Аустроугарске, присиљених да оружјем крену на вољену Сербију.

Епидемија тифуса је утихнула у априлу 1915. године. Болнице су почеле да се празне и ту се губи сваки траг Зеличу Соломону. Станислав Краков у свом првом роману пише да је Пирот тог лета био блед и суморан, као старац на самрти, иако су његови тргови и дућани оживели, као и песма виолине по загушљивим механама. Једина варошка посластичара у вечерњим часовима била је крцата пиротске младежи, војника Друге армије и понеког заосталог рањеника, на штакама, уморног од саплитања по раскопаном корзоу на главној улици коју је рат затекао у припремним радовима за калдрмисање. Тог лета град је задесила велика поплава која је прекрила читав ред доњих прозора на Старој цркви, иконе, певнице и књиге у којима стоји негде записано да велике народне жалости изазивају потопе.

Новинар Џон Рид
Јесење слике Пирота 1915. године, тужне и дирљиве, осликали су страни путописци. Џон Рид, амерички новинар и социјалиста, затекао се на железничкој станици у гужви, приликом испраћаја војске последњег позива. Брза и еластична елоквенција јужњачког говора, записао је, сручила се у његове уши као млаз свеже воде: „То су били старци и млади дечаци, у свим варијантама импровизоване униформе, са подераним опанцима на ногама – али сви са шајкачама и сви наоружани новим пушкама. Дечак коме није могло бити више од шеснаест година... са мајком сељанком... Низ њено лице текле су сузе, обрисала му знојаво лице марамом и поправила ревере, потапшавши га двапут по грудима... Невероватно стар човек, само с једном руком, дохрамао је са штапом и дотакао једног седог џина са пушком. Овај се окренуо и пољубио га у уста. Сузе су лиле низ старчево лице. – Не пуштајте Бугаре да дођу! – викао је пискаво... – испред нас, док је воз клопарао, зачуо се велики хор из пет теретних вагона пуних војника. Певали су...“

Брачни пар британских књижевника, Алис и Клод Аскју, стигао је у Пирот септембра 1915. године, скупа са британском покретном болницом, у свом „морис оксфорду“ на кога су насртали бикови по пиротској околи, те су пуним гасом бежали од њих. Смештај у вароши дуго су тражили јер се много народа већ иселило, остављајући за собом пусте и неусељиве домове. Коначно их је примила једна старице, бесплатно, као добротворе, у лепој соби са раскошним пиротским ћилимом, урамљеним породичним фотографијама, разгледницама, ручним радовима од берлинске вуне и две ужасне уљане слике, на које је старица била нарочито поносна. Записали су да је у народу владао огроман страх од Бугара, да је и њихова газдарица била престрављена, да су је тешили говорећи како се савезничка војска одавно већ упутила с југа и да је питање часа када ће стићи до Ниша. Тек су касније из грчких новина сазнали да се британски и француски војници још увек у Солуну налазе... Очекивани напад бугарске војске отпочео је средином октобра, убрзо је уследила наредба о одступању коју, како Британци бележе, „српски војник није могао да разуме. Првих дана повлачења догодило се много пута, жалосно је рећи, да је војнике убијао њихов официр зато што су одбили да прекину напад када им је наређено.“ Заједно са српском војском Алис и Клод су кренули ка Нишу, граду још увек окићеном савезничким заставама, потом ка Албанији и Јадрану где су, заједно са својим торпедованим бродићем, утонули у плаву гробницу.

Клара Штурценегер
Већ из поробљеног Пирота, Катарина Клара Штурценегер из Цириха пише: „Улицама града може се ићи онолико колико дозвољава велика количина ђубрета. Виде се само бугарски војници, српске жене и деца, пар српских стараца, али нема одраслих мушакараца. Они се боре негде у Старој Србији са српском војском. /.../ Пред нашим станом стоји старији човек са младом женом. „Шта сте ви?“ Старији трепће лагано очима и каже: Ми смо Пироћанци“. Један паметан одговор који не открива да ли пред собом имам Бугарина или Србина. У том тренутку жена погледа преплашена мушкарца и одговори му гласно са страхом у гласу: „Ми смо Срби!“, затим је одвукла човека са собом не желећи више да разговара. ... Улицама града спроводе педесет српских заробљеника ухваћених код Беле Паланке. Присуствујем саслушаљу, изненада, већина јадника почиње да плаче. Случај је хтео да су већина од њих из Пирота. Сада су опет у Пироту, али под нешто другачијим околностима него што су се надали. Једна српска жена са троје деце пробија се у дворишту. Чула је да се међу заробљеницима налази и њен муж. Она га тражи и најизад налази. Њено лице обливено је сузама. Троје деце одваја се од мајке и иду у сусрет оцу озбиљног лица, клањају се пред њим и љубе му руку са страхопоштовањем. Свима се очи влаже. ...“ ... Те заробљене војнике, као и многе недужне грађане Нишавља, чекале су масовне гробнице, ломаче и радни логори. Међу њима и они крај Лом Паланке и Софије који се, због своје суровости, могу назвати претечама Аушвица и Јасеновца...

Страдање, бескрајно страдање. Као у житију оне свете жене коју су римски војници након дугог мучења, вргли у тамницу да преноћи, како би изјутра наставили свој крвави пир. Кажу да је мученица, сва модра и скрхана, вапила из те гробне таме: „О, Боже, где си био док су ме мучили?“ и да је однекуд чула тихи глас: „Био сам сво време ту, у твоме срцу“ што јој је дало снаге да издржи до самога краја... Соломон Зелич Пупко, једини знани Јеврејин који је у Пироту тражио да пређе у Православље, нашао је Сладчајшега Христа, те аветне 1915. године, у срцу народа који уме као Светац да страда и умире, али који до дана данашњег није научио, у миру, као човек да живи.


Деца и младићи (од 15 до 17), поклани у мачванском
селу Глушићу од аустроугарских војника

+ + +
Господину Окружном
Пиротском Протојереју

Одлучио сам да пређем у наручје Православне Цркве. Ова одлука је резултат моје чврсте решености на корак који сада сасвим вољно чиним. Сагледавајући свој пређашњи живот, закључио сам да никада, ни моја породица, ни окружење у коме сам васпитаван, нису у мени развили љубав ка религији мојих предака. Чак ни по спољашности, мој досадашњи живот не одговара захтевима јудејског закона. Говорни језик у мојој породици и околини одувек је био руски. Са осам година уписали су ме у Руску државну гимназију и од тад сам непрестано и једино окружен мојим руским друговима. У мени није постојала никаква тежња ка заједници којој припадам по рођењу. Напротив, међу мојим пријатељима, хришћанима, осећао сам се као у својој породици и убрзо усвајао њиховa интересовања и навике. Често сам одлазио у православне храмове, радо слушао речи молитава и отуда носио само лепа осећања. Са друговима сам радо присуствовао часовима веронауке, захваљујући њима, по први пут у животу, у мени су почела да се роје питања која су тражила тачне одговоре. Окренуо сам се књигама и из њих, као и из разговора са пријатељима, стекао високо убеђење о недостижној чистоти Хришћанског Учења. Међутим, нисам журио да исто прихватим. Увек и у свему, тражио сам потврду оправданости Хришћанске Религије као Религије Свепраштања. Ову потврду сада сам коначно и нашао.

Почетак рата мене је задесио у Швајцарској. Искористио сам прву прилику да дођем у Србију и укажем, сразмерно мојој снази, помоћ ратним жртвама. Овде у Србији, дошао сам и до коначног циља мојим трагањима: открио сам просту и чисту веру човечју. Јер, само човек са дубоком вером у души може тако спокојно да умире као што сада, овде, свакога часа, умире хришћанин Србин, или, као што сам то раније гледао у Русији – хришћанин Рус. Њему су сви земаљски греси опроштени, њему је лако умрети, с њим је Бог – он побеђује; с њим је Бог – он испуњава.

У Србију сам стигао у септембру. Од тад сам променио низ послова и преживео низ болести. Ни помишљао нисам на блиску смрт, чак ни као на могућност, знајући да болести којима сам изложен нису опасне. Сада сам опет оболео, иако моја бољка није тешка, непрестано ме узнемирава помисао на окружење у коме се овде налазим. Епидемија влада и смрт односи једног за другим, савршено не бирајући ред по коме се проноси. Умире болесник, рањеник и доктор. – „Ми смо сви у Божјој Руци“[1]. Зато бих сада желео да исправим своју грешку, да урадим оно што је раније требало учинити.

Овде, у Пироту, био сам неколико пута присутан у Старој православној цркви када сте ви, господине Протојереју, вршили Богослужење. Ваша проповед, ваша реч, произвели су у мени снажне утиске. Стога, решивиши да примим Учење Христа, ја се обраћам Вама с прозбом да ме обратите из Савла у Павла.


Завршетак писма
Ваш смерни Слуга
З. Пупко
Пирот 14. фебруара 1915. године

+ + +

Рођен сам 9. јуна 1891. године. На рођењу су ми дали име „Зелич“. До осмогодишњег узраста живео сам у породичном дому. У осмој години уписан сам у Слуцку државну гимназију коју сам похађао до 6. разреда. Гимназијски Курс окончао сам у Новој Александрији (Љублинска губернија). Затим сам се, изабравши медицински факултет, упутио у Базел (Швајцарска) у студентски Универзитет, где сам до сада положио 8 семестра. Мени је сада 23 године. Као пунолетан, одговарам за своје поступке и није ми потребно одобрење родитеља за промену религије.

З. Пупко

(На коверти је неко дописао на српском језику: „Соломон (Шлиома) Пупко. Рођен на пољском добру званом „Тавија“ у Лицком округу, Губерније Виленскe – Русија)


Пише: Жељко Перовић, "Писма из Малог Јерусалима II" (књига у припреми)


Коришћени извори:
– Збирка захтева за прелаз у Православље 1879-1940, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016.
– Збирка војних умлица у ратовима 1912-1919, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016.
– Сећање једног лекара из Пирота 1893-1918, Милутин Велимировић („До краја света и назад“), приредио Дејан Ћирић / Народна библиотека у Пироту, 2015.
– Алис и Клод Аскју, „Опустошена земља – Србија како смо је ми видели“, Платонеум, Нови Сад, 2012.
– Светислав С. Петровић, „Историја града Пирота“ (Џон Рид у Пироту, фуснота др Бориславе Лилић, стр. 63), Пирот 1996.
– Владимир Стојанчевић, „Швајцаркиња Катарина Клара Штурценегер у служби Црвеног крста у Србији и о Србима (1912-1918)“, Београд 1990 / Борислава Лилић, „Пирот и околина у списима савременика од XV до почетка XX века“, Пирот 1994 (стр. 233-234)
– Предраг М. Видановић, „Пиротски крај у европском вртлогу 1912-1918“, ИАП Пирот 2015.
– Станислав Краков, „Кроз буру“ (роман), Филип Вишњић, Београд, 1994. и др.



[1] Ова реченица је написана под наводницима и на српском језику. Могуће да је у питању цитат из беседе проте Михајла коју је Соломон слушао у Старој пиротској цркви.

недеља, 4. јун 2017.

Стара слава града Пирота



Данас је Света Тројица, стара слава Пирота. Овога дана ношене су градом две засебне литије. Пазарска се кретала, како пише у једном документу с краја 19. века, „из Старе цркве низ вашариште Нове махале па до касарне, од касарне крај пруге железничке, на ћошку код расада државног, па на Боклуџе, Галата махалу и натраг у цркву“ где је служено водоосвећење и сечење славског колача. Тијабарци су из свог храма литију носили ка Бериловачкој капији, застајући, како је то обичај, код свих успутних записа. У обе поворке била су присутни представници локалних власти и војске, наставници и ђаци основних школа и гимназије. Литију су пред храмом дочекивале жене и бацале жито на крстоносца... Пишући о пиротским литијама у стара времена, Владимир Николић каже да је права привилегија била носити неки свештени предмет у овом молитвеном ходу. Гужва је била толика да су унапред давани новчани прилози како би се “резервисала” поједина икона, рипида, барјак. На челу литије ишао би барјак са осликаним празником коме је храм посвећен, обавезан је био и крстоносац, а ту је била и младеж са малим иконама, чирацима, звонцима, дрвеним или гвозденим клепалом... Занимљиво је да су занатлије имале своје нарочите литијске барјаке са потписом свог еснафа и сликама појединих занатских алата, на средини заставе налазила се икона свеца, заштитника тог еснафа. На фотографији коју сам добио од тета Мире Игић, забележена је литија у Пироту о градској слави Светој Тројици 1928. године. Ж. П.