А бре, побратиме си ми мој, оратеше Мица кубеџија. Судбине на свет разне. Да ли кому је како писано, да ли кому се како посрећило.
Како год било да је било, у Пирот се је мирно живело. Неје имало млого лошотија. Дватрипут ако се је народ дигал на нође и узујал, како пчеле кад поганац улезне у кошницу.
- Ја у мој век што знам, а убавачко сам си стара жена, оратеше Љубица Владићина, на Марка Чинче жена, нана ми, цел Пирот се је дигал на нође 1921. годину, седмога септембра, кад настрада лепа Јулијана.
Л’жеше се сас Перу Манчића, на Зарију Манчића, трговцатог, сас сина. Три године се је Пера л’гал с девојчето. Још од како је војник бил у Скопље, ама, његовити несу давали да се спомене за женидбу.
- Не прилега, оратеоше, њена сиротиња уз наш газдинл’к.
А Пера њу беше обећавал: те, че ђу узне, те тека, те овака...
А она, Јулијана, спомену њекња Цане Славинсћи, убавиња на свет. Теквоја катмер девојче више у свет нема да проц’вти. Плава коса, плаве очи, висока, т’нкопијеста, ама... Пуста пара.
Манчићеви видоше да не може да одвоје девојчето од Перу ни сас претњу, ни сас карање, ни сас паре давање, ни сас врчање назад у Скопље, оно се, тегај, направи чудо. Чу се да су Манчићеви потплатили некојег си наредника жандара, Ћирковића, те ђу из пиштољ утепал, тува, узи расадникат код “Виновоће”, а после побегал преко башчу на Мику Распиздри, те га некоји видели у бегањето.
Друђи па пронесоше глас да се је сама утепала од муку што ђу је Пера л’гал, па ђу остајил... Свашта се исприча, ама никаква истрага нема. Зарија Манчић, оратеоше, на сви у началништво затвори уста сас паре. Е, али на народ никој уста не може да затвори. Како што се цел Пирот беше слегал на пратњу Јулину, оди дете до најстаро, да се тов чудо не памти од како се Пирот спомиње, тека народ испоја и песму за Перу и Јулу. Највише ђу појеоше ћилимарће. Неје била ћилимарка која неје викала и појала док је тупала узи разбој.
Кад се това деси, Перу његовити скуташе из Пирот ч’к у Басару, и три месеца неје слазил, а у Пирот беше дош’л из Скопље јед’н од Јулинити браћа, они беоше двојица, комите, и тражеше Перу сас пиштољ да га утепа.
Цане Славинсћи оратеше једнуш:
Ја на станицу разђеле бео, кад њу брат дојде с дресину из Скопље. Рипну од дресинуту, а пиштољ држи у руће. Пролете покре нас и не осрну се на никога. Одјури у чаршију да тражи Перу. Не најде га, поседе два-три месеца у Пирот, па се врну за Скопље.
А у Пирот остаде Јулин гроб на Тијабарско гробље, и песма у народ. Преди ратат, оратеше Кучкадин, најблаго ђу појеше Ћоса, па кад пуштеше глас, како сћелеџија. А оно од Големи мос јети дорима до у Сарл’к. И колко му Манчићеви даваоше и паре, и пијење, и једење да не поје, а он на зајнат појеше још појако:
Бледа Јула из Скопља се креће,
она знаде вратити се неће.
Кад је стигла до Периног дома,
она Перу тихо дозивала,
а из куће Зариница виче:
Марш одатле ти фрајло скопљанска,
ти мог Перу нећеш ни видети,
а камоли ти Перу узети!
Јаој Перо каквог срца имаш,
те ме младу сада ти остављаш,
нашу љубав силну заборављаш.
Три године љубав није шала,
није знала ни земља ни трава,
а сад знаје и у гору цвеће
да ме Пера више љубит неће!
На мом гробу спомен ми подигни
и на спомен златно слово пиши:
Ту почива жртва све љубави,
ту почива вечни санак снива!
У земљици лакше јој је сада!
Њекња идо на стару кумицу на четиресе на гробље, па се сети нешто за Јулу, те потражи споменикат тамо куде ми рече Ђока Кучкадин. Да запалим свечицу. Толће године њу никој неје запалил свечу и споменул ђу.
Најдо споменчето. Урасло у травуљак, ама се словата убаво виде. Прочита, да се подсетим. Писује: “Нашој непрежаљеној Јулијани, њен млађани живот угаси мрачни ум непромишљеног љубавника у 17.ој год. живота 9.9.1921. год. Спомен подижу: родитељи Недељко и Милева са синовима и снахом.”
Толко само, а па много!
Мирјана Јонић Игић
"Мале градске приче"
Фото: Заборављени Јулијанин споменик на тијабарском гробљу
Како год било да је било, у Пирот се је мирно живело. Неје имало млого лошотија. Дватрипут ако се је народ дигал на нође и узујал, како пчеле кад поганац улезне у кошницу.
- Ја у мој век што знам, а убавачко сам си стара жена, оратеше Љубица Владићина, на Марка Чинче жена, нана ми, цел Пирот се је дигал на нође 1921. годину, седмога септембра, кад настрада лепа Јулијана.
Л’жеше се сас Перу Манчића, на Зарију Манчића, трговцатог, сас сина. Три године се је Пера л’гал с девојчето. Још од како је војник бил у Скопље, ама, његовити несу давали да се спомене за женидбу.
- Не прилега, оратеоше, њена сиротиња уз наш газдинл’к.
А Пера њу беше обећавал: те, че ђу узне, те тека, те овака...
А она, Јулијана, спомену њекња Цане Славинсћи, убавиња на свет. Теквоја катмер девојче више у свет нема да проц’вти. Плава коса, плаве очи, висока, т’нкопијеста, ама... Пуста пара.
Манчићеви видоше да не може да одвоје девојчето од Перу ни сас претњу, ни сас карање, ни сас паре давање, ни сас врчање назад у Скопље, оно се, тегај, направи чудо. Чу се да су Манчићеви потплатили некојег си наредника жандара, Ћирковића, те ђу из пиштољ утепал, тува, узи расадникат код “Виновоће”, а после побегал преко башчу на Мику Распиздри, те га некоји видели у бегањето.
Друђи па пронесоше глас да се је сама утепала од муку што ђу је Пера л’гал, па ђу остајил... Свашта се исприча, ама никаква истрага нема. Зарија Манчић, оратеоше, на сви у началништво затвори уста сас паре. Е, али на народ никој уста не може да затвори. Како што се цел Пирот беше слегал на пратњу Јулину, оди дете до најстаро, да се тов чудо не памти од како се Пирот спомиње, тека народ испоја и песму за Перу и Јулу. Највише ђу појеоше ћилимарће. Неје била ћилимарка која неје викала и појала док је тупала узи разбој.
Сахрана лепе Јулијане 9. септембра 1921.
Кад се това деси, Перу његовити скуташе из Пирот ч’к у Басару, и три месеца неје слазил, а у Пирот беше дош’л из Скопље јед’н од Јулинити браћа, они беоше двојица, комите, и тражеше Перу сас пиштољ да га утепа.
Цане Славинсћи оратеше једнуш:
Ја на станицу разђеле бео, кад њу брат дојде с дресину из Скопље. Рипну од дресинуту, а пиштољ држи у руће. Пролете покре нас и не осрну се на никога. Одјури у чаршију да тражи Перу. Не најде га, поседе два-три месеца у Пирот, па се врну за Скопље.
А у Пирот остаде Јулин гроб на Тијабарско гробље, и песма у народ. Преди ратат, оратеше Кучкадин, најблаго ђу појеше Ћоса, па кад пуштеше глас, како сћелеџија. А оно од Големи мос јети дорима до у Сарл’к. И колко му Манчићеви даваоше и паре, и пијење, и једење да не поје, а он на зајнат појеше још појако:
Бледа Јула из Скопља се креће,
она знаде вратити се неће.
Кад је стигла до Периног дома,
она Перу тихо дозивала,
а из куће Зариница виче:
Марш одатле ти фрајло скопљанска,
ти мог Перу нећеш ни видети,
а камоли ти Перу узети!
Јаој Перо каквог срца имаш,
те ме младу сада ти остављаш,
нашу љубав силну заборављаш.
Три године љубав није шала,
није знала ни земља ни трава,
а сад знаје и у гору цвеће
да ме Пера више љубит неће!
На мом гробу спомен ми подигни
и на спомен златно слово пиши:
Ту почива жртва све љубави,
ту почива вечни санак снива!
У земљици лакше јој је сада!
Њекња идо на стару кумицу на четиресе на гробље, па се сети нешто за Јулу, те потражи споменикат тамо куде ми рече Ђока Кучкадин. Да запалим свечицу. Толће године њу никој неје запалил свечу и споменул ђу.Најдо споменчето. Урасло у травуљак, ама се словата убаво виде. Прочита, да се подсетим. Писује: “Нашој непрежаљеној Јулијани, њен млађани живот угаси мрачни ум непромишљеног љубавника у 17.ој год. живота 9.9.1921. год. Спомен подижу: родитељи Недељко и Милева са синовима и снахом.”
Толко само, а па много!
Мирјана Јонић Игић
"Мале градске приче"
Фото: Заборављени Јулијанин споменик на тијабарском гробљу
Нема коментара:
Постави коментар