Дал је реч у с`н, а реч је реч

Кад си човек има меку жену и остру т’шту, он се сирома насмете. Те, како Срба Прчимустак. Жена мирна, кротка, премрежило њу се уочи оди ћилимје, мање и тупање, умерисала се на готвенију и бебетија и оди капију тешко да је подалеко свет видела одкако је пошла за Прчимустака. Прострла се пред дом, пред деца и пред Србу ко клашњена простирка и само гледа да њим угоди и да њим удене у душу. Е, ама, ако је једно добро, не може све да је добро.

Уз теквуја добру жену обично иде цврста, ко стамен камик, т’шта.

   Срба Пешић Прчимустак (стоји први с лева) 

са рођацима и пријатељима на излету

 А да се несу мерисали - несу. Он у клин, она у плочу. Ако се на Србу једе јанија, она че напраји качамак, јер знаје да Срба оди њега има згорушицу. Ако па т’шта испрати Србу да однесе мор кадиве при Малог Заку да њу оди њега напраји либаде, Срба че рече:

- Испрати т’шта ми Зорка овоја кадиве за сукњу.

И додек се Зака крсти ешто оди теквоја убаво кадиве да праји сукњу, Срба сас мирну савес отиде у “Српског краља“ на каве, како човек који је поштено завршил поверену му работу. А ако некој пита Србу ешто си не обича т’шту, он отћимне с руку:

- Мани ђу! Зајнат жена!

А ако питате тов исто госпа Зорку, она дигне веџе и процеди кроз зуби:

- Вачам му траговети па не може да шврља. А обича, убил га Господ. А моја му сирота Јелка све верује.

 Ташта Зорка

И мож би се тека и сћинули на овија свет, да њекња не појде Срба сас Алексу шћембара у Ниш. Да си разоди памет и одмори се од госпа Зорку која је отишла негде нагосје код роднине, и, како рече жена му, нема се скоро врне.

А у Ниш - милина! Алекса пазари, а Срба седи у парк и шацује невестице. Стурил бурму оди прс, држи у туја руку цигару и ужива. А нечије детенце у игру падне у траву, он се рипа да помогне и да га, онака мусаво од с’лзе, доведе при мајћу:

- Хвала господине! - захваљује се млада мајћа на Србу, а он се упреподобил ко нова снаа пред кума, усмивује се поди брк и отћимује с руку:

- Задовољство ми је. Ја сам, истина, још момак, али, и тува значајно дигне прс, знам шта је мајчино срце. Па још кад је мајка овако лепа и млада!

Невестица се уцрвеје, Срба се кокоши, све док се женица не извини и појде си с дете дом. Срба седне на клупу и чека нову прилику. Кој знаје, можда се негде нема заврши само на орату. А после...

Раширил Срба руће позади клупу, обуватил ђу, раскопчал иберциг, а меко пролетње сл’нце га милује преко лице и праји сенћу од шешир к’мто десно око, па сенћата играје и трепти како сањива гугутка с крила кад год он протресе ларму што му поди шешират пада на чело.

- Море, ни Рудолф Валентино ми не може дојде ни на мали прс, мисли си срећан Срба Прчимустак.

У тија час, на клупу понадоле, седоше две жене. Таја што је обрнута к’мто њега, види се, млада ко капка. Час-час, па дигне очи те премери Србу, па срамежљиво обрне главу и настави орату с другуту жену.

Окрилатен од такв мил поглед, рипне се Срба и како тетреб одшета до њи. Насмејан до уши, пружи онуја руку од коју је стурил бурмуту, и, у тија час се уз тресак отворе небеса. Уместо да младата госпо ђица пружи руку, обрне се к’мто Србу другата, и ...

Какво да ви речем? Да је рогатијат станул преди њега с големуту косу, помалко би се уплашил, него ли кад се наш’л лице у лице сас т’шту си.

Укочен и оладен стоји он покре клупу док му се цигара, која му је испадла из другуту руку, дими негде уз ногавицу, и гледа треснуто у госпођа Зорку. Кој је мог’л да знаје да су тија роднине код који је отишла нагосје - у Ниш! Какво је даље било, представите си сами. Алекса шћембар си је отиш’л сам за Пирот, а Срба сас т’шту си.

 Јелена, жена Србе Пешића Прчимустака, 

са најстаријом ћерком Зорицом

Ама, од њекња, цел комшил’к, па и сама жена Србина, Јела, орате на сва уста како се Срба толко променил, да не знаје друђи пут него само од дом до дућан и назад. Да сваћи д’н води деца код пеливана на бозу, поштује си жену, ама, што је најчудно на сви, т’шту си толко обича и вали, да ви неумејем речем. У звезде ђу кове и носи ђу свуда у уста ко ластавица воду у кљун за тичичи.

- Млого се променил - расправља Тала Д’лгошијина на комшиће. Затова што је сањувал преди некоју ноч да си мора поштује т’шту ако оче да му у дом напредица појде, па си са

држи завет што га је у с’н дал.

И додек га жене вале како је човек од реч а друђе т’ште си опомињу зетови да се на њега угледају, Срба трепти ко кандило пред икону кад види госпа Зорку, и - ћути!

Само се госпа Зорка усмивује, поносна ко дресер кад укорти тигра, и клима поучно с главу:

- Епа, дал је реч у с’н. А реч је реч. Мора се поштује!

Мирјана Јонић Игић

"Мале градске приче"