Усвојче

Газда Анта је био јако забринут тог 20. јануара 1907. зиме Господње. Пред његовим очима су искрсавале слике свега што је проживео у учмалој турској варошици крај Нишаве, где се све збивало по неком устаљеном, сасвим предвидивом поретку.

Анта је вероватно још као дечак ступио у „војску лешника“, како су стари Турци из миљоште прозвали децу пиротских хришћана, гледајући их како у уредној колони, два по два, заједно одлазе и долазе из школе, а што се чинило из нужде јер их је насамо редовно пресретала и злостављала турска дечурлија, рачунајући на немоћ њихових родитеља. Касније га је отац одвео код неког угледног ћурчије, молећи овога да му прими сина да изучи занат, по цену свакодневних грдњи и батина које сироти шегрт није добијао једино о причешћу и великим благданима. Онда је и сам научио да штави и бојадише сирову кожу и од ње, јаким челичним иглама, скраја шубаре и кожуве са лепим украсима. Коначно је стекао услов да полаже мајсторски испит и направи „зијавет“, богату гозбу за старе еснафлије са којом искусни калфа свечано постаје члан њихове угледне дружине, дарујући сваког ракијом и мезетом од леблебије и сувог грожђа, калупом сапуна и шимшировим дрвцетом за чачкање ушију. Његова невеста Јованка је, сва окићена у цвећу и злату, крочила у његов дом некад пре самог ослобођења, са богатим миразом, из угледне градске куће коју су родитељи, по својој мери, брижно одабрали. Младенци су засигурно живели без већих трзавица, у складном али бездетном браку наше старе варошке аристократије, чија се припадност наслеђивала, али и освајала и бранила поштеним радом, витешким држањем у добру и злу, честитим породичним животом. Њихов први дућан био је један од стотине и стотине по којима је Пирот био чувен до Стамбола и Сент Андреје. Биле су то мале и укуткане чатмаре са ћепенком који се као витрина расклапао и претварао у савршени простор за изложбу и кафенисање. Те нанизане једнокатице касније су заменили модерни локали са париским излозима, које град једнако није успео да сачува, као траг своје прошлости, своје младости. У својим зрелим годинама Анта је постао угледна личност у свом граду и еснафу, његово име се помиње у важним градским петицијама и јавним саопштењима. Зато је изабран и за тутора Старе пиротске цркве, чувајући је од проневера, банкрота и обесних дечака 4. и 5. разреда који су је у доколици камењем гађали из мушке школе смештене у оближњој црквеној одаји, правећи штету на њеном крову, због чега је он, са осталим туторима, тражио од школског одбора да се малени вандали изместе у неку другу зграду а на њихово место доведу мирнија, женска деца... 

Газда Анта је дуго пребирао по својим сећањима верујући да се, негде у њима, скрива заборављени грех, узрок невоље која га је задесила а због које је, те студене јануарске вечери, са уцвељеном Јованком дуго писао писмо окружном проти које је што пре требало отпремити у Ниш код владике. 

+++ 

Протојереју Округа пиротског 

Ми смо венчани муж и жена. Венчали смо се пре тридесет година. Од срца нисмо имали нити сада имамо порода, тако је Богу угодно било и ми смо његовој светој вољи покорни и благодарни. Пре десет година узесмо под своје Настасију, ћерку овдашњег просјака Петра Банковића и она је и сада код нас. Даривао нас је Бог приличним имовним стањем и надасмо се да наше усвојче Настасија дорасте, па да је пристојно удомимо. Но Богу, коме згрешисмо, би по вољи да другчије буде. Ево у чему је ствар. 

Ми радимо ћурчијску радњу те зато морамо имати момке што нам у овом нашем послу помажу. Међу момцима имамо најстаријега Милана Панајотовића. Наше усвојче Настасија, и поред нашег јаког надзора, загледа се у Милана и Милан у њу, па на бруку нашу, ступили су и у полни однос, те је Настасија, јадно наше усвојче, већ три месеца у другом стању иако тек сада има само четрнајест и по година. Да би ова наша брука мања била, на савет ваш решисмо да Настасију и Милана веримо и да оба признамо за своју децу. Но како Настасија има сада четрнајест и по година, то јој фали још пола године да може у брак ступити. Ми би радо чекали још пола године само да нас ова невоља није снашла. Поред тога, Милан мора кроз месец дана ићи у стални кадар и тамо остати две године, и за те две године може му се памет разбити, па не би пристао да наше усвојче Настасију узме за жену. Па зато и хитамо да их привенчамо, те да не би наше јадно девојче пропало и да не би тиме и наш грађански углед упропастили. 

Ми вас молимо, као што се Бог моли, да изволите умолити Милостивога Господина владику, да свети благослови брак нашем усвојчету пре петнаесте године, а уверите Господина Владику да ћемо се целог века за њега молити Богу и сматрати за спаситеља наше части и образа и дома нашега. 

Понизни, 

Анта и Јованка Станковић 

+++ 

Добри прота Михајло Недић, по чијем савету је писмо и написано, на полеђини је дописао своје мишљење, како би додатно умилостивио владику Никанора, човека неугодне и тешке нарави: „...Молиоци падају на колена пред Ваше Преосвештенство и моле да спасите част њиховог дома и њиховог усвојчета Настасије – благоизволите дозволити да Настасија може ступити у брак и пре пуних 15 година. Скромног сам мишљења да би свети благослов вашега Преосвештенства, да Настасија ступи у брак, заиста спасли један честити хришћански дом, и да би свети благослов унео мир и вратио спокојство и молитеља и девојке и момка, који пристаје да је узме за жену и венча се са њом...“ Међутим, изгледа да се племенита замисао пиротског проте ипак није остварила. Седам дана касније, испод протиних речи, нишки владика је кратко дописао да се венчање може обавити тек након 1. марта, у време када ће Милан вероватно већ бити на служењу свог дугог војничког рока. 

Прегледао сам уздуж и попреко оба градска гробља и све завичајне књиге, питао старе Пироћанце, али никако нисам успео да сазнам шта се даље збило са Настасијом и Миланом, Антом и Јованком, њиховим унучетом. Само ово дирљиво писмо из црквеног архива, неколико безначајних докумената, и једна бледа фотографија из ћурчијског споменара која ми је послужила да израдим портрет газда Анте, старог српског домаћина који је као Христос царевао у свом дому и дућану. И својом царском љубављу сносио и покривао све грехе и слабости својих укућана.

__________

Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"

Тестамент терзије Стојана

Растужио ме овај стари тестамент. Написан је с толико љубави а никада није испуњен. Њега је крајем јануара 1902. године сачинио београдски терзија Стојан Живковић пореклом из Пирота, уредно и по доброј мери, баш како је читавог свог живота скрајао лепа варошка одела. У свом завештању имућни терзија заповеда да се његова раскошна кућа у Бунарској улици, крај Славије, прода након смрти бездетне жене и рођеног брата, и сав новац раздели на једнаке части:

„...Моју кућу никад и нико да не би задужио нити да је ико отуђи, до живота моје жене Савке и мога рођеног брата Тасе Живковића, а после њихове смрти, препоручујем горе поменутим мојим туторима, да они споразумно моју горе именовану кућу, за добру масу продаду, и то или приватно или на лицитацију, и сав кућевни новац овако поделе: по три стотине динара свим београдским црквама, Саборној, Палилулској, Вознесењској, Дунавској, Савиначкој и Гробљанској, и за сиротињу београдској општини, и варошкој београдској болници и глувонемим децама заводу, и изнемоглим старицама заводу, и дому Сиротне деце врачарским, и младим богословима заводу, и свештеничком удружењу, надлежном старешини, и врачарско источној, и палилујској школама, за храну сиромашним децама, и у варош Пироту двема тамошњим црквама и за сиротињу пиротској надлежној општини, и мојој братаници Љубици удатој за Мирослава К. књиговесца и њеном сину Војиславу ђаку, и мојим братанцима Милутину и Михаилу и мојим братаници Лепосави и децама г. Стеве Ловчевића, Олгици и Јови, и мојим туторима г. С. Ловчевићу и г. Н. Божићу и г. Б. Раденковићу, свима и сваким гореименованим легатима да се изда у готову новцу по три стотине 300 динара у сребру. Препоручујем мојим туторима и са Божије стране молим ја њих, да прате у Јерусалиму надлежном старешини патријарху Јерусалимском, за свету цркву и светом гробу Христовом 50 наполеона у злату, за спомен моје грешне душе, кад у Јерусалим пратите препоручите надлежном тамошњем старешини, и молите га за један парастос моје грешне душе у Јерусалимску цркву да изврши, и свих мојих легате ја их молим да ме мртва не забораве, а преко свих издатака, новац што остане од продате куће тај новац да дате на књигу у неком заводу под интерез, па по вашем увиђају и договору од кућевног новца, подарите болесним и изнемоглим људима и женама и децама помогнете им у њиховим нуждама, за спомен моје душе грешне, издате временом нужнима сав новац. Последњи пут овде молим моје туторе, и у свету дужност вам остављам до вашег живота, да ми последњу моју жељу и завештање ово моје испуните и ништа немате преиначити јер ја сам ово моје завештање и жељу моју последњу у потпуном и чистом свешћу и разуму мом горе исказао и својом руком све написао и потписао и учинио сам све што треба, по смислу све што треба по ч. 434. грађанског закона...“

Стара Славија

Стојан је очигледно припадао последњој генерацији оних племенитих српских богаташа који су и свој таленат и свој часно стечени иметак сматрали Божјом позајмицом. О тим чудним, помало јуродивим домаћинима скривених врлина, писао је Свети владика Николај с пуно сете и лепих успомена: „Били су и прошли ти стари београдски трговци. Али су остала дела њихова, задужбине њихове, пример њихов, име њихово. Као шегрти они су се мучили несравњено више него садашњи шегрти. Као калфе они су били дужни устајати кад калуђери устају на полуноћницу и шити шевећерију. Као газде они су улагали огромне напоре да увећају своју имовину али никад и никако на штету образа и поштења. Знали су они да глас о поштењу једног трговца вреди више од голе памети и вештине. Када су што продавали на метар, попуштали су неколико сантиметара више, а када опет мерили на тегове, додавали су по неколико грама за срећу и берићет. Међу трговцима важило је правило: или поштено богат постати или без богатства поштен остати. У сваком случају човек у трговцу ценио се више од трговца, и карактер трговца више од богатства његовог. Домаћинским духом они су бринули о чаршији београдској и о држави... Неки су од њих били велике тврдице и према себи и према другима, али су на крају задивили свет својим завештањима на добротворне сврхе. Неки од тих тврдица давали су потајно шаком и капом на ослобођење Старе Србије. Један, опет између њих, оставио је по смрти велико богатство а у завештању написао ову дивну реч: "Све сам од народа добио, све остављам народу". Познавао сам лично једног од тих кремен штедиша. Он никад није никоме јавно учинио неку милостињу. Чаршија га је због тога сматрала за човека себична, тврда и немилостива. Али кад је тај газда умро, иза његовог ковчега у пратњи ишли су многи сиромаси и просјаци уплакани. Тада се тек сазнало, колико је тај човек помагао сиротињу...“

Стојан је умро непуна три лета касније, дан уочи Никољдана 1904. године. А онда су његови наследници, као у неком Нушићевом комаду, уз помоћ вештих адвоката успели да оборе тестамент и приграбе читав његов иметак. Старица Савка и старац Таса остварили су право на доживотни боравак а бројне хуманитарне и просветне установе, које је Стојан желео да дарује, добиле тек копију тестамента и бедног судског решења.

Тако је један примерак доспео у Стару пиротску цркву где сам га пре неколико година пронашао на прашњавом тавану парохијског дома. Сада га први пут објављујем, на укор савременим богаташима, самопроглашеним господарима река и извора, земље и семења, живота и смрти. А за покој душе овог племенитог терзије, уместо јерусалимског помена, последње и најважније жеље у никада испуњеном завештању.

Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"