уторак, 06. август 2019.

Тестамент терзије Стојана

Растужио ме овај стари тестамент. Написан је с толико љубави а никада није испуњен. Њега је крајем јануара 1902. године сачинио београдски терзија Стојан Живковић пореклом из Пирота, уредно и по доброј мери, баш како је читавог свог живота скрајао лепа варошка одела. У свом завештању имућни терзија заповеда да се његова раскошна кућа у Бунарској улици, крај Славије, прода након смрти бездетне жене и рођеног брата, и сав новац раздели на једнаке части:

„...Моју кућу никад и нико да не би задужио нити да је ико отуђи, до живота моје жене Савке и мога рођеног брата Тасе Живковића, а после њихове смрти, препоручујем горе поменутим мојим туторима, да они споразумно моју горе именовану кућу, за добру масу продаду, и то или приватно или на лицитацију, и сав кућевни новац овако поделе: по три стотине динара свим београдским црквама, Саборној, Палилулској, Вознесењској, Дунавској, Савиначкој и Гробљанској, и за сиротињу београдској општини, и варошкој београдској болници и глувонемим децама заводу, и изнемоглим старицама заводу, и дому Сиротне деце врачарским, и младим богословима заводу, и свештеничком удружењу, надлежном старешини, и врачарско источној, и палилујској школама, за храну сиромашним децама, и у варош Пироту двема тамошњим црквама и за сиротињу пиротској надлежној општини, и мојој братаници Љубици удатој за Мирослава К. књиговесца и њеном сину Војиславу ђаку, и мојим братанцима Милутину и Михаилу и мојим братаници Лепосави и децама г. Стеве Ловчевића, Олгици и Јови, и мојим туторима г. С. Ловчевићу и г. Н. Божићу и г. Б. Раденковићу, свима и сваким гореименованим легатима да се изда у готову новцу по три стотине 300 динара у сребру. Препоручујем мојим туторима и са Божије стране молим ја њих, да прате у Јерусалиму надлежном старешини патријарху Јерусалимском, за свету цркву и светом гробу Христовом 50 наполеона у злату, за спомен моје грешне душе, кад у Јерусалим пратите препоручите надлежном тамошњем старешини, и молите га за један парастос моје грешне душе у Јерусалимску цркву да изврши, и свих мојих легате ја их молим да ме мртва не забораве, а преко свих издатака, новац што остане од продате куће тај новац да дате на књигу у неком заводу под интерез, па по вашем увиђају и договору од кућевног новца, подарите болесним и изнемоглим људима и женама и децама помогнете им у њиховим нуждама, за спомен моје душе грешне, издате временом нужнима сав новац. Последњи пут овде молим моје туторе, и у свету дужност вам остављам до вашег живота, да ми последњу моју жељу и завештање ово моје испуните и ништа немате преиначити јер ја сам ово моје завештање и жељу моју последњу у потпуном и чистом свешћу и разуму мом горе исказао и својом руком све написао и потписао и учинио сам све што треба, по смислу све што треба по ч. 434. грађанског закона...“

Стара Славија
Стојан је очигледно припадао последњој генерацији оних племенитих српских богаташа који су и свој таленат и свој часно стечени иметак сматрали Божјом позајмицом. О тим чудним, помало јуродивим домаћинима скривених врлина, писао је Свети владика Николај с пуно сете и лепих успомена: „Били су и прошли ти стари београдски трговци. Али су остала дела њихова, задужбине њихове, пример њихов, име њихово. Као шегрти они су се мучили несравњено више него садашњи шегрти. Као калфе они су били дужни устајати кад калуђери устају на полуноћницу и шити шевећерију. Као газде они су улагали огромне напоре да увећају своју имовину али никад и никако на штету образа и поштења. Знали су они да глас о поштењу једног трговца вреди више од голе памети и вештине. Када су што продавали на метар, попуштали су неколико сантиметара више, а када опет мерили на тегове, додавали су по неколико грама за срећу и берићет. Међу трговцима важило је правило: или поштено богат постати или без богатства поштен остати. У сваком случају човек у трговцу ценио се више од трговца, и карактер трговца више од богатства његовог. Домаћинским духом они су бринули о чаршији београдској и о држави... Неки су од њих били велике тврдице и према себи и према другима, али су на крају задивили свет својим завештањима на добротворне сврхе. Неки од тих тврдица давали су потајно шаком и капом на ослобођење Старе Србије. Један, опет између њих, оставио је по смрти велико богатство а у завештању написао ову дивну реч: "Све сам од народа добио, све остављам народу". Познавао сам лично једног од тих кремен штедиша. Он никад није никоме јавно учинио неку милостињу. Чаршија га је због тога сматрала за човека себична, тврда и немилостива. Али кад је тај газда умро, иза његовог ковчега у пратњи ишли су многи сиромаси и просјаци уплакани. Тада се тек сазнало, колико је тај човек помагао сиротињу...“

Стојан је умро непуна три лета касније, дан уочи Никољдана 1904. године. А онда су његови наследници, као у неком Нушићевом комаду, уз помоћ вештих адвоката успели да оборе тестамент и приграбе читав његов иметак. Старица Савка и старац Таса остварили су право на доживотни боравак а бројне хуманитарне и просветне установе, које је Стојан желео да дарује, добиле тек копију тестамента и бедног судског решења.

Тако је један примерак доспео у Стару пиротску цркву где сам га пре неколико година пронашао на прашњавом тавану парохијског дома. Сада га први пут објављујем, на укор савременим богаташима, самопроглашеним господарима река и извора, земље и семења, живота и смрти. А за покој душе овог племенитог терзије, уместо јерусалимског помена, последње и најважније жеље у никада испуњеном завештању.

Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"

Нема коментара:

Постави коментар