Пиротске хаџије и Ставрине муке хаџијске

Свети владика Николај и хаџије међу којима је и група Пироћанаца, 

испред храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму

Најстарији писани траг о пиротским хаџијама пронађен је у рушевинама једне старе куће у Пироту. Реч је о путопису са ходочашћа који је давне 1776. године сачинио хаџи Неша, предак данашње породице Нешића. Он је на 17 листића уставним словима и на локалном наречју описао како су у Солуну  окупљене хаџије погодиле „френску галију“ за 28 гроша по човеку, и њоме стигли до Јафе, а затим наставили копном до Јерусалима.

Старим Пироћанцима је био заветни циљ да пред своју смрт посете Гроб Господњи. За многе трговце, одлазак на хаџилук значио је истинско покајање: неки су престајали са рђавим трговачким навикама у закидању купцима, а неки више никад нису узимали аршин и кантар у руке, да не би нехотице, по већ стеченој навици, неком криво измерили и тако се опет огрешили. 

Њихови испраћаји и дочеци били су празник за читав Пирот. Народ је у литијама дочекивао своје хаџије који су граду доносили благослов из Свете Земље и мноштво скупоцених поклона за градске храмове. И дан данас на њиховим зидинама стоје велика сликана платна “Јерусалим” као успомена на златна времена пиротске побожности. Баба Вера Костић памти да су хаџије сахрањиване уз нарочите обичаје и да са њих није скидано погребно платно...

У стара времена одлазак на Гроб Господњи подразумевао је и разне опасности на дугим и неизвесним путовањима, те су се у хаџилук углавном упуштали људи испуњени великом и незадрживом љубављу ка Господу Христу. Један од таквих био је и сироти терзија Ставра Џунић који се, након женине смрти, предао побожном животу и одлучио да походи Свету Земљу упркос својој немаштини. Учитељ Ћира Ранчић је написао дивну повест о хаџи Ставриним путешествијима, а ми је преносимо тек у исечцима:

Ставрине муке хаџијске

“... Из захвалности, што му Бог у најтежим часовима у животу посла анђела избавитеља у лицу старијег му сина, мајстор Ставра се заветова, да ће се целога свог века старати да живи богоугодним животом. Кад год је звонило на јутрењу или вечерњу, могли сте га видети у цркви. Висок, сувоњав, мало повијених леђа, у дугачком капуту од црног сукна, одмереним кораком ишао је улицом. На глави је имао црну шубару, а у рукама бројанице, које је стално пребројавао. Лице му мршаво, као у испосника и оивичено густом проседом брадом, а у погледу кротак и благ. Кад поред кога прође, подигне очи, махне благонаклоно главом и назове Бога.

Недељом и празником би одстојао целу јутарњу и Литургију, које су у то време служене једна за другом, без икаквог прекида. А по свршетку Божје службе, пошто би од свештеника добио нафору за себе, он би узео и у чисту марамицу увио неколико комада и за укућане, а и за извесне познанике и пријатеље, који су тога дана били спречени да дођу у цркву. Затим би прво свратио познаницима и пријатељима, да им да нафору. Код сваког би се задржавао док не добије уобичајено послужење. За то време су се обично водили разговори о служби у цркви и о другим религиозним стварима. Тек у подне би дошао кући на ручак. А често се догађало да је од неког био задржан на ручку. Онда би његови укућани тек сутрадан наштину морали да узму намењену им нафору, јер по шегрту, по којем би их тада обично известио о свом недоласку, не би смео да је пошаље. Бојао се да шегрт коју мрвицу не испусти, па да је онда неко изгази. То би био велики грех.

Тај се мајстор Ставра овим својим новим животом поче издвајати од обичних људи. Хаџије из места, иако беху све сами богаташи, почеше га призивати к себи и враћаху му посете. Водили су с њим многе побожне разговоре, али је он највише волео да слуша њихова причања о Христовом гробу и другим светим местима. Тада се у њему заче одлука да и он, по сваку цену, походи та места. Када би му син могао дати само толико новца, колико је потребно за подвоз на лађу и остале неопходне трошкове, он би сувим ишао пешке, па кад стигне. Ноге га, хвала Богу, још добро служе, а свуда у путу наћи ће се и добрих људи који би му својим гостопримством олакшали трошкове око хране и преноћишта. Ако се, и поред тога, буде нешто и намучио, то ће пред Господом само увећати значај овог његовог подвига и још више осигурати опроштај његових знаних и незнаних грехова.

Малобројни Пироћанци су били у могућности да оду у Јерусалим. Већина је само слушала занимљиве повести које су се препричавале градом и гледала ретке фотографије са хаџилука. Чланови православног удружења “Владика Василије Костић” су 2013. године открили у Архиву Старе цркве микро слајд са фотографијама из Свете Земље које су вероватно приказиване на побожним скуповима између два светска рата. 




+ + +

Пуче глас по граду да се мајстор Ставра спрема да пође пешке на хаџилук.

- Истина ли је, мајстор Ристо, да се побратим ти справља за `аџилук? - упита једном мајстор Коле.

- Истина.

- Па кага мисли, у име Бога?

- Кроз некој д`н.

- А зашто тол`ко рано?

- За това, што решил да иде пешће.

- Што му је па това требало?!... `Аџил`к неје како одовде до лозје. За тамо треба повише да се запне, а он је човек вечем улез`л у године...

- И ја сам му тов оратил, ама не помага ништо... А и на сина му неје баш право, ама нече да му скрши вољу. Једва збра малко паре, те му даде да му се најде за по пут.

... И једнога дана мајстор Ставру, много раније него друге поклонике, са свима почастима које овима припадају, испратише за Јерусалим.

Отпратили су га до краја густих врба, које, почев од града, с обе стране друма беху засађене у дужини од једног километра. ту се с њим срдачно опростише, пожелевши му сваку срећу на овом необичном путу.

До Солуна он допутова срећно, без икаквих препрека и сметњи. Свуда, где год би заноћио, дочекан је срдачно од својих домаћина. А многи, опет, сазнавши за циљ његовог путовања, при поласку из њихових кућа, обдарише га према својој могућности, молећи га притом, да се и за њих помоли Богу кад буде у цркви на Христовом гробу.

У Солун, док је очекивао лађу на којој је требало да се превезе преко мора, упозна се с неким Грком који је добро говорио његовим матерњим језиком. Он је, вели, у младости дуго служио у Србији, а неко извесно време провео је и у његовом месту, и онда научио српски.

Обрадова се мајстор Ставра што је наишао на човека с којим се може споразумети на свом језику. Његова радост беше још већа кад му овај каза да је и он из свог родног места потегао пешке за Јерусалим.

Мајстор Ставра се, као и сви старији људи из његовог места, прилично служио турским језиком, али тај језик није баш много марио, а и волео је да буде што је могуће даље од Турака. Омрзо их је био за време ропства. А слушао је да се тамо, кад се пређе преко мора, свуда може проћи и са грчким језиком. Зато се овом Грку повери као брату. Овај пак, пошто беше обична варалица, каквих много има по свим већим градовима, искористи то његово поверење.  Првом згодном приликом покраде га и нестаде, као да је у земљу пропао. Тако остаде мајстор Ставра без пребијене паре у овом великом и непознатом граду.

Шта ће сад?!... Напред не може, треба му пара за подвоз на лађи, Натраг би морао пешке, као што је и дошао, јер би се опет нашло добрих људи који би га својим гостопримством потпомогли у овој великој невољи. Али куд ће од бруке, кад дође у своје место?! Служио би за подсмех, док год је жив...

Док је, размишљајући овако, бесциљно лутао непознатим улицама, спази га неки Македонац који је овде имао своју радњу. Заустави га и упита: одакле је и зашто је дошао? Кад му се он пожали шта га је снашло, овај га посаветова да оде до нашег конзулата, не би ли му што могли помоћи.

Мајстор Ставра се прихвати овог савета, као дављеник за сламку. И у конзулату доби извесну новчану помоћ којом није могао платити лађу за превоз преко мора и продужити намеравани пут, али се том сумом могао вратити возом у своје место. Но он то не хте, већ у себи одлучи да помоћу оног Македонца који га је из милосрђа био примио и на преноћиште, покуша наћи каквог било рада, па кад стекне довољно пара, да, у име Бога, крене даље. И тако, после кратког времена, буде примљен за харџију у једном хану. Ту је морао остати две пуне године.”

Крст и икона у флаши из Јерусалима. Ризница породице Д`лгошијиних

/.../

У Солуну је мајстор Ставра живео врло скучено. Није се појављивао ван хана у коме је служио. Одвајао је и од својих уста да би само што пре уштедио довољно пара. После две године мучења и злопаћења, он стече колико му је било потребно да би могао продужити поклонички пут.

И тако, треће године по своме поласку од куће, после још неких мањих препрека и сметњи које срећно преброди, он на празник Цвети стиже у Јерусалим.

Случајно се догодило да су тих дана били допутовали и нови поклоници из његовог места. То беху газда Перча и газда Ваца, два највећа богаташа. Једнога дана, када су обојица пролазили најживљом улицом, газда Ваца застаде.

- Ама, тако ти Бога, погледај - обрати се газда Перчи - који је онов? Млого ми личи на нашега мајстор Ставру што полане пешће појде за овамо, па негде пропаде. Само му је брада поголема и сасвим бела. А и дреје му млого вејте и `сцепене, како на прошљака.

Погледа газда Перча у правцу куд му овај показа и спази како се међу светом тиска један висок, сувоњав старац, повијених леђа. На њему је некакав дугачак извештао капут који је сасвим избледео од сунца и на многим местима искрпљен. На главу му шубара која је већ изгубила свој првобитни облик и некада, као и капут, била црне боје. О рамену му виси велика торба од кострети. У левој руци држи бројанице, а у десној дебео путнички штап којим се у ходу поштапа. Дуга седа брада спустила се до појаса. Идући тако, својим уморним очима погледа лево и десно, не би ли се што лакше могао провући кроз онај шаролики свет који је у разним правцима врвео улицом.

Заинтересоваше се обојица и убрзаше ход.

-Ама одека беше ти, пријатељу? - једновремено га упиташе кад му се приближише.

- Откуд Пирот - немарно им одговори он, и не обраћајући пажњу на њих. Само левом руком притиште торбу која му висаше о десном рамену, трудећи се да продужи свој пут - Од како га оно у Солун покраде онај Грк, он је био врло неповерљив према свакоме, нарочито према онима који би му се овако неочекивано приближили.

- Ама да неси тов ти, мајстор Ставро!?-  повика газда Перча, коме беше врло загонетно ово његово држање.

Кад чу своје име, он се трже и тек тада добро загледа обојицу. Наједаред му се, дотле суморно лице, озари изненадном радошћу.

- Гле, зар сте то ви?!... - узвикну, пребацивши штап у леву руку и испружи десницу па их поздрави: - Добре ми дошли!... - и рукова се с њима.

-  Боље те нашли! - отпоздравише ови и пољубише се с њим у образ.

Затим, кад прође прво изненађење, те се мало стишаше, настадоше узајамна питања  и одговори.

- Сполај на Господа, кад су дома живо и здраво!... - срдачно захвали мајстор Ставра кад чу да су му сви код куће добро.

А кад им исприча све муке и невоље које је морао поднети на своме путу, газда Перча му рече:

 - Млого ли си се напатил! Добре си остал` жив!...

-  Е, Божја воља! Белћим је било писано да испаштам гре`ове и на башту си - одврати он.

Ова двојица његових земљака не само што су били веома богати, већ беху и људи врло доброга срца. Много их дирну његово причање. Сажалише се и договорише да они лично поднесу сав трошак око његовог повратка те да се врати заједно с њима. Тиме ће свој поклонички пут запечатити једним добрим делом. А да би његовим укућанима и пријатељима учинили што пријатније изненађење, о свему не хтедоше никога извештавати. Да би, пак, пристојније био обучен, пристадоше да му купе и ново одело. Кад му саопштише ову своју одлуку, он рече:

- `Вала ви млого и нека ви Господ плати за това добро дело што че ми помогнете да си се посрчено врнем дома!.. Ама што рекосте за дреје, за това не пристајем. Зашто кага сам си у њи мог`л да видим Божји гроб, у њи и дома че си идем.

+ + +

Икона Пресвете Богородице
и Богомладенца Христа. 
Детаљ са платна “Јерусалим”. 
Ризница Старе пиротске цркве. 

Нико не примети да је икада било таквог дочека као што беше овај кад се хаџи Перча и хаџи Ваца вратише из Јерусалима. То беху најугледнији грађани у месту, па је свако сматрао за своју дужност да својим присуством увелича њихов дочек. Свештеници, учитељи, ђаци, народ - све то беше изишло на железничку станицу.

Настојањем Мацка Полиције који је био дугогодишњи старешина својих општинских пандура, на станичном перону се васпостави нарочити поредак. У првом реду беху свештеници у златотканим одеждама, са иконама и крстовима у рукама. До њих, с обе стране, рипиде и барјаци, потом се упарадили ђаци. Иза ових стајаху породице, рођаци и пријатељи хаџије, па онда остали народ.

Сви с великим нестрпљењем очекују долазак воза. Учитељи код ђака с муком одржавају ред. А и међу одраслима се чује притајени жагор... Писак локомотиве из даљине још више појача ово узбуђење.

На оближњој кривини појави се воз. Сви извирили вратове и нетремице гледају у њега. Напрежу очи, не би ли на коме вагонском прозору спазили кога од хаџија...

Воз стаде. Из вагона се појавише хаџије иза једног старца дуге седе браде у већ похабаном оделу. Сва тројица пођоше заједно.

Све очи упрте у њих, али им старац највише привуче пажњу.

- Лелће, Бошће, кол`ко се је променил!...-  чу се нечији глас. Затим настаде неко тискање и комешање.

- Леле, тате, ти ли си?!... - најнапред узвикну син му Спира кад га познаде, и потрча, трудећи се да се што пре кроз онај свет провуче.

Једновремено с овим узвиком разлеже се глас:

- Побратим, бре, жив ли си?!

То га је познао мајстор Риста. Он му пре Спире беше пришао те се први поздрави и изљуби с њим. Утом му приђе и Спира, а и остали почеше прилазити. Млађи га љубе у руку, а старији се љубе с њим у образ. Хаџи Ставра плаче од силне радости, а и многима навреле сузе... Свима је мило, сви се радују... Само Мицко Полиција чупа косу што му ово поремети толико смишљени план распореда који је имао да се изведе при дочеку двојице најугледнијих хаџија из места ...”

Приредио: Ж. П.
Из књиге "Срби и Света Земља" (у претплати!)