недеља, 19. новембар 2017.

Док се прсти навикну на рад

https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/23658850_2065663963663835_6840043425417527001_n.jpg?oh=a059d3bcec14bc7b4d2625fff81513ee&oe=5A99C0BE

Женски огранак породице Манчић 1945. године. Фотографија сликовито приказује поделу послова везану за ткање на примеру једне породице. Мајка је у улози учитељице ткања, најстарија ћерка преде, једна млађа ћерка намотава пређу, а најмлађа ћерка намотавањем обликује гужвице. У старом Пироту девојчице су учење ткања започињале у петој, шестој години. Уместо разбоја користиле су ћерамиду, на којој су училе зев и уметање потке. Мајке би поставиле основу на ћерамиду, а задатак девојчица је био да умећу вунену потку кроз нити основе, а затим да их сабијају виљушком, уместо тупицом. У овом учењу било је важно да се науче покрети и прсти навикну на рад. Ткање на ћерамиди учено је и у школи, на часовима домаћинства.
____________
Извор: Гласник Етнографског музеја, Марина Цветковић

недеља, 12. новембар 2017.

Ђеврек као кочница

https://www.facebook.com/pricestarogpirota/photos/a.1631959443700958.1073741828.1626049830958586/2061351454095086/?type=3&theater

Овај поштански караван паркиран у самом центру града, испред гостионице Љубе Костића, пристојне варошке механе и упоришта међуратних демократа, подсетио ме на једну анегдоту коју сам недавно прочитао, листајући стару штампу. Објављена је у једном дневном београдском листу 1936. године без потписа самог аутора, очигледно љутог анонимног Пироћанца коме су дојадили саобраћајни испади првих пиротских шофера: „Не знам да ли се и по другим варошима догађају овакви случајеви као код нас у Пироту. Ишао сам једног дана бициклом преко моста на Нишави. Наједаред, укочи се цела колона аутомобила и фијакера, насред моста. Зауставио сам брзо бицикл и појурио напред да видим шта се догађа, јер сам мислио, у најмању руку, саобраћајна несрећа. Кад тамо, а оно господин поштар из поштанских кола, која су ишла напред, купује себи ђевреке за ужину.“

Пише Ж. П. / Фото: Душан Милојевић Ниш

субота, 11. новембар 2017.

Споменик грчким војницима

https://scontent.fbeg4-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/23380176_2060603190836579_3419986807166137472_n.jpg?oh=46bcc6f36880dc015852eda0b35549a5&oe=5AA51F31
На данањи дан 1934. године откривен је споменик на Грчком војничком гробљу у Пироту. Ова необична скулптура, импозантних мера, израђена је од првокласног фино oглачаног мермера са Атике, под будним надзором јелинских вајара Сохоса и Илиопулоса. На врху четвоространог стуба, постављена је масивна плоча са рељефом на коме су приказани евзони, грчки народни војници у маршу над крилатим коњима. Под њима су два уплетена круга која, по замисли уметника, осликавају заједничке тежње и прегнућа два блиска народа. Година 1918. означава време трагедије грчких војника из Патраса које је, након пробоја Солунског фронта и дугог марша, већ изнурене и у лакој одећи, покосила епидемија грипа у хладном Нишављу. Са исте стране стуба, на два метара изнад постоља, уклесани су стихови на старогрчком језику:

Због славне борбе
у којој сте овде пали,
Јуначка ослобођена земља
Постала вам је мајка.

Србе и Јелине
Једна је слава збратимила,
Из ваше крви
Ловор ће увек цветати.

При чину освећења, присутнима се у име народне скупштине обратио Јован Мисирлић, народни посланик и брат несретног градоначелника Зоре Мисирлије. Потом је своју реч изнео и председник пиротске општине Љубомир Љубеновић. У име грчке владе окупљеном народу се обратио њен потпредседник и војни министар, генерал Кондилис нагласивши: „Поштовати успомену хероја драге и пријатељске Југославије на тлу Грчке, поштовати успомену грчких хероја на југословенској територији, не може од тога бити бољег доказа о заједничкој слави и несрећи, борби и пожртвованости у току дуге историје наша два народа“

Пише. Ж. П. / Фото: Александар Ћирић

уторак, 7. новембар 2017.

Свети Димитрије

Кад се прибере с'в род из поље, и свакој унесе у дом кво му се родило и колко се родило, олупимо морузу, огрулимо ореси и сас још учињене руће од грулени ореси, почнемо да се спремујемо за славу. Ми славимо Свети Димитрије, он је меџу прве славе, у село малко куће славе туја славу и затој имамо много госје.

Спремањето почиње оди двор. Рашчистимо све што се од летос наносило, остављало и оди лисје што је нападало. Изнесемо по неколко корита ђубре на ђубриште. А дворат сине као да је омијен! Да неје толка работа узела би столичку и седла на сред, па би само у Белаву и дувари покријени сас здравац и бршљан гледала. Нади дувар у градинче расц'втела се јесенчетија с крупни цветови бели, ж'лти, црвени и шарени, али им листови потавнели што казује да че скоро студ.

После преодимо у кућу, износимо астаље и клупе да се омију. Крече се собе, мију пенџери и врата, п'лне сламарице сас нову сламу, па кад се надују једва стану на кревет. Из санд'ци се ваде нове црђе и турају на врлину да се изветреју оди нафталин. На пенџери качимо нове нецоване виронђе, и затискамо сваку дувку да не дува човека у тил и грбину кад седне до пенџер. Огледало украшавамо сас ткан пешћир оди ћенар и свилу у разне боје, а огледалото чисто па се л'ска и нигде пљунка оди мушицу нема да је остала. На дувари од обе стране закачимо по једну ламбу сас стакла очистена и исијана сас новинску артију. Уносимо астаље и клупе, па ји намештамо да сваћи гос може л'ко да улезне и седне. Клупете покривамо сас црђе да је топло и меко кад се седне, а на астаљети простирамо платену мушаму. Кад се изветреју црђете намештамо ји на надујене сламарице тека да се целе виде, и сви ђулови на њи.

Икону Светог Димитрија закачимо на највидно место да га сви виде и да се пазе колко че испију и кво че казују. На креденац турене дуње и паница сас босиљак и воду што је попат преди некој д'н светил. Цела соба мерише на кречено, чисто, на дуње и босиљак. Ја се радујем што ни је собата толко убава, па по неколко пути улазим да ју гледам.

По тој иде расправљање сас судови, из завник, из дедин војнички санд'к, вадимо ложице и вилице завијене у крпе да не црнеју, чаше за воду, вино и рећију, вилџање за каве и јед'н голем послужевник сас слику на краља Александра и краљицу Марију, њега највише волим и кад гледам у њег ја се питујем какви ли су били кад су били живи. Из јед'н голем кош вадимо тањире за мезе и једење и чорбалуци за супу, пшеницу и ћисело млеко, и све тој премивујемо оди прашину, и оди стојање да не замерисују. Врчве сас разне туршије уносимо у ижу да буду спремне кад почне слава, да се не иде у завник. Пропаднемо тија дни од сецање воду да све омијемо и премијемо. Деда донесе у дисази прасе, извади га у двор преди врата, оно прочудено и уплашено само гледа па легне, нође му утрнеле у дисазити, и кад се малко по придигне, прво се измурдари, и после бега и тражи место куде че се скрије. Баба се буни што га оставља у чис двор да га маже, узима пепел и лопату, чисти и љути се што ни двор ни два д'на не може буде чис. На д'н преди Славу пали се вурња, пече леб и колачи од истото тесто, за звање. Опечу се вурњаци и нареде на даску за леб, покрију се сас месаљ оди дебело платно. После се избере најубав леб и он буде колач. Оставља се на астал и на њега се тура сол и пипер и јед'н од малити колачи. Пшеница се спрема неколо д'на, прво се треби, мије у неколко воде, суши и после т'лца у чутуру, па се вари у голем кот'л. Пшеница је за Славу много важна и затој свака жена ју вари сас стра да не испадне модра ил да се не превари. Мора да буде бела, срамота је ако неје бела, па се некад вари и по два пути.

На сам д'н када је Слава, коље се и пече прасе, и кокошће или петлови за јело. Од рано се кладе шпорет и почну да се реде земљене шерпе сас разна јела. У голем лонац се вари супа, и увек на петлатога истрчује тртица и подиза поклопкуту, па излази супа и цврчи на шпорет. Баба се љути на петлатога: „ Луџо један! Ни у лонацат не можеш да мирујеш! “

Прасе чим се опече уноси се у ижу и турај на астал, оно цело време гледа кроз трепће сас исплазен језик, стиснут меџу зуби, док га увечер не натурају у тањире.

Окре руч'к ја узимам јебрик сас рећију и кравајци у башчу, и почињем да зовем госје за славску вечеру. Кажу ми кво требе да кажем, и ја отодим прво при кумови, а после све по ред. Једанпут ме појури у Миловци куче, ја му дадо колаче да ме не напада, оно се после закачи за мен, и једва се откачи од њег. За тој при деда Стојана и баба Босу однесо само раћију без колач. Реко им да сам га дала на куче, да ме не јури.

Чим се ст'вни палимо венер и качимо га на куку преди врата у завет, да се види дека није слава, и за госје што дооде да виде куде улазе. Тетка ми Зорка дојде да ни помогне да све наредимо на астаље и да натурамо мезетија. Там'н се пременимо, кад почну да светелеју венери и да пристизају госје. Честитају славу, приоде до колач, прекрсте се, целивају га и седају уз астал.

Сваку годину ни дооде исти човеци, па си знају куде им је место. Ја одма служим слатко од црешње сас лезетру, и воду. Руће ми се тресу и водата се расипује на краља Александра по наочари и на краљицуту по лице и косу, али тетка је уз мен, па ми помага. Служи се рећија, наздравља се и пол'к мези. За кратко време сви се сабраше, додава се мезе, и сви почињу да гледају у врата. Ишчекују једног чудног госјанина, то је деда Лаза из С'водол, стар слабачак и болан човек, али увек куде се појави унесе радос и расположење с његово казување и с`с његово јако и заразно смејање. Он сваку годину дооди пешћи преко Белаву, сас деду су се спријатељили кад је наше краве из С'водол врнул у Белаву, да не направе штету на С'водлци или пак да ји они не изм'лзу и такве врну. Деда му је т'г рек'л да дооди при нас на Славу и да га зове као пријатеља. И човек сваку годину дооди. Овија пут касни! Завршава се мезе сас студену рећију, грејемо жешку, турамо зеље. И тиће се отворише врата! Улезе некој у голем капут и капу преко главу и лице, кад свлече капуту, засијаше се плаве очи и излетеше крупни зуби на насмејано лице без образи. Сви се зарадовамо, стигал деда Лаза! Насмејан, види да смо га чекали и да се радујемо што је дош'л. Честита Славу, целивује колач, и седа на његово место. Ја га одма служим сас слатко, он узима и радује ми се: „ Дедино златно девојче, колко си много порасла оди лани! Да си ми жива и здрава и још да порастеш, па добро и убаво момче да испасеш!“ Његово улазење унесе радос и расположење, сви се развревише и постаде живо и весело. Испи се жешка рећија, и пак ја служим каве, жене се заглеџују у в'лиџање, и много им се допадоше различити цветовчичи. Пшеницу сви повалише, баби мило па че извилнеје од радос. Турамо једење, деда Лаза не може да једе леб сас квас'ц, боли га мешина, и баба на брзину меси пресно кравајче, и пече га у шпорет у пепел. Он је много срећан због толко поштовање, па кори бабу што се толко мучи, а она му каже да се ич не мучи, и да је он заслужил. Приноси се јело, супе, п'лњен пипер, ћисело зеље са свињско месо, јанија сас месо и бел лук, и на крај најубава јанија сас кокошје месо и јајца запечена у релну. Њу сви воле. Једе се и пије вино. Женете испиле по чашку-две зацрвенели им се образи, одврзали им се језици, почеше да расказују како се некад живело у големе заједнице сас девери, јетрве и з'лве, како је свекар имал главну реч, и како су га сви слушали, а снаје му миле нође на ред. Деца било цел буљук, и лети никад несу јеле у собу, све на двор!

Изнесе се и месо, једе се и пије, али највише се расказује. Свако има понешто да каже, деда Лаза малко једе, али стално нешто расправља и сви га с пажњу слушају. Ја само чекам када че се износе колачи, прајиле су ји Личанћете Дана и Љуба, свити су сас ореси, много су убави и сипкави. Ама никој не мисли на колачи, само ја! Карају деду да им казује смешне приче из Румунско, он се отима али пристањује. И сви се смеју, иако ји казује сваку годину. Видим колачи нема скоро да се приносе, и прилего на новете црђе да се одморим и дочекам, али одма сам заспала. Ујутру кад се разбуди, од астал све растребено, тетка мије судове, деда Лаза доручкује, а баба му п'лни торбу с једење. Деда га испрача до Врницу, поздрављамо се и он каже:“ Че даде Бог и на годину да славимо!“

Кад испратимо деда Лазу, ја се прим'ко до колачити, и убаво се наједо.

Цел д'н растребујемо и разносимо пшеницу у комшилук, дооде и Циганће, так'в је ред. Баба ји уводи у собу, и од све им приноси да једну и да си понесу у торбете. Наши Цигање су чисти, поштени и не просе. Они иду само тамо куде су поштовани.

За сво време док спремамо за славу и док дооде госје нашето куче не приоди у двор, горе преди плевњу лежи и чека да му однесемо једење, и да се ја поиграм с њег. Знаје да деда не воли кад се мува по двор, и оно бега да не ока по њег. Чим се сви разотиду слази и лаје на све што мињује по пут.

Судови, чаше, вилице и ложице сносе се у завник и чекају нову славу. Са од Свети Ђорђију па до Свети Алимпију ми идемо на славе. Ја сигурно на некоју че заспим, на некоју че дочекам колачи, али важно да се радујем.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

среда, 1. новембар 2017.

Свети Јован Рилски



https://www.facebook.com/pricestarogpirota/photos/a.1631959443700958.1073741828.1626049830958586/2054034971493401/?type=3&theater

По једном старом светачнику данас је Свети Јован Рилски. Необично вољен и поштован светитељ у староме Нишављу. Одлазак у Рилски манастир у старини је сматран "малим хаџилуком". Ко није био у могућности да походи Јерусалим, ишао је, уочи Васкрса, у ову дивну светињу коју су једнако подизали и даривали српски и бугарски владари. Светом Јовану су некад били посвећени градски метоси у Нишу и Пироту, манастири у Горњем Матејевцу и Сињцу. И дан-данас њему је посвећен један параклис у Хиландару (баш као што у Рили постоји једна црквица саграђена у част Светог Саве и Симеона Мироточивог). У Пироту је рилског Свеца нарочито поштовао еснаф вредних занатлија самарџија (седлара). Његов свети лик краси иконостасе оба градска храма, домове и кандил-собе старих варошких породица. Његово име једнако се помињало при отпустима на богослужењу, при дугим славским здравицама, у личним молитвама, тугама, невољама. Поштовање ка Светом Јовану почело је, сасвим непотребно, да јењава крајем 19. века, када су кренуле да се роје бројне распре и сукоби између два суседна народа која нису желела да имају више ничег заједничког, упркос сличностима у говору, обичају, ношњи, упркос орођеним средњевековним владарима, светој солунској браћи Ћирилу и Методију, упркос заједничком Спаситељу Христу. Свети Јован Рилски је рођен у селу Скрини близу Софије. Након смрти својих сиромашних и честитих родитеља, прима монашки чин и повлачи се у једну дивљу гору ради подвига. Касније се насељава у једном шупљем дрвету на Рилској планини, хранећи се искључиво травом и бобом. Лице човечје није видео све док га случајно нису открили чобани, трагачи за изгубљеним овцама. Вест о тајанственом подвижнику брзо је прохујала Балканом. Народ је почео са свих страна да му притиче тражећи помоћ у својим мукама и болестима. Славни словенски пустињак никога није оставио без лека и утехе, ни тада, ни касније, након свог упокојења 18. августа 946. године.


Пише: Ж. П. / фото: jwarleta via freeimages.com