Реч струке и старих Пироћанаца о ревизионистичком деловању Пиротског зборника и приликама у Пироту током окупације - II

Антифашистички протести у Пироту
27. марта 1941.

Прошло је готово два месеца како је група пиротских интелектуалаца и пријатеља Пирота, међу којима има и академика и више универзитетских професора, послала отворено писмо на адресу управе града и Народне библиотеке у Пироту. До дана данашњег није испуњен ни један захтев, нити се ико од одговорних у својим саопштењима осврнуо на сам садржај отвореног писма и на оно што је заиста спорно у раду Пиротског зборника – паушална и тендециозна интерпретација историјских чињеница према којој се, уз мноштво научних пропуста, износе тврдње да су Пироћанци бугарску окупацију 1941. доживели као ослобођење, повратак у своју реалну отаџбину и природно окружење, а где су покрети отпора тек само реметили новонасталу бајку и својим акцијама изазивали (праведни) гнев окупатора, пројектован над недужним цивилним становништвом. Нарочито је проблематично вишегодишње грубо и охоло игнорисање сваке критике која је пристизала на адресу Пиротског зборника (иако је научни часопис у обавези да публикује реакције на већ објављене текстове)... Зато смо покренули рубрику „Реч струке и старих Пироћанаца“ и ево, већ стигли до другог наставка. Срдачно се захваљујемо новим потписницима отвореног писма, нашем Пироћанцу проф. др. Бранимиру Стојковићу (са Факултета политичких наука у Београду), српском писцу Николи Маловићу (добитнику бројних домаћих и иностраних књижевних награда), Марији Ђенић (мастеру права из Бабушнице). Срдачна захвалност и ауторима нових прилога које вам овом приликом представљамо:

 

Дуња Чинче (Душица Јонић) рођена је у Пироту 1936. године, као најмлађа кћи чувеног пиротског трговца Младена Јонића. По занимању је глумица и сликарка. Домаћој јавности позната је по улогама госпође Хаџиславковић из серије „Бољи живот“ и Јане Стојковић из „Породичног блага“. У Народној библиотеци у Пироту отворен је легат под њеним именом, у знак захвалности на дариваној богатој и драгоценој породичној библиотеци. Дуња Чинче је током саме окупације окончала почетне разреде основне школе:

У то време смо се звали по бугарском, име, очево име, и без „ћ“ презиме, тако да сам ја била Душица Младенова Јонева. Не сећам се како ми се учитељица звала. Црна и груба жена је и била. Учила нас је песмице, наравно, све бугарске и све на бугарском. Певали смо: „Аз с`м Б`лгарче, обичам нашти гори зелени, Б`лгарин да се наричам, прва радост е за мене“. Ту песмицу сам упамтила, као и сва деца из тог времена. Била је и једна песма о њиховом престолонаследнику, из ње памтим једино стих „на ангелче прилича“, што у преводу значи да је он личио на анђелче. То је све чега се сећам из школе.

У нашој кући се врло србовало али наши родитељи су били веома мудри, децу су чували од ружних речи о тренутној власти, јер су знали да би ми могли да имамо ружне последице ако бисмо рекли нешто лоше о окупаторима у школи или у граду. Једино што смо у кући певали „Тамо далеко“ али са још једном строфицом коју је отац придодао: „Браћо Французи, напун`те топове, да отерамо Немце, и Бугаре лопове“. Наравно, строго у кругу породице, и само у извесним ситуацијама.

Етко

Имам један занимљив податак из тог доба о мом брату Сретену Јонићу. Њему је надимак био Етко, сви су га као Етка знали, он је две и по године старији од мене. Наравно, и Етко је ишао у бугарску школу, али ево шта се са њим тада догодило. Бугари су имали веома ружне војне униформе, за разлику од српских официра који су, сем лепих униформа, имали и сабље. И сада, Етко је имао учитеља који је једном приликом питао сваког појединачно шта ће да буде кад порасте. Дечак који је са Етком седео у клупи, то је баш наш први комшија, рекао је да ће бити пекар. „Отлично, отлично!“, похвали њега учитељ па затим пита и Етка, који му одговори: „Ја ћу да будем официр!“. „Ммм, отлично, б`лгарски официр!“, учитељ се обрадова али Етко тада рече: „Нечу б`лгарски, очу да будем срћски“. И каже зашто, јер хоће да има сабљу. Много смо били мали, откуд дете да зна, њему је било до униформе и сабље. Међутим, пошто је Етко рекао да неће да буде бугарски већ српски официр – учитељ њега ошамари, а онда су и сви ђаци морали да изађу из својих клупа и по реду да му свако опали по шамар. Потом га је учитељ водио из одељења у одељење, тако да је Етко тог дана дошао кући са надувеним обрашчићима. Ја у то време нисам још била пошла у школу. Он је био у првом или другом разредну основне, тек је пошао у школу.

Знам да су током окупације прогањали наше попове, иако су и они православци. Мислим да тада није било оскудице у храни, изгледа су они на тај начин поткупљивали Србе да прилазе њима. Али то је сада моје резовновање, не тада. Много сам ја у то доба била мала и неупућена у политичке односе. Знам и да су нашу породицу нешто много глобили. Нас је шесторо деце у кући било. Ја сам најмлађа а Јован најстарији, тако да је велика разлика између нас. Бата је нешто мутио са српством па су га затварали. Тата је пуна кола свиле однео неком да би извадио бату из затвора, јер они су падали на свилу. То сам ја чула од мог тате, ми смо били врло блиски. Зато сам након његове смрти узела породични надимак за своје презиме. Тако да сам и данас, званично, Дуња Чинче. 

Др Немања Девић је српски историчар млађе генерације. Запослен је као истраживач-сарадник у Институту за савремену историју у Београду. До сада је објавио близу 20 научних радова, примарна област његовог интересовања јесте историја српског народа у Другом светском рату.

Реинтерпретација догађаја, критичко вредновање постојеће историографске продукције о појединим проблемима и откривање нових историјских извора и нових погледа заснованих на новим научним методама нису непожељни, поготово у освртима на период 1941-1945. године. Напротив. Историографија и завичајна публицистика из периода социјализма нису дали ваљану и избалансирану слику српске ратне драме. Међутим, нова питања и нови одговори траже и другачији приступ у методологији, не једноставну замену једног (пропагандног) наратива другим. Неки од радова Горана Николића, ипак, као да пружају другачију тежњу. Потреба за отклоном од црно-белих слика прошлости, проистеклих из локалних хроника НОБ-а је јасна, као и додатна истраживања и употреба нових историјских (пре свега бугарских) извора. Али, да ли је критички отклон потребан и према њима, или само према домаћим изворима? Анализирајући два неуобичајено обимна рада Горана Николића о Другом светском рату у пиротском подручју (''О досадашњим истраживањима покрета отпора у пиротском крају током Другог светског рата'' и ''Пиротска гимназија и пиротске прилике 1941-1944''), стичемо закључак да је, надамо се ненамерно, он управо упао у такву замку. Док се у изворе партизанске или пропартизанске и српске провинијенције оправдано сумња или им се прилази са опрезом, тврдње изнете у бугарским изворима узимају се често здраво за готово, понекад без јасне дистинкције између утврђивања аутентичног и веродостојног.

Николић је у овим радовима негде пак отворено пристрасан, на моменте чини се и заједљив, а иза његове критике комуниста као да повремено провејавају и критички тонови према српским елитама у Понишављу?

Поготово то долази до изражаја када се окупација посматра кроз тзв. свакодневни живот, тј кроз изучавање природних законитости којима се заклања репресивна суштина окупације. У случају Пирота, пренебрегавају се и процеси дугог трајања па се домаћим комунистима учитава чак и некакав "ирационални антибугаризам"?! Зато сматрамо да комплексним темама из прошлости југоисточне Србије седам и по деценија после завршетка Другог светског рата треба прићи опрезно и што је могуће више хладнокрвно, како нам и сам аутор сугерише - али не само уз замену једног политичког наратива другим, који је једнако идеолошки и једнако искључив. Можда притисак прошлости наводи и на један шири дијалог, или округли сто, у којем би прошлост Пирота и околине у оквиру бугарске окупационе зоне 1941-1944. била анализирана и на основу партизанске и равногорске и окупационе архивске грађе, уз ново читање постојеће историографске и мемоарске литературе? Можда би у новим околностима, а уочи актуелне годишњице устанка, ''Пиротски зборник'' могао да овим питањима посвети један тематски број. 

 

Милица Стојадиновић потиче из старих и угледних пиротских породица. Њена баба Десанка је праунука знаменитог пиротског чорбаџије Малог Ристе чија раскошна породична кућа, израђена у орјенталном стилу током прве половине 19. века, представља данас један од симбола града Пирота. Деда Симон потиче од Стојадиновића који су се почетком 20. века доселили из Сићева, ова породица је изнедрила бројне интелектуалце, међу њима и два професора Пиротске гимназије. Милица је добила име по чувеној песникињи Српкињи, рођена је у Београду, детињство је провела у Кикинди, школовала се у Нишу где и сада живи, по струци је грађевински инжењер. Као породични аманет брижно чува успомену на Стојадиновиће у соби која је опремљена у духу старог Пирота, са завичајном заоставштином, мноштвом пиротских ћилима и сувенира, породичном библиотеком која сада броји преко 4000 наслова.

Милан Стојадиновић

Првих година 20. века, не касније од 1910, у Пирот стиже Димитрије Стојадиновић из села Сићева. Био је прилично писмен за то доба те је зато и дошао до службе на железничкој станици у Пироту. Скућио се са породицом близу станице, у врло лепој градској кући са великим двориштем, трећој од зграде данашње Млекарске школе. Његов најстарији син Милан тек је завршио војну школу када је отишао у Први светски рат, не стигавши ни да оснује породицу. Отуда се није вратио, на Тијабарском гробљу постоји споменик у виду малог обелиска на коме је Миланова слика, али његови земни остаци остали су на Зејтинлику. За својим сином у рат потом одлази и Димитрије, са собом води другог сина Симона, Симу, тада ученика Пиротске гимназије. Они прелазе Албанију и стижу до Валоне где их прихватају Французи. У Француској следи лечење и опоравак након чега се Димитрије враћа у Пирот својој породици и свакодневном животу, док Симон остаје у Француској. Тамо завршава гимназију, бива запажен као вредан и паметан младић због чега добија стипендију да студира медицину коју успешно окончава.

Десанка Стојадиновић,
праунука Малог Ристе

 Након специјализиције Сима се враћа као лекар у свој родни град и упознаје тек свршену гимназијалку Десанку Анђелковић, праунуку Малог Ристе, жени се њоме и убрзо одлазе из града јер, по нострификацији дипломе, бива распоређен на службу у Сарајеву. Млади пар лепо почиње свој брачни живот у Босни, путовали су до Беча, Венеције, Словенаћке бање, Опатије. У Сарајеву добијају своје прво дете, сина Велимира, мог оца Мишу. Убрзо Симон бива распоређен за директора и главног хирурга болнице у Тузли, ту стиче право да се бави приватном праксом, да уз државни посао формира и своју ординацију. У међувремену добијају и друго дете, кћер Веру. Врло брзо, а опет по тадашњим прописима, Симону се пружа могућност да сам бира где би даље службовао, и наравно, избор је био Пирот. Нашли су кућу у свом завичају која је била погодна и за породични живот и за ординацију, почеле су припреме за пресељење.

Миша у школској униформи са
другарицама. Слика са ђачког
излета током окупације, испред
манастира код Поганова

Међутим, радост и задовољство младе породице били су кратког века. Десанка тада обољева, галопирајућа туберкулоза ју је брзо однела. Разочаран, тужан и поражен њеном смрћу, Симон оставља децу бабама у Пироту и враћа се у Тузлу. Није могао себи да опрости зато што Десанки никако није могао да помогне. Годину дана касније умире и он. Љубав и туга понекад буду толико снажни да пресеку живот. Да трагедија буде још већа, деда Димитрије, потресен смрћу сада већ другог сина, повлачи се у породични виноград у Провалији и ту следеће године умире. Тако деца остају без родитеља, Мишин званични старатељ постаје стриц Божидар Стојадиновић, млађи Симонов брат и професор Пиротске гимназије, док Веру дају на старање код мајчиних родитеља.

 Миша одраста под будним оком стрица, добро учи, уписује гимназију. И ето већ друге генерације Стојадиновића у Пиротској гимназији. Како-тако живот се унормалио, али тада стиже Други светски рат и бугарска окупација Пирота. Стриц, као професор математике и физике, није прихватио услов окупационих власти да промени презиме са „ић“ на „ов“, због чега остаје без могућности запослења током рата. У кући је имао троје мале деце и братанца Мишу, зато бива принуђен да формира малу приватну школу за ђаке којима је потребна додатна помоћ из ових предмета, тек да би некако тих година преживели. Стриц ће поново ступити на службу у гимназији убрзо након ослобођења. 

Мишина ђачка књижица из бугарске
гиманзије за школску 1943/44.

Миша тада постаје скојевац, сакрива неко оружје у помоћној кућици крај нашег винограда. Неко га је тада одао и он, са шеснаест година, бива осуђен на смрт. У његовој ђачкој књижици, коју вам достављам, на бугарском језику пише да је „Велимир Симонов Стојадинов“ те школске 1943/1944. био нередован у школи, иако је он тада већ био ухапшен. До коначне егзекуције мог оца одводе у логор на Рили. Ја га никада нисам видела да се нечега плашио, али када је у ретким приликама спомињао Рилу, мењао је поглед и израз лица. Тамо је био изложен тортури, принудном раду и животу на хлебу и води, терали су га да се пење на неке високе кранове да подмазује сајле, без икаквог осигурања ако изгуби равнотежу. Стриц некако успева дукатима, који су остали од покојне мајке, да откупи његов живот од окупатора и да га ослободи. Миша се вратио али није могао остати у Пироту. Прикључује се НОБ-у, до ослобођења земље. 

Миша (са ђачком капом на глави) у холу окупиране гимназијске зграде у Пироту.
Иза њих је биста бугарског цара Бориса, у позадини се види неки од бугарских професора.

Последња слика
у униформи

 По завршетку рата Миша се демобилише, матурира и уписује студије ветерине у Београду. Колико је породична ситуација била тешка нека вам илуструје податак да је студије завршио у војним цокулама и војном шињелу са кога је скинуо чинове. Касније је добио стипендију јер је радио као демонстратор на факултету. Дипломирао је пре рока, временом и докторирао, касније стекао титулу академика ветеринарске медицине, оснива Ветеринарски центар у Нишу а своје велико знање и искуство претаче у неколико стручних књига. Мој отац је остао везан за Пирот до краја свог живота. И мада су га звали да буде предавач на Софијском универзитету, никада није крочио у Бугарску. Трауме из затвора биле су исувише јаке. Живот је завршио у Нишу 2000. године. Изненадна смрт супруге однела је и њега, баш као некада његове родитеље...

"Пиротска соба" у сред Ниша

 То је у најкраћим цртама истинита прича једне породице и ја, као кћер и унука, заиста сам револтирана писањем Николића и Пиротског зборника. По мени, требало би му одузети сва звања и функције које има или обавља. Можда сам ја мало ригорозна, али дрзнуо се да гази по ранама и сећањима поштених људи и родољуба. Већ сам негде прочитала да је Николић некада био омладински руководилац. Мене је лично срамота због тога јер сам и сама у младости била на веома високим функцијама у омладини. Била сам увек ентузијаста, као и већина мојих другова, сви смо врло коректно и самопрегорно обављали постављене задатке. Сви које познајем из тог доба постали су вредни и поштени људи, поносни на своју младост. Ова особа не припада том миљеу.

(Наставиће се)

 

Фото: Антифашистички протести у Пироту (из књиге Миљана Манића "Равног. покрет у Округу пиротском); Немања Девић (Википедија); остале фотографије (из збирки аутора самих прилога).

Реч струке и старих Пироћанаца о ревизионистичком деловању Пиротског зборника и приликама у Пироту током окупације (1. део)

Пиротски Солунци пред спомеником
у Тијабари (колаж: Ж. П)

Срдачно захваљујемо драгим Пироћанцима и пријатељима Пирота, новим потписницима протестног писма. Велика захвалност уваженом Миљану Манићу, пиротском историчару који нам је први доставио своје мишљење о ревизионистичким открићима у пиротском годишњаку. Захвалност и нашој дивној књижевници Мирјани Јонић Игић, неуморном ризничару и истраживачу, највећем живом познаваоцу старе пиротске чаршије. Управо освртима Манића и Игићке отпочињемо серију објава у којима ћемо имати прилике да читамо мишљења еминентних домаћих историчара и експерата, упоредо са сведочанствима старих Пироћанаца, још увек живих сведока окупације, или пак њихових потомака. Тако ћемо заједно стварати и обликовати један живи и бесмртни Зборник, саткан од стручних мишљења, научне истине и душе старог Пирота.

1. Мр Дејан Ристић, историчар, ранији директор Народне библиотеке Србије;
2. Др Немања Девић, доктор историјских наука;
3. Ирена Илић, мастер историје, Универзитет у Бечу;
4. Борис Томанић, дипломирани историчар МА;
5. Милена Божовић Манић, новинар Радио Београда;
6. Светлана Градинац, професор српског језика и књижевности из Београда;
7. Обрен Ристић, књижевник из Књажевца;
8. Јасмина Ћирковић, дипл. правник из Београда;
9. Спира Манић, професор разредне наставе у пензији и музичар;
10. Ана Селак, адвокат из Београда;
11. Драган С. Вељковић, пуковник у пензији;
12. Весна Васић, дипл. дефектолог у пензији;
13. Лука Јеремић, политиколог за међународне и европске послове;
14. Mr Ph Ана-Марија Антић, оснивач и директор здравствене установе Апотеке "Антић";
15. Мирјана Гавриловић Манић, дипл. хемичар у пензији;
16. Mr Ph Андреја Светозаревић Вуков, дипл. фармацеут;
17. Драгана Борисављевић, дипл. физико-хемичар, кћерка покојног Ранка Живковића;
18. Милица В. Стојадиновић, грађевински инжењер, из породице Малог Ристе
19. Персида Бараћ, пензионер
20. Prim dr mr med sci Драгана Вукосављевић, специјалиста медицинске биохемије, Београд

(шири списак потписника и садржај протестног писма можете прочитати ОВДЕ)

Миљан Манић је историчар из Пирота. У Историјском архиву Пирот почиње са радом 2000. године, био је директор ове установе (2006-2009), потом шеф њене спољне службе, са звањем вишег архивисте. Члан Управног одбора „Удружења историчара Пирота“ бива од самог оснивања ове организације 2014. године. Манић дуги низ година истражује и проучава локалну историју, до сада је објавио више књига којима пружа свој драгоцени допринос завичајној и националној историографији: „Пиротски времеплов“, „Мој предак у Великом рату“, „Равногорски покрет у округу Пиротском“ и „Бесмртници – споменица изгинулим у ратовима 1912-1918.“ Још увек предано ради на свом капиталном делу о знаменитим Пироћанцима. Мишљење историчара Манића добили смо још у марту ове године, ових дана и одобрење да га јавно публикујемо:

Полазећи од неспорне чињенице да су пиротски крај и територија Горњег Понишавља одувек били део српског националног, културног и политичког простора, за шта постоје многи докази, почев од Средњег века, периода Првог српског устанка, периода ослобођења и стварања модерне независне српске државе – свако друго тумачење сматрам нестручним, неодговорним и неумесним. Србија је била та која је ове крајеве увек ослобађала, док су је други, у овом случају наши источни суседи, три пута окупирали и присвајали.

Период 1941-44. у коме је пиротска гимназија радила под окупацијом и била у саставу школског система бугарске државе, не може се посматрати у континуитету са гимназијом која је радила у Пироту, у Краљевини Југославији пре почетка рата и окупације. Самим тим и гимназија која је почела са радом након ослобођења и завршетка окупација, не може бити у било каквој вези са оном која је радила за време окупације, осим што су се налазиле у истој згради...

Што се тиче пак објављеног текста у Пиротском зборнику, за који сте затражили моје мишљење, оно се може сажети у следећем: Не желим да мислим да иза таквог текста стоји нека скривена намера или жеља за сензационализмом, већ да је у питању незнање, неразумевање историјских процеса као и узрока и последица истих, некритички однос према историјским изворима који су коришћени, или пак нису, при састављању таквог текста.

Мирјана Јонић Игић је књижевница из Пирота, пореклом из старе пиротске породице Чинче. Врсни је познавалац старе пиротске чаршије која у њеној дивној нарацији чудесно васкрсава. Поседује импресивну ризницу завичајних фотографија, књига и докумената, мноштво аудио записа на којима је бележила своје разговоре са старим Пироћанцима. Мирjaна је до сада објавила више књига, збирки песама, позоришних комада, књижевних прилога. За завичајну историографију нарочито су драгоцена дела: „До пакла и назад – сведоци историје“ (о људима из Пирота који су преживели Солунски фронт), „Ратни дневник Петра И. Панчића“ „Мале градске приче“. Своје мишљење нам је доставила 19. октобара ове године:

Дуња Чинче, трећа лево од учитељице

Имам фотографију моје тетке Дуње са бугарском учитељицом на кеју, ту доле на травњаку, види се Големи мост иза њих. Она се сећа песме коју су певали на часу. Не могу да је поновим целу али суштина песме је „аз сам Б`лгарче“ и поносна сам на „мојти гори“, за мене је највећа срећа и слава да будем бугарско дете. То је суштина песме са којом се почињало, са којом се учило, са којом се завршавало предавање у школи. И моја друга тетка је још жива, деведесет година има, у Београду је. Она је била ђак старијих разреда. Њих две, од њих шесторо, још увек су живе. То је било тако нормално. Нормално је да кад неко заузме неко подручје, на које је одувек бацао око, и коначно га добио, да покрене сваку могућу пропаганду да би убедио људе у оно што ради. Ја имам једну књижицу из тог периода, куцану на папиру па укоричену. Добила сам је од мог бившег професора, још увек живог, Николе Николића, сликара и професора. Била сам његова прва генерација ђака, тамо давне шесдесет и друге године, у седмом разреду. Та брошура се зове „Пиротскијат окр`г и неговото населеније“ и она пише о Пироту и околини као бугарским крајевима, да су њихове школе, да је све што је урађено и изграђено у Пироту, њихово дело. Кад неко запоседне нечију столицу, нормално је да се бори да је задржи. И то није нешто што мене чуди или љути. Говорим овде о људској психи, о државној политици. Друга је прича да ли је то исправно, да ли су ти окупаторски налети исправни. То је сад друга прича. Овде говорим само о томе: дошли су, заузели, прогласили својом територијом. Сва даља пропаганда иде уз то. И прати тај чин.

У Пиротском зборнику је поменут мој теча Драгослав Петровић, као студент. Он је од Д`лгошијиних. То је стара пиротска породица, једина у овом крају која слави Светог Харалампија. Веома богата, побожна и коректна породица. Остали су у сећању старих Пироћанаца по томе што се код њих слава славила три дана. Првог дана дође свештеник, пресече колач и чинодејствује. Тог дана су Д`лгошијини постављали столове у свом огромном калдрмисаном дворишту, само за градску сиротињу. Њихова авлија била је препуна тога дана. Били су велике газде, поседовали дућане, трговине, препродају ћилима, имали су и услова да тако нешто ураде. Тек сутрадан, долазили су углађени гости, виђенији варошки људи. Трећег дана, што би рекле наше бабе, на рукавичће – јер оне кажу: слава, па патерица, па рукавичће – тог трећег дана долазио је комшилук, родбина и сви остали. По томе су Д`лгошијини били познати у Пироту. Е, сад, мој теча Драган је био најмлађи, он је рођен маја 1920. године. Када је почео рат, све је ово овде постало бугарска територија, па је тако и он постао бугарски држављанин. Ко није желео да прихвати бугарско држављанство, и ко је имао услова да оде, напустао је школу и настављао школовање у Алексинцу[1]. Зато је он, као бугарски држављанин, морао након школе да служи војску, да се одазове регрутацији. Уместо тога узабрао је да оде на студије медицине у Софији и тамо је дипломирао на очној хирургији. Касније је био директор у „Драгише Мишовића“ у Београду, па је потом отишао у иностранство. Имао је тамо две своје приватне клинике и био чувени очни хирург, сада у марту је умро у Женеви. Иста прича је и о мојој фамилији, чувеној пиротској браћи Чинче, Панти и Младену, који су такође поменути у Пиротском зборнику као родитељи ђака бугарске гимназије. Младен није имао никога од синова на студијама у Софији, али деда Панта већ јесте. Његов најстарији син Михајло је, као и теча Драган, из истих разлога отишао у Софију, уписао ветерину и дипломирао, касније као ветеринар живео и радио у Београду, до своје смрти. Значи, то је био разлог због чега је било тако како је било. Ту није било много избора: или ћеш да обучеш бугарску униформу и да ратујеш против своје браће или да тражиш неки други излаз. И овај је био најбезболнији. Ја са чика Миком нисам о томе причала, никад посебно, али теча Драган ми је причао о томе, да је једини излаз био да студира.

Када су Немци окупирали Пирот, завладао је велики страх у народу. Људи их нису разумели, не знаш шта ти говори, шта тражи од тебе, не умеш да му одговориш ако уђе у твој дућан или двориште, може да те убије због неспоразума. Владао је велики страх од непознатог. Миливоје Антић је био чувени пиротски трговац, имао је дућан преко пута суда и гимназије. Његова жена једног јутра устала на ћошку, ту преко пута Гимназије била је чесма, али не ова садашња, већ са друге стране, мала бетонска чесма одатле се точила вода, десетак корака од њихове капије. И види она два бугарска војника како се умивају, пљускају по лицу и пију воду, чује их да разговарају. И она сва пресрећна, помислила да је то наша војска, утрчи у капију и каже: „Леле, нема ђи више онија мутавити, са су дошли наши, че се разберемо кво орате“. То ми је причала њихова унука Милица Петковић, моја велика, сада већ покојна пријатељица. Бугари јесу управо играли на ту карту, да су они „наши“. Зато је у граду био велики мир. Зато је мој отац пушио цигаре „Златен Пирот“, зато је деда нормално држао дућане и радио, и није било никаквих проблема. Зато су из Бугарске долазили да купују робу из Пирота, јер је та иста роба била дефицитарна чак и у Софији.

Али, кад се видело да та асимилација не иде тако лако, кад је већ она друга половина рата дошла, онда се и прича окренула наопако. Прво су почела насиља по селима, и највише по селима. Причала сам ти раније како је сеоски кмет морао да преводи окупљеним сељанима заповести које је издавао бугарски командант задужен за то село. И сељак један из реда, кад је чуо које су све нове забране, а он каже: „Опрем добро, кмете!“. Бугарин се окрене и пита шта је овај рекао, а кмет у страху да не изгуби и он главу каже: „Ма рече: с`гласен сам с`с вас.“ Те забране, које су почеле да се уводе, биле су повод за нове одмазде, и прича се полако окренула наопако. Тај злогласни Стојанов, за кога су сви причали да је свакога дана морао некога да убије. То је био човек коме је крв била у очима, који је морао свакодневно да види крв, па макар куче убио. О њему су се страшне ствари причале.

Ђока Кучкадин на
радном месту пољака

Покојни деда Ђока Кучкадин, имам преко двадесет снимљених касета само са њим, њега су хапсили због тога што је у тој другој половини рата, тајним стазама пребацивао кријумчаре, који су кријумчарили робу за препродају, кад је већ почело да понестаје, када Пирот више није био златни, обећани град Елдорадо. И он је имао користи од тога јер су му плаћали да их тајним стазама преведе. Био је пољак, чувао поља и шуме, знао је сваку стазу и богазу. Али га ипак ухвате и затворе. И питам га ја, јеси ли имао проблема у затвору, а он ми каже: „Мене деда ми ме откупи од стражари с големе паре. Сви су тада имали по неку залиху, то је традиција у српском народу. Због честих ратова свака кућа је имала скутану бар ж`лтицу, две, зависи од тога колико је сина имала. И у рату, невољи, ушије им се по једна ж`лтица у дреје, да им се најде, за не дај Боже. Али деда даде све скутане ж`лтице и поткупи бугарске стражаре да ме не би тукли и малтретирали. А ја сам слушао крике и урлање из затвора. Јер тамо нацртају на зид мердевине и кажу ти: качи се уз њи, и бију те док не паднеш у несвест. Па како да се качиш уз с`лбу нацртану на зид? Или нацртају на зид коња, и окају: јаши конето, па те онда опет бију. А ти како да узјашиш слику? Али, мене деда спаси, даде големе паре.“ 

 

Пироћанци на принудном раду у Бугарској,
са леве и десне стране стоје стражари

 Бугари су Пироћанце водили у трудовнике. И нису сви у том заробљеништву имали среће, као рецимо мој свекар кога је рат затекао на одлужење војног рока у Суботици, где је служио као аутомеханичар и возач неког ђенерала. Он је као ратни заробљеник спроведен у Немачку и распоређен код газде коме је сво време рата одржавао пољопривредне машине и дивно живео у његовој породици. Газдарица је водила рачуна о њему као о свом рођеном сину, из мајчинске љубави, надајући се да неко тако брижно поступа и ка њеном сину, због кога је много бринула, о коме ништа није знала сем да је на Руском фронту. Међутим, Какаламба, отац покојног Љубе Какаламбе, говорио је да је у Бугарској проживео прави пакао. Живели смо у ограђеним баракама и градили железничку пругу и путеве, говорио је. Ако идемо негде далеко они нас утоваре, одвезу и истоваре, ако не, иде се пешице. Вукли смо као стока по цели дан колица пуне земље. Како сване, тако кренемно да вучемо, да вучемо. Под стражом радиш, кад те опекло сунце, кад те бије киша, немаш паузу, немаш одмора до мрака. Стриц моје мајке је такође био трудовник у Софији, био је јако млад тамо се прехладио након неког рада, добио туберкулозу и касније окончао. 

Пиротски Јевреји на
принудном раду у Бугарској

Деда ми је причао да су Бугари 1942. године спроводили са железничке станице кроз град заробљенике са југа Србије, ваљда су ноћили у касарни, чекали други воз, па настављали даље на принудни рад. Било је много заробљеног народа и наоружаних стражара са обе стране колоне. Народ, дућанџије, изашли сви, гледају, нико ништа не коментарише. Поворка застаје због воде код чесме на Гушевици, управо ту где је деда имао своје бројне дућане. Један од заробљеника тада искористи непажњу стражара и јурне према Доњој мали, низ улицу која води до Град`шничке реке. Како је он почео да бежи, стражари појуре за њим, а деда брзо зграби за руку неког дечкића из колоне, мршавог и недораслог, уведе га у дућан и сакрије на спрату, који је служио као магацин робе. Ови ухвате сиротог бегунца и продуже са колоном даље. Комшије су ћутале, нико ништа није приметио. Увече деда доведе дечка кући. Имао је шеснаестак година, звао се Мика. Био је из Врања и испоставило се да деда познаје његовог оца, да су некад давно трговали заједно. По поверљивом човеку пошаље му поруку да не брине, да му је син на сигурном. Мика је сво време рата провео у нашој кући у Пироту, тек почетком 1945. године, деда га је послао оцу у Врање.

Било је међу Бугарима и људи који су поштовали стара пријатељства, и који су помагали. Причала сам ти раније како је мој тата ухваћен када је дотурао оружје партизанима. Кад је преко Сарлаха, понео огромну тепсију са питом, а испод ње сакривене бомбе. Бугарин један, на ћоше у Јендек малу, ту је држао бакалницу, познавао је деду и били су добри пријатељи – и одкуд је он то знао збиља нико не зна – заустави тату са тепсијом и каже му: „Иване, немој да идеш куде си пош`л, врни се дом, и то што носиш с`с тебе, врни си све дом, на лоше че излезне.“ Значи да је он знао шта тата носи и опоменуо га. Међутим, тата га није послушао и јесте излезло на лоше. Код Пејин мост цел је д`н стојал у снег бос, чека да га стрељају. Деда је хитно тог истог дана продао дућан пошто-зашто, однео торбу пуну пара у Сењак у бугарску команду, да га спаси стрељања. Моја тета Дуња помиње и кола пуна свиле, могуће да је морао касније да допуни и комплетира поклоне.

Младен Чинче са својом супругом
и шесторо деце. Јован стоји иза оца

Причала сам ти раније и за бугарског жандарма. Пироћанци нису правили разлику кој је как`в. Сваки богатији човек у Пироту, то је била традиција од вајкада, или ће да усвоји и да чува туђе дете, или ће да га издржава, или ће неку целу породицу да помаже. То је било за севап. Јер, каже: „Србин, има за севап све да уработи, иљаду чуда, али заинат, има да уработи десет иљади чуда“. Е тако је деда, између осталог, издражавао и једну сиротињску бугарску породицу, која је од старина живела у Пироту. Он је био амалин, дежурао је на пијаци или железничкој станици са канапом преко рамена. Ако ко купи нешто теже, он се понуди да му однесе кући, да пренесе на својим леђима, јер нема пара за фијакер. И од тога су живели. Ако сакупи за доручак, за ручак и вечеру већ недостаје. Имао је гомилу деце. И деда му је сваке суботе носио, или јагње или прасе, погачу качкаваља, то су тада биле велике погаче, једна по 16 килограма. Кад је био празник, посебно Врбица, сву му децу предреши, у нову одећу, у нове ципеле. Издржавао их је годинама.

Али, кад је наступио Други рат и кад су дошли Бугари, као њихов човек, амалин постане жандарм. Јер свако тражи свога, свака птица своме јату. И када су тату ухватили за стрељање, и кад је он после тога побегао у партизане, Бугари сакупе целу нашу породицу, нану, деду, четири татине сестре и брата, сво петоро деце. Построје их у двориште са унутрашње стране ограде, капија отворена, пушкомитраљези, сви осуђени на стрељање. Народ се сабира, не сме да се зауставља, надзрне, па протрчи. И ту, баш тада прође, неко би рекао случајност, Божја промисао, у жандарској униформи тај бивши амалин кога је деда деценијама издржавао. Види шта се дешава, утрчи унутра и пита дежурног бугарског војника: „Какво става тука?“ А он му каже: „Тука има шумкаџија!“ – „Ма как`в шумкаџија?“ – „Има, тука има шумкаџија, Иван се зове!“ А овај Бугарин каже: „Не, то је голема грешка! Ја у Пирот живим, знам тези хора! Те са одани б`лгарски поданици, нема при тех шумкаџија! Има тука Иван, ама тој е сега в Софија, при моја лејла, тамо работи, помага на моја лејла“. И каже им да ће сад одмах да оде у седиште полиције, да ништа не предузимају док се то не разјасни. Пошто је реч о бугарском жандару, они сачекају, он оде у Сењак где им је била команда, и потпише изјаву да тата није шумкаџија већ да га је он лично послао код своје тетке у Софију, да ради код ње и да јој помаже јер је она сама и стара. И они пусте целу породицу после његовог потписа. Која је то велика храброст, и захвалност! Могао је неко да се сети и да провери да ли је мој отац заиста код његове тетке у Софији. И шта би тада било са бугарским жандармом и његовом породицом?

Пироћанци на
принудном раду

Свашта је било. Али било је и да су људи почели да устају, да се буне. Каже неко, није било много жртава. Те тија и тија пођинул, десет њих. Једна да је жртва, у тој фамилији у којој се десила она је страшна и она већ изазива револт и шири причу даље. Десет, сто жртава, то је сто прича које се даље шире и изазивају још већи револт. Е тако је то и почело, у другој половини окупације. И нормално је да људи више нису желели да ћуте. Сад кажу било је издајника. Па било је, како да не, њих увек има. Гаша Циганин ми је причао, имам и то на касети, имао је два велика фризерска салона, мушки и женски. Било је питање престижа ићи код Гаше Циганина. Он дотеран, брчићи, отмен господин, не питај. Тај Гаша ми је причао, кад су ушли партизани у Пирот, један од њих је јахао на белом коњу, дао ми је име и презиме његово, то могу да преслушам на касети и да нађем. Он је био веома поштован јер је био веома висок функционер у партизанима. Међутим, каже Гаша, не пројде малко, стурише га од коњатога и стрељаше га, да сви виде. Питам га што и ко га је стрељао. Па стрељаше га партизани, он је работил с`с Бугари, седел је на две столице.

Место на коме је коњима жива
растргнута Јерина Николић
из Крупца почетком 1944.

Ратно време носи различите приче, и не може да буде идеално, не може да буде све потаман. Кад ти дојде у кућу чужда рука, колко год да те чеша, не може да знаје куде те сврби. И да те чеша и да те тетоши, теби смета, неје твоја рука. А кад те још огребе, па ти пушти крв, у теби изазове бес. А кад се роди бес, он роди и одговор. Истина је да је било људи који су одлазили у партизане, који су хапшени и убијани, мучени, било је свега што носе ратне недаће са собом. Нормално, тако је било у целој Србији. Не може нико да каже да је Пироћанцима било лепо. То је већ смешна лаж. Нити може неко да каже да је све прошло без злочина, без побуне и одговора народа. Јер да је тако било, не би било ових гробова, не би било сећања на то зло. Нити су Бугари заборавили, нити су Срби заборавили ону чувену голготу 1885. у Пироту, ни Први рат, ништа није заборављено. То се само провлачи и растеже, вуче, провлачи. На жалост, без икакве потребе. Апсолутно без икакве потребе. Ја ћу те поштовати, било преко које црте да живиш, само буди човек. Што те не би поштовала?

Случајно сам у возу 1961. године упознала Бугаре, оца, мајку и ћерку. Заједно смо у купеу били ја и мој брат са њима. Жена је била певачица, друга жена овом човеку. А он директор бугарске фабрике оружја, са врло високим чином. Мени то онда ништа није значило, била сам тада ђак првог разреда гимназије. Ми смо путовали заједно, они су продужавали за Пољску а ми сишли у Београду. Разменили смо пре тога адресе са овом девојчицом, она је моје годиште, звала се Марија. Касније је стално долазила код мене, а ја сам десет дана за новогодишње празнике била код њих у Софији, становали су преко пута тадашње Југословенске амбасаде. Постале смо врло блиске пријатељице. Последњи пут смо се виделе пре 15, 16 година. И ето, у таквим случајевима видиш да нема разлога за било какво злопамћење, имовинске спорове, али само ако човек то заиста хоће. Јер шта значи једној држави хоће ли имати неких двадесет километара више од територије? Ништа.

Ено га Света старац. Мислим да није жив, да је умро. Знам га још од младих дана. Радио је са мојом мамом. Долазио је код нас кући, никад се није женио, стари момак. Умео је да ме заустави на улици, да се пожали, да затражи правну помоћ да му нешто напишем, то никада нисам хтела јер је он тип човека који тужи све и свакога. Кад је на гробљу сеоском сахрањена нека баба, а он узео сантиметар, шнајдер је иначе, измерио и израчунао да баби прелазе прсти у њихову гробљанску парцелу. Тражио је да се баба ископа и да се помери за десет центиметара. Света старац је ушао у легенду и варошку пословицу: „Ајде бре! И ти ко Света старац!“. Чим би сазнао за неки пропуст у предузећу у коме је радио, Света старац је пресавијао табак и поднесио тужбу. Предузеће му је на крају доделило стан у насељу „Чешаљ“, само да више никога не јури и не пише пријаве. Света узео стан, па каже: „Хвала ви за станат, ал тов не значи да че ми запушите уста и скршите оловкуту!“. Тако је радио до смрти. Има таквих људи, али ја мислим да је време да се с тиме стане у бугарско-српским односима. Мада, можда се то уствари већ испуњава реч Господња, о временима која су пред нама.


Наставиће се...


[1] Прим. Ж.П: Под овим ђацима, који су своје школовање наставили у унутрашњости Србије, треба подразумевати пре свега децу државних службеника (чиновника, просветних радника, свештеника) који су скупа са својим породицама напустили Пирот, пре или након саме окупације. Међу њима има и оних који су били животно угрожени, попут учитеља Димитрија Ранчића или свештеника Србислава Ђорђевића („Наши у белом свету“, Митић, стр. 37, 144). Већина је отишла из Пирота одбијајући понуђену службу у бугарским институцијама, зато што би њихов даљи рад подразумевао и активно учешће у бугарској пропаганди и асимилилацији локалног становништва, што лепо илуструје писмо свештеника и поратног професора Пиротске гимназије Ђорђа Димитријевића из 1966. године: „...У јулу месецу 1941. године на конференцији свештеника у Пироту, одбио сам захтев окупаторског Архијерејског Намесника у Пироту проте Јевстатија (Бугарина) да потпишем захвалну депешу цару Борису за ослобођење пиротског краја од Срба са речима: `Јео сам српски хлеб 20 година, жена ми је Српкиња, знам добро из историје да овај крај никада није припадао Бугарима, житељи су овога краја Срби, нису Бугари, те према томе, такву депешу цару Борису не могу потписати. У исто време изјављујем да своју свештеничку службу у селу Сукову од данас напуштам, јер не могу и нећу да будем бугарски држављанин...`“ (АСЦ Пирот, диг. 31-01-257). Треба поменути да је било и оних који су имали материјалних услова да остану у Пироту и живе као грађани другог реда не прихватајући бугарску службу и држављанство, попут старог свештеника Душана Херкаловића (родом из Сребренице) који октобра 1945. пише: „...У време окупације, када ме Бугари молише да останем у парохијској дужности и даваше ми три месеца одсуства ради болести поч. попадије, па ми чак обећаваше и протски чин, па ја то све одбих и као прави српски свештеник не примих назив Бугарин и њихов происход, иако се деценијама мучих и гладовах...“ (АСЦ Пирот, диг. 31-01-554)

Фотографије:
Миљан Манић, преузето са сајта Удружења историчара Пирота
Пиротски Јевреји на принудном раду - из књиге "Јевреји у Пироту", Жени Лебл
Споменик Јерини Николић и другим страдалницима 1944. - Ж. П.
Све остале фотографије - приватна збирка Мирјане Јонић Игић

Мирјана Јонић Игић: ПРЕД ГОСПОДА ГОЛОГЛАВ

Несу Пирочанци никако били људи осем света. И тува је имало и добро и лоше. Свакакву су лошотију прекарали преко главу, ама, како трпељив народ, несу се млого жалили. А голема мука налегне, а Љубица Владићина, нана ми, че рече:
- Минуло млого, и тов че мине. Кој знаје за какво је па това добро. Не улите на Бога! Голем је редат преди нас.
Истина, има ђи млого на који је подобро, ама, ка гледаш у њи, а ти се осрни па погледај колкав је редат позади тебе, на који је полоше, па се прекрсти, благодари на Господа и за това што имаш, па у име Бога напред.
И, тека, се је гурало и век мињувал и сас л’ко срце и без стра преодило и преко болку и преко сиротињу и онаџувало се да че се од јутре парата обрне на другу страну.
Како Господ милује, тека и дарује - оратило се.
Једино од какво су се Пирочанци млого бојали, било је да не улезну у гре и да не остаје позади њи, на дом, проклетију.
Затова су си имали ред и закон по који су живели и који су поштували.
А законат је бил јасан на сви: неје ли ти нешто од сво срце аризано, не сувај се за њега. Нема ти се позлати, нити че ти ћар донесе!
Неси ли се пребрисал по чело да заработиш леб и с леб, него си до пару и капитал дош’л сас ајдукл’к и лоповл’к, нема се од туја пару овајдиш. Ни ти, нити па твоји!
Зат’рнил ли си некога тебе да си подигнеш, нема ни ти да прогледаш. Ако па, разђеле, ти и поминеш добро, дете твоје или па унуче - нече!
Бог бави, ама не заборави - оратеоше стари.
С’в тија наук су Пирочанци убаво знали и у чуждо несу с руку бркали, нити су се за чуждо сували и отимали. Д’н’с леб и сол и закрпена дреја, ама чис образ и мирна душа.
- Водите си рачун какво работите. Пред народ и че се оправдамо којекако, ама пред Господа требе јутре гологлави да станемо - оратеше деда ми Марко Чинче.
Затова је и деда Тоша Муња млого обичал да уз сваку орату или па работу, додаде на крај једну убаву причу за некојег нашинца који је, некада си, пош’л у печалбу, па разђеле видел како се по сред пут колка шћембе. Он га чушне с ногу устрану, а шћембето проорати:
- Не подритуј ме! Ја сам проклетија на тог и тог човека и пошла сам да га стигнем.
Нашинац си продужи пут, ама, кад се после пе-шес године врчал из печалбу, па затекне шћембето на путат. Дегмеде да је одм’кло пестотин аршина.
- Е, че рече он, па ти додек стигнеш с проклетињуту тога што је згрешил, он че се наживи.
- Не сећирај се! Ако не стигнем њега, че стигнем његово, а тов че га по боли.
Затов Пирочанац неје никад турал ни душу ни руку куде не требе, а сас стра и жал је гледал онога који заборајеше на ред и закон. А, може бити, б’ш због законат, од Пирочанци чаршијлије по поштен народ неје имало.
Кота Стефановић, трговац, знал је да за јед’н д’н даде по половин пазар на вересију, и да га неје стра да ли че му врну дугат. На Перу Панчића, књижаратог, су на образ и час гарантовали купување три вагона артију за штампање, другаре Зора штампар и Миливоја Антић, трговац, како жиранти, па че му у шољћу рече Миливоја:
- А бре Перо, знаш ли колко је то велика пара. На аџилук ћеш да ме отераш не платиш ли је!
Чаршија је зинула кад су 14 воловсће таљиђе пресецале од станицу до дућан артијуту.
И, исплати Пера на београдског трговца, Јеврејина, артијуту, ама, зарати се и он остане дужан још около 170 динара.
Кад, по ратат, разбере он да је Јеврејинат још жив и отиде у Београд да врне дугат. Јеврејинат му се обрадује, ама, не тел да узне парете, него че рече:
- Господин Перо, Ваш образ је код мене чист самим Вашим доласком. Ја сам за време рата изгубио много више. Овај остатак дуга је ситница која није вредна пажње. Ипак, срећан сам што видим да се чаршијски ред, трговачко поштење и домаћински образ у Пироту није укаљао. Чувајте тај аманет.
- Убаво тека беше, ама још да беше - што оратеше Сима Коцкар.
Беше, па помину. На домаћинсћити аманет д’н’с и палаш дигал ногу. Обрнумо му грбину, па се заборајимо. Ама, неје лоше да си знајемо још нешто.
Остала је реч у Пирот кад је јед’н турсћи бег од некојег сиромашчека отел башчy, кулу да си напраји. Сиромашчекат се пожали на владику, а владиката, како ак’лан човек, отиде
сас го лем џак и лопату до новуту бегову кулу, па окол њу нагребе земљу у џакат и помоли бегатог да му помогне да напрти џакат на грбину. Бегат се запне, ама га не може одлепи одземи.
- Млого је тежак џакат, - че рече.
- Е, господару, - че рече владиката. Па џакат је само ложичка оди овуја земљу што си ђу отел на правде Бога оди човека. Како ли че свуту земљу да носиш јутре кад ти ђу
Господ на Страшни суд тури на грбину?
Бегат разбере реч и врне си земљуту на човекатог.
Јега и ми разберемо реч и аманет. И због нас и због наши.

______________
Из књиге: Мале градске приче /
Фото: Слава Пекарског енсафа у старом Пироту (М.Ј.Игић) Mirjana Igic

Разгледница из Хонгконга

И тако наша баба Тана из Рсоваца стиже у Хонгконг. Са штрбавим осмехом, у вуненом јелеку, са букетом тек убраног старопланинског цвећа. Путовала је дуго интернетом и коначно запала за око кинеском уметнику Фу Ман Јату који је одлучио да је ослика, по фотографији Тањице Перовић из Пирота. Баба Тана је већ запажена на међународним изложбама. Тај успешни акварел са њеним ликом и ја овде преносим, за покој душе ове миле старице, а свима вама као дивну разгледницу без адресе и маркице, тек пристиглу са далеког истока.

Грана Перовић: ПЕТ'Л

Рано ме разбуди с'лнцето што беше јако огрејало и проврело се кроз јараликуту, па се прострело на мојти јест'к. Померам главу на једну, па на другу страну, оно ме пак најде и удара ме у очи, не даде ми да си доспим, рас'ни ме и мора да прогледам. На двор пукал убав бел с'лнчан д'н, па пенџерити трепту и сија у собуту.
Диго се, не стиго ни да се промешкам и протегнем у креветат, и појдо да излазим. Само што отвори врата, укопа се! Баба лежи у кревет, не мрда се, гледа кроз трепће, ја одма посмили: “Умрела је!“. Појдо до њу и убаво чу како сас слаб глас али јасно рече: „Ђино, једни! И немој да дирате петлатог!“. „Леле, неје умрела, али сас маћу ми се нашла! Меџу мртви је!“. Увати ју за руку, она малко отвори очи, пак рече: „Немој, Јован, да се сува комто петлатога!“.
Улезе деда и унесе бакал сас рећију и рече ми како има јаку ватру и гушата вој гнојава. Не вреви с мртви, него је погрешила. Теб ти је рекла да једеш.
Обрну се и каза ми да узнем крошње и идем у Парасиње да вој наберем црешње. Од њи че вој буде боље. Даде ми комат леб и сирење и остаде да тура коричће на шпоретат да се препечу, на бабу да стуре скрамуту из гушуту.
Ја довати крошње и потрча у Парасиње. Лебат и сирењето врљи на кучето. Уз грабење и трчање стиго до Темштицу прегази ју и до станицу стиго брже, али од станицу док се укачи уз брдото, стрмо и камењиво, једва излезо!
Улезо у лозјето и поче да берем црешње куде како докачим, где има ниско, само да се не качим и не губим време. Набра негде до половин крошњето и чу звони црквеното звоно. Уплаши се и поче да викам. Помисле баба је умрела.
Стисо крошњето и свуза се низ Парасиње до станицу, све уз викање. Нигде човека нема да питам што звони звоната, да ли неје некој умрел.
Кад прегази Темштицу, идеоше две жене и рекоше ми да никој неје умрел, звони зато што је недеља. Л'кну ми, али страат ме не попушта! Ако је ватрата рипнула, ако коричћете неје изела, и пак уз грабење приближи се дом.
На порту баба Тала Јордина ме виде и приока да седнем да ми даде водицу да пинем и да се омијем, много сам се зацрвенела и задијала. Кад вој реко за бабу, она ме умири како и она много пати оди гушу и има добру травку. Че свари оди њу чај и че донесе да си баба испира гушуту и има да стане на нође за час!
Дом затеко бабу завијену у облође на чело, на гушу, на груди и на нође. Умерисала се на рећију и спи. Пипну ју и учини ми се да неје толко жешка. Деда унесе некакву цевку да вој дува нишад'р* у гушуту и да ишчисти гнојат.
Седо да се одморим и кад погледа у крошњето, оно црешње остале колко за једну шаку. Све сам ји по пут растрвила!
Стиже и деда Тоза из Горњу малу, татин башта, и донесе у рукатку тазе потквасено ћисело млеко.
Баба кад му чу глас, отвори очи и уплашено пита: „Ти ли, свате, дојде да кољеш петлатога?!“ . „Леле, свао!“ зачуди се он. „Ја у живот нес'м, ништа заклал, Лепа се сас тој расправља. Донел сам ти тазе млеко да куснеш“.
Сипа у паничку и дадо вој, она кусну неколко ложице, и рече: „Доста, после че пак узнем“.
Баба Тала донесе чај да испира гушу.
Деда ме испрати у Горњу малу, и мене ми се разјасни што ме је прачал у Парасиње и што ме са прача у Горњу малу. Срам га да бабу разгољаштује и тура вој облође преди мен.
Баба Лепа, кад стиго, даде ми да једем, и накара ме да легнемо заједно, да се малко одморим.
Кад се врну, баби беше боље. Навалила се у креветат и седла, окрај њу чорбе, млеко, чајеви. Доодиле комшиће и доносиле да побрже оздравеје.
Ујутру кад појдо у школу, баба се држи за кревет и сака да седне на столицу. Деда окрај њу помага вој.
У пладне кад се врну затеко бабу седла пред врата, у сенћу, турила петлатог у скут и казује му:
„Те, ја прездраве и тебе ти остаде главата! Теше да отиде на трупат, али ја сам Јована заклела да те не дира. Сака да ми вари чорбу! Нес'м ја џабе у Сопот за јајца ишла, убави петлови и убаве кокошће да изведем! Волим да имам у двор убаву живину оди добру сорту.Ти си још млад али кад порастеш има да се раскрупнејеш! Имаш д'лђе нође и шију, има да појеш, кад се укачиш на дрвник, цело село да те чује. Има да се рашириш и раскараш голем гребен**, па као цар по двор да се шеташ! Б'ш таквог јеребастог петла сам тражила! И ником ја тебе не давам, никој тебе не смеје да дира!“.
И стварно тека беше убав, крупан, сас јак глас. И шеташе се као цар по дворат неколко године. И све си беше убав.
Али јед'н д'н га увати пипката, пот'мне му гребенат, поче да оди као пијан и липса. Замину га ножат, ама га пиката стиже.
_________________
* нишад'р – нишадор, хемијско једињење љуто-сланог укуса које се некада цевчицом удувавало у упаљене крајнике
** гребен – креста
*** пипка – кокошја куга

Грана Перовић: ЦРВЕЊИКАВ КАМИК

Одма до ћошкуту беше дувар за завник. На њега наредени убави и мазни, големи камање згодни за седење. Три сива и јед'н црвењикав, он беше најубав, најлскав и улитен. На тија камење баба тураше корито и переше, згодно вој да расипује водуту низ дуварат.
Летње време када се баба и деда врну оди работу, деда седне на тија камик, ја му донесем студену воду у кркавку стовну, он се напије и отиде у задругу. Тамо се сваку вечер збирају мужје да се шегују, ударају заглавће и турају чивије јед'н да другог и тека им мине време.

Деда важи за големог чивијара и сви га чекају да дојде. Он знаје и за тој не пропушта ниједно излазење.
Док је он у задругуту, баба накладе огњиште. Тури кот'л на вериђе да се згреје вода, и док она изм'лзе кравете, водата се згреје.
Т'г почне да ме соблачи и тура ме на црвењикавијат камик да ме купе. Сипује воду сас лонче преко мен, ја пискам, рипам док се не обгрозим, а она ме смирује: “Де пол'к, све ме намокри! Че ме обориш, че паднем оди дуварат!“. После ме трља сас меришљав сапун по груди, по ребра, по нође, он одрипује од мен , млати ме по кошчинете и гадичка ме. Она јадује: „Много си ми, сине, мршаво! Сам кошчине у теб! Нође и руће ти као ж'гле. Сви ти кокавице искочиле! А убаво си једеш, имаш си добар апетит. Ја ти све нагаџам и спремујем ти кво сакаш. Сватнинете, и они човеци, доносе ти чим имају убаво за једење“. И после се сети, па почне: „Како да неси мршаво, кад си толко трклето! Цел д'н се мајеш по реће, орлецаш по сокаци, сас деца штурујеш по камањацити, качиш се на дрва, рипаш. И све што изедеш, ти га истресеш! Па обрне: „Море, ако си мршаво! Нека си ми здраво, да те ништа не боли, за кво че ти да си дебела!? Кад порастеш че се удебелиш“.
Посипује ме, трља ме, и кад буде готово умота ме у голем пешћир или чаршав, и однесе ме у кревет. Врљи ме и почне да ми се радује: „Бабине нође, бабине руће што ме слушају, воду ми доносе, беру траву и шуму за јаганци!“. Целивује ме, гадичка, и кад се сети да има работу, дава ми да се облачим. Пали ламбу, тура трпезу и доноси кво има за вечеру. Деда дооди из задругу умерисан на дуван и гас што се точи за ламбе и венери. Седи уз трпезу, очу му сијају и уснице играју од радос, не може да скрије колко је задовољан што му је убаво у задругу било. Баба га подева: „Убаво ли ти беше? Колко заглавће и колко чивије тури?“. Он се праји да не чује, па ме мене задева: „Тебе ли те, баба, пак купа? Што се млати сас купањето? Што те не затопи у Нишаву, и готово? Гле колка си голема, че ју пребориш?!“ .
По вечеру, ја легам, убаво ми, окупана сам. Свежинка ми улази оди пенџерат, сламарицата убава нап'лњена и шушка. Намештам се како ми најзгодно да заспим и чујем бабу у дворат, пљиска воду, мије камики'т и питује кучето: „Ти ли изеде сапунат?! Нигде га нема!“.
Сваћи пут заборави куде га је остајила и напада га.
Чујем ју још некоје време како пљиска воду и како се слуша, а тека заспим.

Грана Перовић: ПОНАВЉАЧКА ТАЧКА

Мојти беоше у село на одмор, и кад си појдоше, поведеоше и мен.
У септембар поодим у први разред, па да ми накупују све кво требе за школу и облачење. Нече моја Славица да дозволи по село да се проноси глас како мачава не води рачун за пасторче па му ништа неје обезбедила.
И тека направише. Купише ми чанту, таблицу сас сунђер за брисање, крижуље, рачунаљћу, оловће, гумице, буквар, свесће у коцће и у мале линије. За облачење купише платно за сукњичетија сас прслуци и без прслуци, сас прерамице и без прерамице, кошуљће, аљинчетија. Капуче од кадиве за зиму, двоје панталоне пумпарице, ципеле гојзерице што убаво греју нође али су лоше за заврзување, тешће су и много тропају кад се оди у њи
.
Нап'лнимо куферат, и башта ми ме врну у село.
Све убаво наредимо у орманче. И са само чекам да дојде први септембар, да избије школското звонче и да појдем у школу. Док чекам, стално преврчам по пременуту и гледам кво че облечем за први д'н. Које аљинче, које ципелће, које чарапће.
Чантуту смо закачили на клин, покрили смо ју сас бабину шарену шамију да се не прашњави. На јед'н крај на клупуту поди пенџерат су ми одвојили место за књиђе и учење. Деда Љуба на Цонћињи ми напрајил столичку сас наслон за уз клупуту. Радујем се што че будем ђак, ама се и плашим. По село казују како учитељи у школу бију ђаци сас прут, сецају за уши, скубу за косу и турају у ћоше. Мислим да л'жу, воле човеци тека да плаше деца. Плаше ни сас доктори, сас вештице, сас вампири, па са и сас школу.
Дојде време да поодимо. Увечер ме баба окупа сас меришљав сапун што мерише на трндавил. Оми ми косу и исплакни сас воду и оц'т да ми не лети и да може да се исплету убави стегнути перчиње.
Чини ми се да туја ноч нес'м ни спала. Чим се диго, премени се у аљинче сас волани што се заврзује назад с коланче. Црвено сас бела колцетића. Врза си црвене машне на двата перчина, обу беле шоњће и црвене ципелће, лаковане, л'скаве, па скрцају кад одим.
Из моју малу немаше ниједно дете за први разред, па мора сама да појдем.
Кад стиго на сокак, изби звончето. Деца пристизају из сваку малу, од мос до школу се згустило, умрдало се као бробињало. Оди ђаци и човеци што су пошли на њиве сас кола и без кола зацрнел се путат, дигла се прашина.
Школското двориште се нап'лни, големо двориштето, ама и ђаци много. Постарити слободни, рашетују се, на пумпуту пумпају воду, пију, прскају се, мију се оп'нци оди прашину. Ја постоја, па кад видо голњомалће што ји познавам, пријдо при њи, по мен појдоше и друђи прваци, и сви се сабрамо на једно место. Збуњени, чисти, премењени. Девојчетија у нова сукњетија, блусће, џемпери, јелечетија. Некоје у ципелће, некоје у оп'нци, сас косе сплетене у перчиње. Мушкарчетија острижена на голо сас машинице , на басамаци сас ножици, некој у селсће, некој у градсће панталонће. Већина у оп'нци, понекој у ципелће. Сви смо се узвретли, стисли се и ћутимо.
Пројде малко време и служитељат чича Ђока зазвони преди вратата од школуту. До њега стојеоше учитељћа и учитељ, млади, убави, убаво облечени и насмејани. Сви станумо преди њи. Учитељат ни поздрави и рече ни да станемо у ред јед'н по јед'н, по разреди од први до четврти. Кад се наредимо, он ни поведе у учионицу први и трећи разред, а учитељћата други и четврти сас њу у другу учионицу. Минумо кроз голем ходник патосиран и намазан сас некакво црно, л'скаво. Учионицата исто беше голема сас много големи пенџери у сиво офарбани, а до њи наредене клупе. На дувар табла, нади њу слика друга Тита, у ћоше рачунаљћа голема.
Поделимо се, први разред на једну страну, трећи на другу. И наседамо по четри ђака у клупу. Учитељат стану преди нас и рече дека се зове Христифор Живковић- Цикан, и дека че ни он учи.
Прозва ни све по име и презиме и после ни размести кој с кога че седи. Рече да смо од д'н'с постали ђаци и да требе да се убаво понашамо, у школу да доодимо чисти сас изрезани нокти, сас чисте косе, уши и шије, да носимо марамче за нос, и лонче за воду и млеко што че ни давају за ужину. Че имамо хигијеничара који че све тој да контролише. Одреди који че буду редари, они че записују кој је немиран, кој налати на бијење, и че води ред да учионица и табла буду чисти. Кад појдемо из школу да идемо у ред два по два све до мос, и да се по пут не ритамо, саплитамо, да не дизамо прашину, и кад неког сретнемо да се јављамо сас „добар дан“ на пладне, ујутру сас „добро јутро“. Кад ни тој све каза пушти ни да си идемо. Ми си појдомо два по два и мирно дојдомо до мос. После се пак мирно растуримо свако на своју страну. Тека беше некоје време.
А ка се ослободимо, до мос дојдемо заједно, ама уз галаму и окање, кад стигнемо на мос начичкамо се на оградуту, гледамо у рекуту, и почиње мување, гурање, ритање. И јед'н д'н у туја гужву некој ми намерно ритну чантуту. Ја се укопа у место и не мого се саберем од јад. Мука ми стану. Ништа не каза! Не мого ни да завикам, али кад стиго дом, руцну колко могу јако. „Што су ми ритнули чантуту кад никог нис'м дирала?“ . Баба ме смири, рече: „Синко, оно ниједно дете нема чанту, сви носе торбе оди цргу и сигурно им је твојта торба засметала, па су за тој тека напрајили.“ И исту вечер, узе парче за јаст'к што га башта ми негде беше купил, и напраји ми торбу. Остаји чантуту, закачимо је на клинат, и кад појдо у школу жално погледа у њу. Цело лето сам вој се радовала.
Кад се појави сас торбуту, свити ме одгледаше, и на врчање кад се напраји гужва на мосат, пак ме некој ритну у торбуту, и строши се таблицата. Излезо из гужвуту сас викање. Кад стиго дом, баба ме виде и рече: „Де, не викај, умири се! Јутре узимај чанту и сас чанту има да идеш у школу. Са се смири и не сећиравај се.“
Јутред'н појдо сас чанту, некако сам се ослободила и лакнуло ми. И кад се врчамо, на мос стоји баба, заустави ни и окну: „Деца, немој да се деси још једанпут да некој на моје девојче рита чанту или торбу. Тува че ви дочекам, и ваште торбе че поврљам у рекуту. Нема да идем да се жалим на баштеве и на мајће. А они нека дојду при мен да ме питају што сам тека напрајила.“
Истина! Никој ме после неје дирал, али ме несу ни сакали у њињо друштво. Само по некоје девојче. Почеше ме приокују девојчетија из трећи и четврти разред. Па ми се радују, чешљају ме, врзују ми косу, и ја поче да се дружим сас њи.
Некако за школу поче да губим вољу. Редари несу били праведни, записују мирни, не записују немирни. Хигијеничар кад преглеџује уши сеца ни и савива ни шије, притиска на клупу, записује. Једанпут док ни тека гледаше улезе учитељ и рече: „Дај да ја погледам твоје уши“. И кад га погледа, млатну га по ушити и залепи му шамар, па рече: „Какав си ти хигијеничар кад у твојим ушима може кукуруз да се засади?!“. Мене ми беше мило.
Поче да изостањујем из школу. Деда једва дочека! Казује ми како школа за женско неје ни важна. За жену је најважно да знаје да се потпише и да знаје да рачуна. Потпис је важан кад се отиде у општину на глашање и кад требе да се нешто потпише, а рачун за пијац и дућан.
Поче ме учи како да се потписујем. Кад научи да си напишем име и презиме, он ме тупну по грбину и рече: „Одлично!“ . Учи ме бројеви и рачун, и препитује: „Ако у гњездало имамо пет јајца и кокошће снесу још три, колко че јајца има?“. Ја израчунам, он ме пак тупне по грбину и каже: „Одлично!“. Осечам да неје б'ш добро што не идем редовно у школу и да деда неје у праву, али кад тека каже.
Кад ме увати стра, ја узмем чанту и идем некоје време, па пак престанем и стално тека. Учитељат поче да ме опомиње и казује како је школа важна и обавезна и да требе да учим, да будем добар ђак, да не дозволим да друђи буду бољи оди мен.
Поче аброве да прача на деду да дојде у школу, он не отиде.
У тој време се породи и моја тетка Зорка. Роди се девојченце и ја уместо у школу отидем при њи.
Деда ме научи да напишем још некоја имена, препитује ме рачун и само ме вали како сам одлична. Много убаво рачунам, нема никој да ме претупа у рачунање на пијац и у дућан.
По тетку се породи и бабина најмлада сестра, са имам две бебетија, час идем при једно, час при друго, у школу све по ретко.
Бабина сетра рече да крстим бебето и ја му изабра име Јасмина по учитељевуту черку. Она је много убава и името ми се много свиђаше. И тека га крстимо.
Дојде зима, ја реши че идем у школу. Осечам да је деда нешто смислил па ме не прача у школу, и да сам много изгубила што и до сад нес'м ишла.
Облеко се убаво да ми неје зима, обу панталоне, гојзерицете, тури капу, шал. Баба кад ме виде уока се: „Леле, како че тека у панталоне идеш у школу! Ниједно девојче не носи панталоне! Ти че будеш мушкоз и гачасто пиле!“. Тура ми чарапе преко панталоне, ја не давам, она гура. Али се избори с њу. Отидо у школу и никој ми се не смеја на панталоне, ама, са ципелете постадоше проблем. Кад одим по ходникат и учионицуту оне тропају и деца почеше да ме подирају да сам официр. Колко да идем пол'к оне пак тропају. И ја ји омрзо. Нече ни на вузуљћу да се вузају, имају големе шаре па и вузаљћуту раскопају. Нес'м ни за там, раскарују ме.
Врљи ципеле и накара деду да ми купи гумени оп'нци. Купи ми он за два броја поголеми, нога ми шета у њи и у в'лњене чарапе. Натура ми он улошће оди дебело платно и ја се углави у њи. Изгура зиму некако с њи.
У пролет не мого да ји носим, и узо нож и сцепи ји. Он сака да ји дава на лепење. „Јок, нечу! Напраји ми свињсћи, али да ми буду там'н!“- каза ја на деду. И напраји уз бабино помагање убави свињсћи о'пнци. Обу в'лњене шоне, они ми убави и л'ко ми на нође, од милину да трчим.
У школу пак прореди да идем. На полугодиште никој не иде на родитељсћи. Оцене несмо ни узели.
Башта ми туја годину је бил по терен, у село неје ни доодил. Ја си носим свињсћи оп'нци и уз њи кадивена аљинћетија и капутчетија.
И једнуш на свадбу кад беше оро, у тија оп'нци видел ме татин пријатељ, одма пренел на Славицу, и за два-три д'на стиже чича Живојин на Луџини сас ципеле. Славица се много потресла што носим свињсћи оп'нци, и одма купила нове ципеле. Са имам двоје. И поручила ми да не обувам више оп'нци и да идем у школу сас ципеле.
Намали да идем при бебетијата, стури оп'нци и поче да идем у школу.
Учитељат ме ништа не питује, види да ништа не разбирам, и прати ме при његову черку Јасмину да се играмо. И тека се приближи крај на школску годину. Почеше да се спремају приредбе, родитељи се спремају за свечан руч'к у школу, доносе астаље и клупе, турају ји у двориштето, да све буде спремно
.
На тија д'н дојде и башта ми. Сви се убаво пременимо и појдомо. Баба се уврзала у цедило, заметнула кобилку сас једење, деда носи крошњу и све се нешто отеза. Кад стигомо остајимо све на астал. Поче приредба.
Беше рецитовање, играње, појање. Ја нес'м учествовала само с'м стојала на бинуту. Кад се приредба заврши, стану учитељћа Цица и прочита на њоњи ђаци успех. По њу мојти учитељ Цикан прочита који су одлични, који врлодобри, који добри и који понављају. Када чу мојто име меџу понављачити тео да паднем оди бинуту. Завали се, колко се изненади! Нес'м могла ни да сањујем да че се тој деси! Ништа нес'м знала, али нес'м ни мислела да може тека буде! Увати ме срам и туга, и отидо при мојти уз асталат. Башта ми пож'лтел и занемел, деда трепче ситно и заврта си рукав на кошуљу, баба тура једење на астал, и сви ћутимо.
Поче музика, дојдоше учитељети и окнуше башту ми да појде сас њи. Мене ме уватил срам, па би само негде да побегнем из туја гужву. Кад се башта ми врну беше се променил. Насмеја се и потражи од бабу да сипе рећију и да почнемо сас руч'к. Подиже чашу па рече: „Да смо живи и здрави! Кво је било да се не понови! За тој сам и ја крив, нес'м доодил, нес'м се распитувал за учење на девојчето. Све че си дојде на место. Са сви памет у главу, па од јесен редовно учење и редовно идење у школу. И ја че доодим почесто да помогнем кво требе.“
Јутред'н си он отиде, а баба доведе чичу да ме остриже. Казује ми како че ми кад ме острижу израсте убава густа и јака коса. Док ја да се одбраним и снајдем, расплете ме она, чича довати машиницу, и косата паде на зем. Развика се кад се погледа у огледало сас голу главу. Нема више коса, нема перчиње, нема машне!
Цел д'н не излази у двор од муку. Ем сам понављала, ем ме ошишали! Црко оди муку, и оди јад. Баба ми само казује како че ми коса порасте и како че будем срећна кад се згусти и разубавеје.
Туговање ми не прооди, али работе се мора работе, из кућу се мора излази. Квачку и пилишта морам да пазим, јагањци да раним, воду да доносим. За воду ми најтешко, треба да минем кроз село сас острижену главу. На тују муку ми се наврза и једна Милованка из Горњу малу. Кад год појдем или се врчам од чешму она се однекуде створи и чим ме види оставља стовне, стиска песнице, удара једну од другу, и почне сас подирање:
“ По-на- вља-чка та-чка,
Ма-на-сти-рска ма-чкаааа,
Ука-чи се на ди-рек,
да по-навља до ве-к!“
Па кад тој заврши почне појако да т'лца песнице и ока:
„Оши-ша-нооо ја-реее
За стооо па-рееее
Остри-женооо пра-сееее
По гра-ди-нууу па-сееее“.
Умрем од муку. И све док стигнем до дом јечи ми у уши од њоњ глас. Жалим се на бабу, она ми казује: „ Мани га, че те подира, па че ућути. И не сећирај се и она је понављала преди некоју годину. А она је и Коњарица, тека ју окају. Не сећирај се, ти че си школу завршиш, коса че ти порасте, а она че остане Коњарица за цел живот!“.
Ништа ми тој неје помогло што ми баба каза. Него на срећу, откачи се она од мен, ману ме подира. Не сечам се да ли сам ју некад више и видела, али за цел живот сам тој лето запамтила.
Малко се поче смирујем како видо да ми косата расте, и зареко се у себе како од јесен има сваћи д'н да идем у школу, има да учим редовно, има да будем одлична, има да добијем књигу. Никад више нема да будем понављачка. И тачка.
Тека и би.