уторак, 02. јун 2015.

Мој предак у Првом светском рату

Када је отпочео Први балкански рат између Србије и Турске (од октобра 1912. године до маја 1913.), дека мога деке, Александар Јовановић, рођен 1.8.1890. у Великом Селу, имао је 22 године. Већ је био активни војник када је отишао у рат, а затим је учествовао и у Другом балканском рату ( јун-јул 1913.) против Бугарске. Војни рок одслужио је 1.1.1914. године. У његовој војној књижици пише да је био распоређен у 1. чету 1. батаљона. Још пише: ,,Владања примерног, кажњаван није, употребљив за сеиза, учествовао у српско-турском и српско-бугарском рату, пелцован са успехом.“




Мој чукундеда Александар Јовановић (други с лева)

Исте године (септембра 1914.) избио је Први светски рат када је Аустро-угарска царевина напала Србију. Александар је поново отишао у рат да брани отаџбину. Приликом повлачења српске војске пред непријатељем, у суровим зимским условима, прешао је преко врлети Албаније и стигао на острво Крф у Грчкој, 1915. године. Септембра 1918. године учествовао је у пробоју Солунског фронта, гонећи непријатеља све до Београда. Његова јединица, под командом војводе Петра Бојовића, кренула је у ослобађање српских крајева у Румунији. На сам крај рата погинуо је у Темишвару и тамо сахрањен.

Његов унук, мој деда, чува његова одликовања за допринос и пожртвовање у Балканским и Првом светском рату:


За време Првог светског рата Бугари су запосели наше крајеве и многе младиће који нису отишли у рат одвели на принудни рад у Бугарској на обали Црног мора. Климатски услови су били неповољни, а владала је и епидемија разних болести, тако да је Александров брат Љубомир оставио кости у граду Бургас. Њихова имена уклесана су на спомен-плочи у њиховом родном селу. Тако је мој наврдеда Ставра (по коме мој отац, деда и ја носимо презиме) у том неправедном рату остао без оба сина. Срећом, Александар је био ожењен, те му је као утеха остао унук Станимир Петровић, мој прадеда.

После сваког рата земља се обнављала, остајала су сећања на изгубљене синове и стасале су нове генерације. Сада живимо у свету цивилизације и техничких достигнућа где би требало да сви уживају у добробити напретка човечанства а ипак његову судбину и даље одређују интереси великих сила.


Никола Ставрић VII-1, ОШ „Вук Караџић“, Пирот
Предметни наставник: Моника Маринковић




Нема коментара:

Постави коментар