Недавно смо добили једну стару фотографију од мати
Ефросиније, игуманије Темачког манастира, велике добротворке и бодритељке нашег билтена
и рада[1].
На старом светлопису с почетка 20. века приказано је велико сестринство које је код нас дошло из
Бесарабије, тада руске губерније а данас засебне државе Молдавије. Манастир нам
није познат као ни тачно време када је слика настала. Повод за фотографисање је
крајње необичан - смрт једне од сестара, чије уснуло тело лежи на одру окружено
монахињама.
Руске монахиње су у наш крај пристигле из манастира
Жабке, тачније из Кишињева. За њихов долазак и добијање визе заузела се лично српска
краљица Марија. Убрзо су им се придружиле и друге сестре из манастира Беочина и Хопова који је избеглим монахињама био прва станица у Србији[2]. Са благословом тадашњег владике нишког Доситеја
Васића, оне су населиле запуштени манастир Светог Кирика и Јулите у Смиловцима
код Цариброда, данашњег Димитровграда. Пишући о овом манастиру за Преглед цркве
епархије нишке 1933. године прота Јован царибродски бележи да је ова светиња
пре њиховог доласка била јако запуштена:
Манастир Светог Кирика и Јулите данас |
Конак Темачког манастира |
О животу мати Диодоре, потоње схимонахиње Марије, већ
постоје написане књиге у којима се помињу њена богочежњива лутања по Европи
након Бољшевичке револуције као и њено загонетно порекло које многи везују за
Романове. Матушка Диодора је била велика подвижница, имала је снажну молитву и
дар исцељења. Мати Ангелина из Дивљанског манастира памти када су, као младе
монахиње, рушиле њену оронулу испосницу у коју нико није улазио од њеног
одласка. Тада су биле запањене јер у одаји није постојао никакав лежај. Она је слушала од старијих да
је матушка
након литургије брзим кораком журила ка својој испосници док би монахиње трчале
за њом ради узимања благослова. Била је јако строга и општила је са сестринством
искључиво преко намеснице која је свакога дана долазила код ње по упутства и савете. У
њено време у Дивљани је изграђено више објеката, конака и економских зграда,
све рукама њених вредних сестара и послушница. Тада је у манастиру основана апотека, амбуланта и болничко одељење у којима је пружана помоћ и околном становништву. На иницијативу матушке у Дивљани је 1932. отворен Дом за сирочиће о којима су бринуле руске монахиње са педагошким образовањем. Мати Диодора је касније са својим
сестринством из Дивљане прешла у Богородичин манастир крај Кичева, потом у страгарско Благовештење и коначно, преко Албаније,
у манастир Свете Петке у околини Софије где се и упокојила 1978. године. Матушка
је у Бугарској веома поштована, недавно је снимљен леп документарни филм о њој.
Манастире у којима је мати Диодира боравила није
остављала празне. За време њеног боравка у Дивљани, сестринство се увећало на
преко 70 монахиња јер су у међувремену пристизале и многе младе српске
искушенице. Оне су, након одласка Рускиња, остале у овим и другим манастирима и
постајале знамените игуманије и подвижнице. Потом су и оне примиле нову генерацију
младих искушеница, међу којима је и наша садашња молитвеница и покровитељка,
мати Ефросинија: „Кад сам из
Сићевачког манастира дошла у манастир Темску 1986. ту сам затекла две старе рускиње
од преко осамдесет година. Биле су праве Божије душе пуне љубави и молитве -
монахиње Евтихија и Рипсимија. Прва се упокојила 1991. а друга одмах за њом
следеће године. Стално су шапутале
молитву. Много сам их заволела а и целу Русију због њихове доброте. Нису ме
звале по имену него све „душо“ и „душице“. У том руском сестринству биле су
и две монахиње ћерке неког доктора који је радио у Војној болници у Москви. Оне
су донеле рецепте по којима и данас правимо лекове врло успешне у лечењу разних
кожних болести и псоријазе коју медицина не лечи.“
Завршни радови на иградњи водовода у Темачком манастиру 1971. године
Са лева на десно стоје монахиње: Нина (Српкиња), Рипсимија (Рускиња),
Ангелина (Српкиња), Тавифа (Рускиња) и Марина (Српкиња)
|
Мати Ефросинија памти једну занимљиву повест из ратних дана коју је чула од
своје послушнице, мати
Марине која је знатно пре ње дошла у Темску: „За време Другог светског рата, бугарска
војска је малтретирала руске монахиње. Зато је њих шест напустило Темачки
манастир и побегло у Јерусалим. Тамо су оне до своје смрти живеле у манастиру
Вазнесење на Јелеонској гори. Тај манастир сам касније и ја посетила. Бугарски
војници су у току рата стално узимали коње из манастирске штале на коришћење
али су их враћали изнемогле и измрцварене. Зато је једном игуманија манастира,
матушка Тавифа Рускиња забранила сестрама да војсци дају кобилу. Бугарске војнике
је то разљутило, распитивали су се ко је
издао забрану и тражили старешину манастира. Када је мати Тавифа изашла, војници
су уперили пушке у њу и хтели да је убију. Међутим, од сигурне смрти спасила је
српска монахиња Ангелина која је стала испред Тавифе раширивши руке и рекавши: „ја
нисам дала!“. То је било заиста велико дело њене љубави.“ [3]
Темачка игуманија Ефросинија |
[1] Текст је писан за “Млади Православац“, билтен
храма Старе цркве у Пироту, бр. 42/2016.
[2] Манастир Хопово је још 1920.
године примио део сестринства из чувеног руског манастира Љесне који је пре револуције бројао преко 800 житеља.
Тиме је почела велика обнова женског монаштва у Србији које је сасвим утихнуло
за време турског ропства (Као занимљива илустрација томе стоји вест из Гласа
епархије нишке с почеткавека о објављеној књизи „Српске калуђерице“ Милојка М. Веселиновића у којој је
писац „доказао јаким доказима да је у Срба било калуђерица до пропасти Србије“)
[3] Поп Зоран Тошић из Пирота памти рускињу Тавифу, игуманију Темачког манастира. Каже да је она била рајска душа и да су је сви веома волели. Она му је причала да су руске монахиње побегле из Бесарабије због увођења новог календара (аудио запис, Ж. П. 3.март 2016).
[3] Поп Зоран Тошић из Пирота памти рускињу Тавифу, игуманију Темачког манастира. Каже да је она била рајска душа и да су је сви веома волели. Она му је причала да су руске монахиње побегле из Бесарабије због увођења новог календара (аудио запис, Ж. П. 3.март 2016).
„Схимонахиња Марија Дохторова“, Ризница / манастир Дуга, Земун,
2006.
Кончаревић
Ксенија:Утицај руске емиграције на обнову и развој српске монашке
духовности, Српска теологија у 20. веку – зб. радова
књ. 7 (ст. 36-44) ПБФ, Београд 2010.
Јоцић, В. Живота: Дивљански манастир као здравствени центар, П. зборник 25-26, Пирот 2000.
Јоцић, В. Живота: Дивљански манастир као здравствени центар, П. зборник 25-26, Пирот 2000.
Казивање мати Ефросиније, забележили Бобан и Сања
Ставрић, Темска 2016.
Казивање мати Ангелине, забележио Жељко Перовић, Дивљана 2011.
Казивање мати Ангелине, забележио Жељко Перовић, Дивљана 2011.
Глас, црквено-књижевни лист свештенства епархије нишке,
бр. 8, Ниш 1909.
Преглед цркве епархије нишке бр. 7-8, Ниш 1929.
Преглед цркве епархије нишке бр. 5, Ниш 1933.
Фото: (1) и (5) ман. Темска, (3) и (6) Тањица Перовић, (2) vere.gov.rs, (4) afon-ru.com