Нова огњишта

Ови шпорети су заменили огњишта. Мој стриц Деско Јараличка их је правио у својој радионици. Радио је са уживањем свиркајући, лупајући, мерећи и украшавајући. Какво је задовољство било унети их у кућу, каква срећа, радост. Одмах су испробавани. У рерну се пекао кромпир, тиква, дуње, цвекла, хлеб, погаче, пите и грејале премрзле ноге. На плотни се крчкао купус, уз пуцкетање белавске габровине, кувао се пасуљ, кукуруз у великим котловима за стоку и грејала цигла за кичму и табане. Увече су се скупљале комшије: жене уз шпорет са кудељама, вретенима, плеле су чарапе и дебеле вунене џемпере, мушкарци су за столом мезили кисели купус и пили врућу ракију, стављали сушенице на жар и прелазили на вино. Причало се, смејало и оговарало уз петролејку која је висила на средини собе и чинила просторију топлијом, интимнијом. Кад би петролеја нестало и лампа почела да трепери било је време да се полази. Свако је узимао фењер и уз гласно растајање одлазио. Гасила се ватра и лампа, скидали опанци и тешке вунене панталоне и сукње а затим ушушкавало у кревет са сламарицом и дебелим вуненим цргама. Сутра је нови дан, шпорет чека и многа задовољства са њим.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Фото: Старе српске куће