Пироћанац о Пироћанцима

Често се у мом друштву причају вицеви о шкртости Пироћанаца. Тим вицевима су много допринели и медији, а нарочито серије у којима је мода да се Пироћанци представљају као полуписмени, људи који познају само три падежа, и наравно да такве серије срозавају причу о Пироћанцима. Ја то доживљам као деградацију и када се нађем у друштву у коме се причају вицеви о Пироћанцима, морам да покажем интелектуалну супериорност како бих потиснуо представу о нама Пироћанцима. Југ Србије је у вицевима неписмен, шкрт, заостао и никако немамо коту коју заслужујемо. /…/ Све је у лобирању. Познато је јеврејско лобирање. Код Јевреја постоји свест да свако мора дати свој допринос заједници, друштву, држави. Чачани се понашају као Јевреји, умрежавају се у бизнису. Пироћанци се не труде да се удружују, као што се и не труде да паре остану у Пироту. Пирот има велике потенцијале. Да се Пироћанци понашају попут Јевреја, Пирот би можда био најбогатија регија у Европи. Емотивна тупост према земљаку је израженија него код становника других регија у Србији. Пироћанац не жели да учини услугу свом земљаку, чак и кад се нађу далеко од Пирота, па и у туђини, ни онда кад то може. /…/ Ми имамо једног Драгољуба Јовановића и Милана Пироћанца који је био први и једини премијер пореклом из Пирота. Колико се градова у Србији може похвалити да има такве људе, а они нису једини знаменити Пироћанци. А како им се Пирот одужио? Драгољуб Јовановић није у Пироту могао добити ни једну улицу. Колико улица у Пироту носе имена људи за које и не знамо ко су били? Драгољуб Јовановић би пре добио улицу у Паризу као двоструки доктор Сорбоне и велики интелектуалац између два рата чије је знање и способности Француска ценила. Интелектуалци су у свим временима значајно утицали на своје средине и вукли напред. Данас су интелектуалци у Србији превише проституисана категорија и политичари успевају да их јефтино купе. /.../ Пироћанци су сачували свој језик. Језик је остао као доказ чврстине и идентитета. Али идентитет треба чувати уз оплемењивање. Кад кажем оплемењивање, мислим да из других средина треба „украсти“ све оно што је добро и донети у своје окружење како би се оно побољшало.

Зоран Петровић Пироћанац (1953-2015)
политиколог и новинар (пореклом из М. Суводола и Костура)
_____
Извор: Пиротска Слобода / Анђелка Митковић Ђорђевић
Фото: Викимедија

Школе у Пироту крајем 19. века (3)

Зорка Ковач. Прва жена учитељ у Високу. Рођена је у Нишу крајем 1879. године од мајке Цвете из породице "Кадијски" и оца Петра Ристића, нишког абаџије. У село Рсовце на Старој планини стигла је одмах по окончању Више женске учитељске школе у Крагујевцу. Својим држањем и приступачношћу убрзо је задобила љубав и поштовање Височана.
_____

Ж. П. / Архив Старе цркве у Пироту

Школе у Пироту крајем 19. века (2)

Ручно писане листиће са распоредом полагања ђачких испита убрзо су замениле штампанице. Пирот је крајем 19. века имао своју прву штампарију захваљујући вредном Јеврејину Исаку Бераху.



У то време у пиротској Гимназији је предавао Радоје Домановић. Ово уверење му је било неопходно да би се у Старој пиротској цркви венчао са својом драгом Наталијом. За њега је гарантовао директор школе Јован Митровић...



... А за Наталију још један знаменити пиротски професор тог времена - Јаша Продановић.




Извор: Ж. П. / Архив Старе цркве у Пироту - одабрани списи

Отета девојка на Старој планини

Шестог овог месеца текуће године, Ђорђе Игић овдашњи земљорадник, наишавши на неколико девојака, које су по шуми брале кисељак за зеље, зграби једну од њих по имену Василића, кћер Здравка Стојановића, па не обазирући се на врисак и запомагање, стане је вући за собом по шуми, као оно вук кад дохвати коју овцу. Кад су остале девојке покушале да јој притекну у помоћ и да је спасавају, овај је зликовац извукао револвер из паса, од чега се девојке дале у дивље бегање. После овога је зликовац продужио вући своју жртву по шуми, и тек у неко доба ноћи, успело је за руком девојци, да преваром, а помоћу двају својих рођака, побегне и дође својој кући, одкуда сутрадан побегне другом момку - Русу Џунићу, где се и сад налази. Премда сам ја тражио, и од кмета усмено и од суда овдашње општине писмено, да се девојка поврати кући својих родитеља а у исто време протестовао зашто се онај зликовац који сада слободно шета по селу, на саблазан свију (јер се непрестано хвали како је обесчастио ону девојку, али како ће и с другом тако учинити, пошто му је једна умакла) не ухвати и спроведе онамо где му је место? Али нико ни ухом да мрдне према овим мојим протестима, што ме страшно разочарало. Јављајући Вам ово господине Прото, учтиво молим да предузмете мере где треба и шта треба противу овог безакоња које се најоштрије и у Турској кажњава, а мени дате упутства о томе шта да чиним са девојком, за коју сад долазе и траже да је брачно испитам са момком за ким је одбегла, а одбегла је по одобрењу својих родитеља.

Рсовце, 10. маја 1907. године
Станко Костић, свештеник (из писма пиротском проти)

Свештеник Станко је осам година касније ухапшен од бугарских војника а потом убиjен и спаљен у Јанкиној падини.
______
Извор: Ж. П. / Архив Старе цркве у Пироту
Илустрација: Samuel Woodforde, 1763-1817

Дробено

Замолил Циганин да га пуште у једну кућу само да преночи. И они га пуште. Ама ка вечерували он бил гладан па почел да л`цка, давал знак да га покане. И они га питали: - Очеш ли леб или млеко? А он рек`л: - Дробено!

______

Забележио Драгољуб Златковић у Пироту 1987.

Илустрација: Сава Стојков, 1925-2014.

Школе у Пироту крајем 19. века (1)

 

Крајем 19. века Пирот је имао пет основних школа прилично неугледних, безличних имена:

- Нова школа
- Школа до Национала
- Школа до Нове цркве
- Школа до Старе цркве
- Школа звана Строшена џамија

 

Учитељи су у то време били обавезни да два пута дневно похађају богослужења у празничне дане...

 

У случају изостанка, морали су да доносе оправдање :-)

  

наставиће се...

Извор: Ж. П. / Архив Старе цркве у Пироту
 

Тајна двоглавог орла из Пирота

Мермерна плоча са
двоглавим орлом из Старе цркве

Једна од највећих загонетки Старе пиротске цркве јесте мермерна плоча са белим двоглавим орлом која се први пут помиње у Шематизму Епархије нишке из 1900. године, где је забележено:

“Историјски је знатна бела мермерна плоча у овоме храму која се сада налази испод самога амвона да се не би отирао натпис на истој. На њој је изрезан двоглави орао са ружом, који представља духовну просвету. Испод грба се налази неки натпис, но доста замрачен и неда се прочитати, само се тек може прочитати `Софијана`, а ова је плоча, по предању, из Софије донесена, но кад и ко ју је донео - не зна се.”

Плоча је у међувремену премештена и сакривена у поду испод олтара, ближе царским дверима, окренута лицем ка земљи. Она је убрзо сасвим заборављена тако да је њено откриће, након велике поплаве 1926. године, изазвало праву сензацију у граду. Вода је тада надошла чак до доњих прозора и чим се повукла, приступило се обнови и замени оштећених плоча и цигала од којих је под био саздан. Када је преврнута мермерна плоча испод олтара, указао се грб са белим двоглавим орлом и круном, о чему је незнани пиротски песник испевао стихове:

Стари љубостињски амвон.
Занимљиво је да је и пиротска плоча
чувана испод амвона у
Старој цркви

При оправци старе цркве у Пироту

Тридесет четврте - прошлога столећа
Подигоше цркву побожни нам преци.
Уз мирис тамјана и воштаних свећа
Слушаху се често и Бог и сви свеци.

У тој богомољи оправка се врши:
Над црквеним подом одјекује пијук,
по нека се плоча ил опека крши
Док напољу ветар мења снажни фијук.

Сузе радоснице испунише очи
Свих присутних кад на преврнутој плочи
Показа се бели двоглавио орао.

Кад је тај знак Српства у невољи био,
досетљив га Србин привремено скрио,
Јер би га иначе изгубит морао.

Мирко Живановић сматра да је на овој плочи представљен грб неког Немањића „с тога, јер се на плочи изнад и испод грба налазе у шест реда старословенска слова, излизана да се готово и не познају“, као и да је она припадала једном од оних средњовековних градских храмова који се помињу у путописима све до 17. века. Он оставља и могућност да је грб припадао неком грчком епископу, јер су и они имали слична обележја. О самом натпису „Софијана“, Мирко Живановић каже да он није израђен кад и грб, већ да је доцнијег порекла и то закључује „по начину клесања и по томе што су слова наопачке исклесана“.

Светислав Петровић сматра да је овај двоглави орао сличан онима из манастира Манасије, Каленића и Љубостиње, да потиче из 15. века и да је „печат српства Горњег Понишавља“. Његово мишљење дели и др Борислава Лилић.

Мермерна плоча са двоглавим орлом
у цркви Светог Димитрија у Мистри.
Приписује се последњем византијском
цару Константину Драгашу, потомку
Светог Стефана Дечанског. Његова мајка
царица Јелена је ктитор манастира
Светог Јована Богослова
покрај реке Јерме.

Наш археолог, мр Предраг Пејчић, придодаје и мишљење свог старијег колеге др Марка Поповића који сматра да представа на плочи по својим стилским карактеристикама припада 18. веку или почетку 19. века и да је на њој представљен - српски орао. Можда је корисно уз ово мишљење сетити се изградње прве основне школе у Тијабари 1852. за коју турске власти никако нису дозвољавале да носи назив "српска", те је направљено компромисно решење тако што је на мермерној плочи на улазу школе уклесан назив "Славеноболгарскоје училиште" а испод њега израђен печат Пиротског обштества - српски двоглави орао. Светислав Петровић у “Историји Пирота” пише да су Бугари касније ту мермерну плочу помињали у својој пропаганди, "али никад нису желели да је фотографишу јер би се на њој видео српски двоглави бели орао. Њихови пропагатори су је однели касније из Пирота те да би тако сакрили оног белог орла".

Да ли је двоглави орао на мермерној плочи припадао средњовековном градском храму или првој тијабарској школи или неком другом времену, догађају, личности, остаје непознаница којом ће се бавити будући истраживачи. Ова плоча се данас налази у Музеју Понишавља, вероватно од самог оснивања ове установе. У међувремену је оштећена и растављена на два дела.

Пише: Жељко Перовић, јул 2014. г. ("Млади Православац" бр. 39)

Плоча из Старе пиротске цркве данас

Последњи пиротски чистач ципела

Да ли вам је значило нешто име и презиме – Арса Хасановић. Сигурно не много, док не видите добро познати лик и док не чујете његово лупкање четком о сандуче за чишћење ципела и његов добро познати позив: “Само један по један, не гурајте се!” Наравно да око њега није било никога, али је то био његов слоган за опстанак и неки проверени “маркетинг”.

Ни снег, ни киша или високе летње температуре нису могле да га спрече да у својих седамдесетак година дође “на посао” и да своју радњу не изнесе на препознатљиво место. Деда му је био чувени музикант Асанче, али је њега живот померио на другу страну и придружио се групи чистача ципела, који су годинама седели на каменој огради парка, испред поште.

Наравно да сада ту више нема ни улице, ни ограде, остао је парк у “новом издању” и урађен велики камени трг. Пирот је променио своје лице али нема ни Арсе Хасановића као ни многих других који су шетали овом калдрмом.

Цео пиротски уметнички естаблишмент је чистио ципеле у његовој “радњи”, бројни фудбалери а познато је било да су многи гости некадашњег престижног кафића “ММ” остајали боси! Арса дође, поскида им ципеле, сиђе доле и изгланца их да све шљашти, а гости код Миће Овце седе боси за столовима... Тако је то некада било!

Умео је да засвира и на гитари, то му је остало од деде Асанчета, па смо се често виђали на “Зарезоји” или на славама, када је са “екипом” свирао “по кућама”.

Запамтио сам његове речи, које су остале као велика истина и којих се увек сетим када прођем крај места где је била његова “радња”: “За овај посао нема више никој. Одржавам још традицију, људи ме поштују, попричају, некоме очистим ципеле, зарадим за лебац. Ете, кад си ја отидем, нема кој да чисти ципеле!” Отишао је Арса, последњи пиротски чистач ципела. Његова “радња” испред Робне куће остала је празна...Нема ни његових наследника!

____
Пише. Милан Пауновић
Извор: Слобода / mrpolished.blogspot.

Из једног старог летописа (1587)

Маркомански ратови

„Град Пирот, саграђен од краља Пира, сада га становништво назива Шаркој, лежи у једној лепој равници између брда и био је диван и леп град. Морам рећи, сада тај разрушени и уништени град лежи пред мојим очима. Испред града, иза једне стене, избија велики извор, око града тече једна вода која тера точак на коме су около ведрице, оне црпе воду и сипају је у корито и тако се вода спроводи до хамама. Ова вода тече нарочито око тврђаве која лежи на једној стени, раније је била врло јака, али сада пропада, тако да постоји још само неколико кула на којима роде свијају своја гнезда. Становништво су већином хришћани и аријанци и у граду постоји само једна турска џамија или црква. Негде око овог места, недалеко испред града, када је владао Марко Антоније, пре 1400 година, ту се била једна страховита битка где су Римљани победили Готе, како о томе сведочи један стари округао стуб, прилично висок, зове се tropaeum или „победни стуб“ који је подигну у част поменутог цара Антонија, са једним грчким натписом и још једним преко њега, који се налази отприлике на једну миљу пута од града, код једне чесме, испод једне планине, али писмо се сада више не може прочитати...“

________
Из путописа Рајнолда Лубенауа од 1587. године
Извор: Пирот и околина у списима савременика,
(приредила Др Борислава Лилић, Пирот, 1994.)
Илустрација: Маркомански ратови, alamy.com