Беле покладе у старом Пироту

Љуљћа на Беле покладе

Данас су Беле покладе, дан праштања и лепих народних обичаја. Истраживач и етнолог Владимир Николић пише 1910. године да је у нашем крају „од Сретења до белих поклада бивало љуљање младежи по љуљашкама. Љуљћа је подизана на неком великом дрвету и она је била од конопца или дрвета“. У смирај овог дана почињало је витлање оратница (или олалија) по раскршћима: „Још дању их деца спреме да би биле готове за први мрак. Обично се нађе једно рачвасто омање дрво, а између оних рачва, као процеп, натрпа се доста сламе и увеже. Свако дете направи по неколико оваквих оратница. И кад буде увече на покладе, онда се скупе по раскршћима, те упале ове буктиње и врте са највећим уживањем и радошћу. То весеље траје највише пола часа у свим селима. И то врћење олалија види се увече у сваком селу. Па и пастиру по својим појатама сами пале и врте олалије...“ Ове народне радости биле су и својеврстан растанак од мрсне хране, али и од свих ситних злоба које су се, временом, накупиле и притајиле у души. Зато је служила „прочка“, обичај тражења опроштаја о коме је писала пиротска хаџика Боса Пејчић у тексту „Мали Јерусалим“, објављеном 1962. у тада веома популарном Православном мисионару:

„Понедељак је, први дан Великог поста. Вративши се из цркве седох мало да се одморим и почех да размишљам како се у мом граду некада постило. Рекох некада, али то некада није било тако давно. Било ми је 12-13 година, седимо после ручка за софром када моја мати пребраја: сада је блага недеља, па онда задушна, месне покладе, бела недеља, па једноница. Рекох: мајко, је ли то та недеља када се сви праштају и љубе? Да, чедо, моја... У току Беле недеље долазе нам гости и ми идемо њима, опраштамо се са суседима и сродницима, иако се ни с ким нисмо свађали, али ђаво нема другог посла: можда смо и рекли неку преку реч! ... У граду имамо две цркве. На сирне покладе после подне, на праштално вечерње, обе су препуне света. И мало и велико и то не само из вароши, него и из оближњих села, препунили су цркву. Сељанке свечано обучене у `зубуне`. Беле им се рукави и јачице од кошуље украшене уском чипком руком рађеном, а њихове беле шамије на главама међу оноликим светом изгледају, као да су сами анђели у цркви набацали беле кринове на верне... У цркви налоњи прекривени црним, а на лепом иконостасу на све иконе навучене су танке црне завесе. Свештеник служи обучен у црну одежду. Тишина, нико се не усуђује ни главу да подигне, само се отме по који уздах и склизне понека суза.... Када је вечерња завршена, свештеник узима крст и онда сви верни прилазе у реду један за другим, љубе крст и свештеника у руку. Свештеник благосиља да у здрављу и духовном расположењу пребродимо пост и дочекамо Христово Васкрсење, а верни се затим опраштају између себе и љубе. Нико и не помишља да идуће седмице макар шта окуси, чак ни воде, пре заласка сунца, а више њих, без обзира на године, трећега дана после заласка сунца окусе мало хране...”

Пише: Жељко Перовић
Фото: Љуљће на Беле покладе у лесковачком крају

Оратете, уста, да несте пуста

АКО ЈЕ ОЏАКАТ КРИВ, ЧУР НАПРАВО ИДЕ!

Дошли наводаџије да просе убаву девојћу. Ама, кад су видели да је малко разокава, јед'н од наводаџијети ш'пне на друготог:
– Убава кућа, ама оџакат накриво стоји!
Чује ђи девојћа и разбере кво је овија тел да рече, па одврне:
– Епа, пријатељу, иако је на кућу оџакат крив, чур па направо иде!


АЈДЕ, МУЖУ, ДА СИ ЛЕГАМО, МОЖДА ЉУДИ ОЧЕ ДА СИ ИДУ!

Заседели се комшије на седенћу па никако да си појду дома.
Домаћица клима с главу, спи њу се, домаћин гледа кроз трепће, али госјање седу и служе се. У јед'н ма' жена че рече:
– Море, ајде, мужу, да си легамо, можда људи оче да си иду!


КАД ЧОВЕК ИМА ЧИСТУ РАЧУНИЦУ, УВЕК МУ ЈЕ БЕЛ ОБРАЗ!

Уортаче се двојица, купе сто овце и договоре се како че работе око њи. Јед'н че даде паре да се купе овце, а друђити че работи окол њи све какво требе.
Почну они работу, али првити што је дал паре отиде на аџил'к. Ортак му за това време продаде овцете и тури си паре у џеп.
Кад се аџија врне од аџил'к, изока ортака да си сведу рачуницу. Овија отиде и понесе с њега једну овчу кожу и тенџеру ћисело млеко.
Кад га аџија пита како су овцете и кво работе, овија се упреподоби:
– Ич ме не питуј! Удари гром и утепа деведесе одједнуш! Пет продадо, једну закла и еве кожа од њу, а четри ич нес'м ни турил у рачуницу од голем жал и муку. А, еве, носим ти и малко ћисело млеко од туја једну овцу што ђу закла.
Расрди се аџија, па сас тенџеруту блсне у главу ортака. Пукне тенџера и свото ћисело млеко се на овога расипе на главу.
Излезне он бел од ћиселото млеко надвор, а људи га питују:
– А, бре, ешто ти је толко бел образ?
– Е, пријатељи, - одговори њим он. – Кад човек даде чисту рачуницу на ортака, он увек излезне пред народ с бел образ, како ја!


ПОНЕДЕЛНИК – ПОСЕДЕЛНИК

Била некоја млого лењава жена која је од сву работу највише обичала спање, једење и пред капију седење.
Трпел муж за млого време, трпел, па јед'н д'н ђу изока и рече:
– А бре, жено! Све жене работе и дом гледају, а ти си дигла свете четри од работу и дом!
– Ма, работила би ја – одврне она – ама не видиш ли да су празници.
– Какви празници? – пита муж.
– Па еве, погледај, па речи сам! Понеделник – поседелник, торник – разговорник, среда – незапреда, четвртак – световртак, петак – турсћи светак, субота – очешљос, измијос, па на пазарос, а недеља – епа, ако све жене работе на недељу - па и ја!


ТЕЛЕ ИСПРАТИ, ВОЛ СЕ ВРНУ!

Испрати башта сина из Пирот у Београд на големе школе. Одвајал од сиротињу да га школује.
Пројде година д'на, и син дојде дома на одмор. Обрадује се башта и седну да проорате за све какво се издешавало за туја годину.
У јед'н час дигне син главу нанагоре и види греда на плафон замазана у лајно.
– Боже, тате! – окне он изненадено.- Никако ми неје јасно како је вол мог'л да се укачи горе да се умурдари?
Погледа га башта, па рече:
– Е, синко! Ни мене неје јасно! Теле испрати, вол се врну!


ОПРОТИ МИ – ОПРОТИМ ТИ

На Големе покладе прижене момче и девојче који се несу познавали преди женидбу. А они двата шопељћали, па ђи било срам једно од друго да проорате.
Седели тека младожења и невеста и гледали се. Јед'н у једно ћоше, друђи у друго. Време мињувало, па мине и вечерња. Погледа невестица у тазе младожењу, па се реши да проорати и да затражи опрос.
Големе покладе су, ред је да опросте јед'н на другога ако нешто има, од јутре че се пости.
– Опроти ми – прош'пче невеста.
– Опротим ти – ш'пне и младожења.
Тегај разберу да двојицата шопељћају, па че невеста радосно да рече:
– Леле, да смо знали колко си убаво оратимо, целу ноч да смо си оратили!


МИ ЗА ДУПЕ НЕ ОРАТИМО!

Питали бробињка: - Ешто имаш толко голему главу?
– Затова што сам млого паметан – рече.
– А ешто су ти груди толко големе?
– Затова што сам голем јунак!
– А ешто си толко струклија?
– Затов што сам ђиздав!
– А ешто ти је дупе толко големо?
– Ми за дупе не оратимо!


МОРЕ, КУМЕ, МАНИ И ТЕБЕ!

Заседла два залудна кума и почели да претрисају свет на решето и да оговарају комшије. Од комшију, до комшију, изоговарају они целу малу. На свакога ману најду.
– Е, куме, испаде истинсћи да никој у чаршију не ваља! Остадомо само нас двојица.
– Море, куме, мани и тебе! – отћимне с руку друђити кум.


ПЕНИЛ НЕ ПЕНИ, ПАРЕ САМ СИ ДАВАЛ

Испрати жена мужа у дућан да купи гас, маз и ћило васуљ.
Док је муж иш'л к'мто бакалницу, он си ш'пчал у себе:
– Гас, маз, ћило васуљ, гас, маз, ћило васуљ. Гас, маз, ћило васуљ...
Кад улезне у дућан, он се заб'кне и рече:
– Дај ми: гас, маз и ћило сапун!
Дућанџија му даде и он донесе дома.
Кад да жена пристави једење – нема васуљ! У ћулавку само накрижан сапун за прање. Види жена да је овија погрешил, и, уместо да се кара, она ћипне сапунат место васуљ и сипе му у тањир да једе. Кусне муж, па се устресе.
– А бре! – окне он. – Какву си ми тов пену дала да кусам? Из пак'л да је загребена, помалко би смрдела!
– Какво си купил, това сам уготвила – рече мирно жена.
С'сети се муж, узд'не, кусне с ложицу и рече:
– А бре! Пенил не пенил, паре сам си давал.

____
Мирјана Јонић – Игић,
Оратете, уста, да несте пуста (извод из збирке изрека)
Пиротски зборник, 2011, бр. 35-36

Десанка Максимовић у Пироту

Десанка Максимовић у Пироту

На данашњи дан, 11. фебруара, пре двадесет и четири лета, упокојила се Десанка Максимовић. Пирот још увек памти њен чаробни осмех и дружење са децом у препуној сали дома ЈНА 1980. године. Тад је рецитовала, заједно са ђацима, стихове својих песама а усликана је и са домаћинима, учитељима Основне школе „Свети Сава“ (тада ОШ „Павле Крстић“). Крај Десанке стоји крупна и отресита, пиротска учитељица Славица Златковић која је најзаслужнија за долазак бројних песника и писаца, раних осеамдесетих у наш град. Њеном решеношћу и трудом, Пирот су тад посетили и Мира Алечковић, Душко Радовић, Драган Лукић, Добрица Ерић, Мирослав Антић, Гроздана Олујић, Арсен Диклић, Вељко Ковачевић, Јеврем Брковић, Пера Зубац, умало и Бранко Ћопић који је обећао да ће доћи али се у међувремену разболео и одустао. Са колико љубави и пажње су ови великани дочекивани у Нишавље, открива сама учитељица Славица у својим писаним успоменама, објављеним у школској монографији: ...После разговора са децом седимо нас неколико учитеља у канцеларији школе и разговарамо са Драганом Лукићем. Ја сам на брзину, како доликује пиротским домаћицама, припремила питу савијачу, донела пиротски качкаваљ и пиће. Настало је расположење какво се само пожелети може. Запевали смо и песме, испричали понеку шалу. Ја сам се трудила да створим присну атмосферу, у чему ми је обилато помагао Драган. На поласку Драган Лукић је обраћајући се свима рекао: „отићи ћу из Пирота, али Славицу нећу никада заборавити“. Ја, онако у мом стилу и на свој начин му одговарам: „Друже Лукићу, и да хоћете не можете да заборавите овакву курпулентну особу, грдосију као Стара планина.“ На то се Драган насмеја од срца: „Сада тек нећу!“.    Ж. П.

Најстарија књига из Пирота

"Празнични минеј" на пергаменту - најстарија књига из Пирота
(црно-бела репродукција)

Пиротски истраживач Жељко Перовић, који последњих година истражује архив Старе цркве у Пироту, у народу познатије као Пазарска црква, открива ексклузивно за Пиротске вести судбину најстарије пиротске књиге настале кад и Градић на Калеу, писане на српскословенском језику, на пергаменту, у доба Немањића, крајем 13. или почетком 14. века. Ова књига, како отрива Перовић за Пиротске вести, игром случаја, преживела је два светска рата и два бомбардовања Народне библиотеке у Београду. Ипак, како се сматрало, књига није изгорела приликом бомбардовања јер је још пре рата ”нестала”, да би се појавила тек шездесетих година прошлога века. Данас се ова књига, како је Перовић открио, налази у музеју у Мађарској, у Дебрецину.

- Са дужим паузама, архив проучавам од 2013. године. Њему сам нарочито био посвећен од почетка септембра до краја 2016. године. За та четири месеца успео сам да прелистам читаву грађу смештену у преко 40 џакова и да притом направим око 25.000 снимака мени лично занимљивих докумената. То је био тежак и мукотрпан посао, због нагомилане, столетне прашине и прилично опасан, међутим, осећај да, као неки тајни агент, истражујете сасвим заборављене списе и у њима долазите до важних открића, је непроцењив и доноси много радости и неког детињег усхићења. Велику захвалност дугујем и старешини храма Миљану Панићу који је препознао значај сређивања и формирања црквеног архива а мени омогућио прва истраживања у њему.

Стара пиротска црква у којој су четири древна рукописа
чувана до 1884. године (Фото: Тањица Перовић)

За само постојање пиротских србуља сазнао сам пре неколико година из једног старог Шематизма Епархије нишке за 1900. годину на који је скренула пажњу покојна др Борислава Лилић. У њему је аутор Милан Анђелковић направио чланак о нашој Старој цркви у Пироту и сасвим успут поменуо две србуље које су пронађене у овом храму а потом дате неком музеју на чување. Тај прилично неодређени податак заголицао је моју знатижељу а октобра прошле године, тајна пиротских србуља почела је полако сама да се разоткрива. У црквеном архиву сам пронашао преписку између нишке духовне власти и пиротских свештеника с краја 1883. и почетка 1884. године у којој је договарана примопредаја четири „старих рукописних књига са шарама“ из Старе пиротске цркве. Из Ниша су тада тражили да се Народној библиотеци доставе „празнични минеј писан на пергаменту“, „Еванђеље писано на хартији“ и „апостол и осмогласник, такође писани“. Из ових списа сазнао сам да се на унутрашњим корицама свих књига налази потпис знаменитог сликара Ђорђа Крстића који је нешто раније боравио у Пироту и у некој блатњавој пиротској кухињи, заједно са Пајом Јовановићем, осликавао стару и чађаву оџаклију. Тих дана је вероватно прегледао старине из нашег храма, потписао оне највредније и касније их препоручио као драгоцене надлежнима у Београду. У овим преговорима пиротски свештеници су имали крајње скроман захтев, тражили су „бар један велики требник пошто црква у њему оскудева“. Размена је успешно обављена, пиротски храм је добио две нове богослужбене књиге, а Народна библиотека у Београду четири драгоцена рукописа који ће са овом установом делити бурну и несретну судбину у потоњим временима - каже Перовић за Пиротске вести.

Своје даље трагање, Перовић је наставио преко својих контаката у Народној библиотеци у Београду.

Зграда Народне библиотеке са којом
су изгореле и три пиротске србуље

- Убрзо сам контактирао познаницу Бранкицу Ресан из Народне библиотеке у Београду. Она ми је помогла да ступим у контакт са Археографским одељењем где ме је један од стручњака, Мирослав Лазић упутио у даље истраживање. Најпре сам прелистао каталог Љубомира Стојановића из 1903. године и у њему препознао наше рукописе и сазнао да је пиротски Празнични минеј на пергманету настао у време Немањића, у другој половини 13. или првој половини 14. века. Пиротско Четворојеванђеље на хартији је из 15. века, из времена српских деспота и вазалства. Остала два рукописа писана су под Турцима, у 17. веку. Важно је поменути да је међу старим рукописима Народне библиотеке било и оних који су писани у другим редакцијама старословенског језика: у руској, бугарској, влашко-молдавској. Међутим, пиротски рукописи су, сви од реда, сврстани у србуље, тј. у књиге писане у српској редакцији старословенског језика.

Почетком Другог светског рата, 6. априла 1941. године немачки бомбардери су до темеља срушили Народну библиотеку и претворили у згариште све оно што је у њој сакупљано током целог једног века. Тада је страдало 500.000 књига и часописа и око 1300 древних ћирилских рукописа, спремних за евакуацију. Тог кобног дана, изгореле су и три пиротске србуље. Она најстарија, писана на пергаменту, избегла је огањ фашизма јер је знатно раније, још почетком Првог светског рата, у сеобама и збеговима, мистериозно нестала заједно са 56 вредна српска рукописа. Неко време се сматрало да су они страдали у ратном вихору, међутим, временом су почели да излазе у јавност, на аукцијама, из разних приватних и државних колекција по читавој Европи. Тако се и најстарија пиротска србуља однекуд појавила 1961. године и налази се у Реформаторском колегијуму у Дебреницу, другом по величини граду у Мађарској. У нашим публикацијама о њој је писано 2012. године у Археографским приказима а потом и 2015. године у каталогу „Пут књига“ који је објавила Народна библиотека. Сада наша археографија поседује и преписку из пиротског црквеног архива која разоткрива како су и када су тачно четири рукописа из Пирота доспела у Београд - закључује Перовић и додаје:

Пиротски градић, Ж. П.

- Пиротски рукописи за нас данашње Пироћанце представљају јединствене и драгоцене споменике. Већина их је уништена, али, овај најстарији, Празнични минеј, као Градић на Калеу, још увек пркоси времену. О њему сада знамо да је писан на пергманету у другој половини 13. или првој половини 14. века. Украшен је орнаментима и садржи 211 листа у формату 190 х 135 милиметара. Исписан је уставним писмом на српскословенском језику. И пре свих народних несрећа и страдања он је био један од само стотину српских рукописа на пергаменту, сада је још ређи и драгоценији јер је рукописна збирка у међувремену десеткована. Овај споменик пиротске средњевековне писмености ми данас не можемо да вратимо из мађарског музеја у Нишавље али наш град Пирот и сви утицајни Пироћанци требају да учине све што је у њиховој моћи да градска библиотека добије бар једно квалитетно, фототипско издање, верно оригиналу из Дебрецина, које ће потом бити презентовано грађанима, ђацима, истраживачима, туристима као важан део идентитета нашег града - каже Перовић. 

Извор: Пиротске вести