субота, 24. фебруар 2018.

Убав леден зимсћи д'н

Неколко д'на оковал јак студ, па из кућу излазимо само кад морамо. Прво паде убав бел мек снег, и сви му се зарадовамо. Нап'лнише се сокаци сас деца, напрајише се вузаљће и беше вузање, окање, падање, мокрење до голу кожу! И кучетија се играше и ваљеше сас нас!
Дворови оживеше, излезли човеци рину снег и доокују се комшије. Овце пуштене у двор, па једу снег, на кокошће пропадају нође, оне га кљуцају. Све обелело, прочистило, па село синуло!
И само одједнуш преко ноч пресече мрзлица! Замрзну се снегат, не мож с руку да се пипне, реже као нож. Смрзоше се вирови, нема стоку куде да појимо.
Краве затворене у шталу, и деда улази само да ји изм'лзе и нарани. И кучето ночу спи при њи. Ујутру кад отвори шталу, оно излети, растрчи се по двор, па дојде преди врата. Баба му даде жешко млеко и леб, и оно отиду у ћошенце, легне на стар кожув, и цел д'н лежи.
Овце затворене у завник само ји помалко баба пушта да си размрдају нође, и одма затвара. Свете треба да се ојагње и плаши се да се не смрзну. Сваку вечер проверава која је привременила да ју уведе у ижу, како се не би смрзла и она и јагњето. Само кокошће излазе, протегну се, постоју, па отоде поди сајван да поришкају у сламу. И рано улазе у кокошарник.
Дрва на дрвник се заледила, не може сећира да ји пресече. Срећом деда насекал и наплнил ћошку, нанел и шашће и класинци да има за огњиште и за шпорет.
За одење тешко. Изоштрил се снегат, па б'цка. На чешму баба и ја идемо само с по две стовне на кобилку. Не може да се тури стовна до стовну, лепе се и леде, ни у руће се не може носе, много студене, не помагају ни рукавице. За тој воду шпарамо, чувамо само за пијење и готвење. У котлове има малко резерва, с њу се мијемо и мијемо судове. За стоку деда топи снег.
Темштица се замрзла и воденице не може да работе, човеци се плаше ако потраји, че остану без брашно. Мора се сабирају да разбивају јазат.
Празни сокаци, празни дворови. Затворене порте, затворена врата. Само се понегде види човек како сеца кош сас сено да рани стоку. На свку кућу се пуши комин, сви се забили у шпорет и чекају да мине студ.
Ујутру док спео, разбуди ме убав мирис из ижуту. Не дизам се, убаво ми у кревет, поди мене жешка сламарица, шушка како се протезам и греје ме дебела црга ћилимарка. Мирисат све појак стањује и ч'чка ме у нос. И мора да отворим очи! Кад погледа у пенџер, зину од убавило! Свата окна се заледила, а на њи свакакве шарће! Цвећетија голема, средња, малечка, разне чипће, главе сас капе и без капе, сас д'лгу косу, госпође сас д'лге аљине, очи да не помериш.
Диго се, облеко, изми с малко воду, колко очи да отворим, и улезо у ижу.
Деда седал уз огњиште, наклал голем огањ, и у кот'л топи снег. Покре њега дрвено корито сас врбово пруће за плетење крошње, на другу страну голема тепсија сас сукану баницу, заруменела, па мерише, друга поди вршњак се пече.
Баба принесе трпезу, натура баницу и ћисело млеко у земљено текне, густо, бело сас нож да се реже! Једемо и ћутимо, само тропају ложице, баница се топи у уста. Деда се раположил па ме гази под трпезу, и праји се као да неје он. Ја ћутим, он гази појако. И пак се праји да неје он, али очити му насмејане, па га одавају. Ја гледам у баницуту, баба знаје кво очу. Кришом да не види деда, дава ми парче, и правда се: „Греота је да баницу давамо на куче. Човеци немају леб да једу.“ Носим му парчето, оно се не диза, лежешћи га поједе. Лиже ми нође, и гледа ме у очи, тој му је извињење што не може да се дигне.
Отодимо у другу жешку собу, баба рано наклала шпорет, на њега се вари зеље сас сушено месо и кошчине у земљену шерпу сас поклопку. До њега кот'л сас зрна морузу за стоку. До шпорет наредена насечена дрва и на њи спи мачка, не помера се. До пенџерат разбој, баба ткаје цргу сас црну и зелену преџу на гривће. Зелената убаво учињена, па ткањето трепти. До разбојат вртешка сас преџу, мотало за цевће и крошња сас празне цевће. То је моја работа. Извештила сам се па ји брже намотујем. Са грабим да завршим, па да плетемо крошње сас деду. Он веч исплел дно на његовуту, и са требе мен да ми помогне како да га напрајим. Тешко ми иде, али уз помагање испаде добро. Много се радујем! И почињем да ју оплитам, напраји неколко реда, и че пукнем од срећу колко убаво узгледа. Деда ме гледа насмејан с крупни бели зуби и радосне плаве очи. „Ма ти, кутре, че будеш крошњарка! Убаво га работиш!“ Мило ми па сам пуштила језик, не стањујем да казујем још колко че крошње исплетем и како че ји ишарам. П'лна сам сас вољу и речи. Деда ме подира: „Ти си сине као коплотар! Само клопараш. Не стањујеш! Него, ајде дедино кутренце, иди на таван донеси јабаљће и грозје да си расквасимо уста“. Качим се на с'лбу, и из кош сас сламу вадим црвене сочне и студене колачарће јабаљће, и из шуму од винов лист, узимам грозје, парасињску пловдину и црно. Оно се просушило па се лепи за руће, благо као мед.
Наједомо се грозје, деда леже да се одмори, рано се диза због стоку да вој припреми жешко једење.
Баба ме ока уз разбојат да заједно ткајемо. Седо уз њу, и гурам совељћу кроз основу, ударам тешко набрдило, преџа се набива и праји ткање. Баба че извилнеје од радос. Целивује ми руће и сваки прс посебно. Каже да до годину има да ме пушти сама да ткајем.
Зеље се сварило, тура се трпеза. Мачка се буди и намешта поди њу. Топимо вој залци, она једе дрчно, и излази на двор. Ја збирам кошчине за куче.
Д'н кратак, деда отиде да намирује стоку, баба тура цигле на шпорет, да носи у мој кревет да га загреју.
Палимо сијалицу, плетемо крошње, баба ткаје, смејемо се и причамо. Деда гледа на сат и каже: „Време је за спање“.
Отодимо у моју собу, кревет жежак, загрејале га цигле, баба ме завива да не назебнем, целивује ме по очи и косу. Отоди и поврча се, пак ме целивује. Деда ми казује како убаво плетем, чиста ми и уредна работа, и б'цка ме по образ сас браду, ја цвркам, смејем се и браним, он натиска повише, ја га одгурујем. И они си отидоше.
Кревет жежак, црга топла, тешка, јаст'к згодан, али срце се раширило оди некакву милину и не могу да заспим. Покушавам да га смирим и бројим, бројим, и чујем у другу собу тупа разбој, „туп, туп“, и с'н стиже.
Беше тој убав леден зимсћи д'н. 

Пише: Грана Перовић
Фото: „Станичење“, Марко Макс Живић

субота, 10. фебруар 2018.

Ране царибродске вечери


И сад ми је пред очима тачан распоред звезда, као руком сејача расутих по небу изнад Цариброда. Пењали смо се на највише ограде да би, из таме, својим жедним детињим очима упијали њихов загонетни сјај и замишљали како је Лајка, сирота московска керуша, заувек ишчезла некуд у њима. Кружна позорница, коју је стварала улична расвета испред Жацине куће, чекала је да наставимо своје бескрајне игре по њој, a које су по неком неписаном правилу, на врхунцу заплета и заноса, прекидале наше мајке, дозивајући нас са тераса и прозора. Међу тим цвркутавим гласовима било је и скривених, никад откривених талената попут тета Савке која је својим снажним алтом могла да дозове свог сина јединца из далеких царибродских сокака. За нама су, на пустој сцени, остајали ноћни лептири да, горе око лампиона, доврше наше гоњенице, представе и „жмичке“.
Сећам се да сам једном, када је изостао позив са мог прозора, затекао мајку у ходнику, дуго је с неким причала преко старог „искриног“ телефона са кружним бројчаником, на ком је отац често качио катанчић због високих рачуна које смо стварали зивкајући непознате бројеве. Видно забринута, након разговора, на мој упитни поглед, тихо је и као за себе изустила:
– Весна је отишла у корзо...
Од те чудне и непознате речи у мојој глави су почеле да се преврћу слике Ајфеловог торња, Тријумфалне капије, китњастих мостова и осталих урбаних чуда које сам до тада имао прилике да видим у штампи и на филму. Немоћно сам посматрао како се, у неком незнаном велеграду, јарка светлост из шарених реклама и излога, разлива по блаженом лицу моје старије сестре, како је плени и очарава, те више и не помишља да се врати у наш неугледни градић и оронулу царинску зграду у којој смо, до малочас, сви скупа сретно живели. Био сам очајан и на ивици плача. Чим је то приметила, мајка пожури да ме умири:
– Ма то је ту у граду. Ништа није страшно. Само је она исувише мала да тамо иде, а и никога није питала.
Године су пролазиле, дошло је време да се и ја отиснем у ту реку шетача која је тихо жуборила главном улицом, од степеништа на павлиончету где смо ми најмлађи грицкали семенке и гасили жеђ на градској чесми, па наниже, све до ћошка са улицом Бориса Кидрича и последњег излога Нишке банке уз који су стајали већ престарели царибродски момци са лелујавим моп-топ фризурама и у још тада демодираним звонарицама. Негде на пола пута, крај ограде једног порушеног здања, на месту прозваном „залудно“ сакупљала се раздрагана омладина. Супротном страном калдрме важно су корачали старији брачни парови, лепо одевени, руку под руку, учтиво се јављајући једни другима.
Уморне шетаче мамила је посластичарница „Пчела“ својим врхунским оријенталним колачима које по старој рецептури и данас израђује честита породица Билали досељена са Горе пре стотину лета. У самом центру стајале су две семенкаре, испред једне је горео роштиљ који смо подозриво њушкали јер је неко пронео глас да чика Абдула прави пљескавице од кучећег меса. Другу памтим по ушећереним јабука „на пручку“, точеном сладоледу, домаћим чоколадицама и жеравици на којој је увек расположени чика Синан пекао кестене до позне јесени...
Корзо је био последњи траг оне старе народне потребе да се под ведрим небом дружи и окупља. Као некада по саборима, на мобама и чесмама, и овде је свако желео да буде присутан, да све примети и буде примећен. Корак је постајао несигуран а срце тутњало у грудима када би из гужве изронила два драга око, због којих је и вредело окретати бескрајне кругове. Онај ко би се након дугог оклевања усудио да приђе девојци, морао је да изговори питање које је подсећало на неки стари и заборављени чин веридбе:
– Очеш ли да појдеш с мене?
– Па не знам... морам да размислим... че ти кажем јутре... – одговарале би најчешће оне, дајући тако до знања да им се никуда не жури, да су опрезне и честите.
Ову чаробну лозинку и ја сам први пут изрекао пред једном девојчицом необичног имена по којим су тада могла да се разазнају деца царибродских гастербајтера. Упознао сам је у игри „жандар-лопов“ која је подразумевала јурњаву по читавом граду а неколико дана након њеног пристанка, одвео у биоскоп како бих се у полутами осмелио да је први пут загрлим. Публика је по обичају гласно навијала, у напетим сценама звиждала и аплаудирала, праскала у смех на шале које је понекад и сама смишљала, а моја рука никако није успевала да се привије око њеног врата. Сваки покушај реметила је моја бескрајна колебљивост али и моја два најбоља друга Ђоле и Буза, који су некако дознали бројеве наших седишта, и сместили се тачно иза нас како би нас задиркивали. Гастарбајтерова кћи је убрзо раскинула нашу невину и детињасту романсу, кратко и званично, баш како је све и почело...
Потоње слике у албуму мојих сећања су све блеђе и замућеније. На њима су забележена моја лутања, промашене љубави, честа посртања. Искру прве радости и изгубљени мир пронашао сам у свету који је осликан на иконама. Како старим, све ми је дража ова коју чувам у тајној одаји своје душе. На њој невидљива рука брижног Сејача бди над Царибродом у коме ја још увек живим и посматрам звезде и свет око себе, очима детета.

Жељко Перовић