Убав леден зимсћи д'н

Неколко д'на оковал јак студ, па из кућу излазимо само кад морамо. Прво паде убав бел мек снег, и сви му се зарадовамо. Нап'лнише се сокаци сас деца, напрајише се вузаљће и беше вузање, окање, падање, мокрење до голу кожу! И кучетија се играше и ваљеше сас нас!
Дворови оживеше, излезли човеци рину снег и доокују се комшије. Овце пуштене у двор, па једу снег, на кокошће пропадају нође, оне га кљуцају. Све обелело, прочистило, па село синуло!
И само одједнуш преко ноч пресече мрзлица! Замрзну се снегат, не мож с руку да се пипне, реже као нож. Смрзоше се вирови, нема стоку куде да појимо.
Краве затворене у шталу, и деда улази само да ји изм'лзе и нарани. И кучето ночу спи при њи. Ујутру кад отвори шталу, оно излети, растрчи се по двор, па дојде преди врата. Баба му даде жешко млеко и леб, и оно отиду у ћошенце, легне на стар кожув, и цел д'н лежи.
Овце затворене у завник само ји помалко баба пушта да си размрдају нође, и одма затвара. Свете треба да се ојагње и плаши се да се не смрзну. Сваку вечер проверава која је привременила да ју уведе у ижу, како се не би смрзла и она и јагњето. Само кокошће излазе, протегну се, постоју, па отоде поди сајван да поришкају у сламу. И рано улазе у кокошарник.
Дрва на дрвник се заледила, не може сећира да ји пресече. Срећом деда насекал и наплнил ћошку, нанел и шашће и класинци да има за огњиште и за шпорет.
За одење тешко. Изоштрил се снегат, па б'цка. На чешму баба и ја идемо само с по две стовне на кобилку. Не може да се тури стовна до стовну, лепе се и леде, ни у руће се не може носе, много студене, не помагају ни рукавице. За тој воду шпарамо, чувамо само за пијење и готвење. У котлове има малко резерва, с њу се мијемо и мијемо судове. За стоку деда топи снег.
Темштица се замрзла и воденице не може да работе, човеци се плаше ако потраји, че остану без брашно. Мора се сабирају да разбивају јазат.
Празни сокаци, празни дворови. Затворене порте, затворена врата. Само се понегде види човек како сеца кош сас сено да рани стоку. На свку кућу се пуши комин, сви се забили у шпорет и чекају да мине студ.
Ујутру док спео, разбуди ме убав мирис из ижуту. Не дизам се, убаво ми у кревет, поди мене жешка сламарица, шушка како се протезам и греје ме дебела црга ћилимарка. Мирисат све појак стањује и ч'чка ме у нос. И мора да отворим очи! Кад погледа у пенџер, зину од убавило! Свата окна се заледила, а на њи свакакве шарће! Цвећетија голема, средња, малечка, разне чипће, главе сас капе и без капе, сас д'лгу косу, госпође сас д'лге аљине, очи да не помериш.
Диго се, облеко, изми с малко воду, колко очи да отворим, и улезо у ижу.
Деда седал уз огњиште, наклал голем огањ, и у кот'л топи снег. Покре њега дрвено корито сас врбово пруће за плетење крошње, на другу страну голема тепсија сас сукану баницу, заруменела, па мерише, друга поди вршњак се пече.
Баба принесе трпезу, натура баницу и ћисело млеко у земљено текне, густо, бело сас нож да се реже! Једемо и ћутимо, само тропају ложице, баница се топи у уста. Деда се раположил па ме гази под трпезу, и праји се као да неје он. Ја ћутим, он гази појако. И пак се праји да неје он, али очити му насмејане, па га одавају. Ја гледам у баницуту, баба знаје кво очу. Кришом да не види деда, дава ми парче, и правда се: „Греота је да баницу давамо на куче. Човеци немају леб да једу.“ Носим му парчето, оно се не диза, лежешћи га поједе. Лиже ми нође, и гледа ме у очи, тој му је извињење што не може да се дигне.
Отодимо у другу жешку собу, баба рано наклала шпорет, на њега се вари зеље сас сушено месо и кошчине у земљену шерпу сас поклопку. До њега кот'л сас зрна морузу за стоку. До шпорет наредена насечена дрва и на њи спи мачка, не помера се. До пенџерат разбој, баба ткаје цргу сас црну и зелену преџу на гривће. Зелената убаво учињена, па ткањето трепти. До разбојат вртешка сас преџу, мотало за цевће и крошња сас празне цевће. То је моја работа. Извештила сам се па ји брже намотујем. Са грабим да завршим, па да плетемо крошње сас деду. Он веч исплел дно на његовуту, и са требе мен да ми помогне како да га напрајим. Тешко ми иде, али уз помагање испаде добро. Много се радујем! И почињем да ју оплитам, напраји неколко реда, и че пукнем од срећу колко убаво узгледа. Деда ме гледа насмејан с крупни бели зуби и радосне плаве очи. „Ма ти, кутре, че будеш крошњарка! Убаво га работиш!“ Мило ми па сам пуштила језик, не стањујем да казујем још колко че крошње исплетем и како че ји ишарам. П'лна сам сас вољу и речи. Деда ме подира: „Ти си сине као коплотар! Само клопараш. Не стањујеш! Него, ајде дедино кутренце, иди на таван донеси јабаљће и грозје да си расквасимо уста“. Качим се на с'лбу, и из кош сас сламу вадим црвене сочне и студене колачарће јабаљће, и из шуму од винов лист, узимам грозје, парасињску пловдину и црно. Оно се просушило па се лепи за руће, благо као мед.
Наједомо се грозје, деда леже да се одмори, рано се диза због стоку да вој припреми жешко једење.
Баба ме ока уз разбојат да заједно ткајемо. Седо уз њу, и гурам совељћу кроз основу, ударам тешко набрдило, преџа се набива и праји ткање. Баба че извилнеје од радос. Целивује ми руће и сваки прс посебно. Каже да до годину има да ме пушти сама да ткајем.
Зеље се сварило, тура се трпеза. Мачка се буди и намешта поди њу. Топимо вој залци, она једе дрчно, и излази на двор. Ја збирам кошчине за куче.
Д'н кратак, деда отиде да намирује стоку, баба тура цигле на шпорет, да носи у мој кревет да га загреју.
Палимо сијалицу, плетемо крошње, баба ткаје, смејемо се и причамо. Деда гледа на сат и каже: „Време је за спање“.
Отодимо у моју собу, кревет жежак, загрејале га цигле, баба ме завива да не назебнем, целивује ме по очи и косу. Отоди и поврча се, пак ме целивује. Деда ми казује како убаво плетем, чиста ми и уредна работа, и б'цка ме по образ сас браду, ја цвркам, смејем се и браним, он натиска повише, ја га одгурујем. И они си отидоше.
Кревет жежак, црга топла, тешка, јаст'к згодан, али срце се раширило оди некакву милину и не могу да заспим. Покушавам да га смирим и бројим, бројим, и чујем у другу собу тупа разбој, „туп, туп“, и с'н стиже.
Беше тој убав леден зимсћи д'н. 

Пише: Грана Перовић
Фото: „Станичење“, Марко Макс Живић