Погледајте како одважно стоји ова Пироћанка. То није тек само поза удешена за камеру, већ један непоколебљиви став пред свим животним искушењима, па тако и пред тиранима, пред сваким охолим надчовеком који би да покорава, да гази и претапа слабије од себе, тек зато јер је надмоћан и имућан... Тај карактерни став смо одавно почели да губимо као народ, колективно гмижемо пред моћницима, локалним и глобалним, те није ни чудо што се данас у Србији, па тако и у нашем Пироту, пишу неке нове, гмижуће историје, у којима се народни хероји проглашавају за суицидне авантуристе и безумне занесењаке, чак штеточине... Одважна жена на слици је Дукадинка Ђорђевић. Слику и повест о њеном неустрашивом држању пред фашистима, о њеном потоњем херојском страдању, доставила ми је њена унука, професор у пензији Радмила Милошевић из Пирота, као још једно реаговање на ревизионистичку делатност Пиротског зборника, на чему јој се од срца захваљујем:
У историји ратовања не памти се злочин растрзања коњима нејаких и невиних жена. Било је сличних али баш такви случајеви нису познати. Тога није било ни у варварском и племенском времену. Догодило се у 20. веку у пиротском округу.
Да би бугарски фашисти открили место деловања партизанске Крупачке групе, између 5. и 7. јула 1944. године покупили су групу људи из Крупца: Јерину Николић-Басарку, Дукадинку Ђорђевић-Ћешкову, Миладина Денковића и Тодора Коцића, као и Гару Петровић из Великог Јовановца и Коцу из Малог Јовановца, па су их ноћу спровели у брдо изнад Височке Ржане. Бугарски фашисти су хтели да по сваку цену и што пре открију у ком делу и у чијим појатама се скрива ова партизанска група, а која се спремала за оружану борбу са непријатељима, за ослобођење наших крајева од фашистичке окупације.
Бугарски фашисти су знали да се у партизанској групи налази син Јерине Николић – Александар Николић-Лаца који је у рату добио име Сокол, као и син Дукадинке Ђорђевић – Каменко Ђорђевић-Ћешко, такође и њен супруг Стојан Ђорђевић-Ћешко, партизански активиста који је само неколико дана раније побегао из руку фашиста, док су га водили на стрељање, искористивши ноћ и лоше време како би се спасио.
Окупатори су били убеђени да ће хапшењем и одвођењем ове групе цивила, уз помоћ застрашивања, малтретирања, бичевања и ударања кундацима, ашовима и тојагама, лако од њих дознати локацију скривања партизана, како би их напали и похватали. Међутим, то су биле тек само узалудне фашистичке жеље и луда очекивања. Грдно су се преварили. Заборавили су шта значи Српско срце и нашу традицију, издржљивост и одлучност српског народа, који се никада не повинује непријатељским жељама и захтевима. Једноставно, заборавили су да се Српска душа никад не предаје, па макар и крв своју пролила. Уосталом, чудно је и како су уопште могли очекивати да мајке издајом осуде на смрт своја чеда, да “поклоне” своју децу фашистичкој хорди...
Фашисти су били излуђени понашањем и херојским држањем ове заробљене групе. Пробали су све, целе ноћи су их зверски тукли, све до сванућа када су од бесомучног батињања и сами малаксали. А онда су се одлучили за последњи чин, за злочин незапамћен у историји ратовања. Најпре су тојагама оборили на земљу Јерину Николић, једну већ сасвим пребијену и немоћну жену, око њеног тела довели су четири ухрањена и оседлана коња, везали јој руке и ноге и тако је живу растргли. Пре самог растрзања Јерина је последњи пут упитана: “Где су партизани?”. Успела је само тихим и изнемоглим, скоро неразумним гласом да одговори фашистима: “Мене че растргнете, утепате и ја че умрем, али децата нема да најдете, але бугарсће”... А онда је командом “ајде” почело черечење нејаке жене и партизанске мајке, њена крв је прштала на све стране, окрвавиши и лица и одећу самих злочинаца.
Пошто ништа нису сазнали од ове мученице, бугарски џелати тад хватају за косу и Дукадинку, обарају је на земљу и присиљавају и њу да каже где су партизани, јер ће у противном ако не каже и сама проћи језиво као њена комшика Јерина. Дукадинка, сва исцрпљена и испребијена, за велико чудо и просто несхватљиво, тада је однекуд изнедрила снагу да убицама пркосно каже: “Але бугарсће, але бугарсће, праете ми кво очете, режете ме на парчетија али децата нема да најдете, а кад ви победимо, све че ви врнемо, па че умрете и ви, у Бугарску се нема живи врнете”.
Тај одговор их још више разјари, те доведоше новог коња, везаше Дукадински ноге за коњски реп и самар, а потом је бугарски ђелат-монструм узјахао овог коња и галопом, свом силином појурио по косољаку и камењару, вучући жену све док се није сасвим распало њено измрцварено тело. Џелат се вратио са уморним коњем запањених чељусти, са костуром мајке-хероја Дукадинке, вратио се поражен, без оствареног циља, без изнуђеног сазнања.
Бугарски фашисти су се нашли у чуду након свих страхота и растрзања која су спровели над Јерином и Дукадинком без икаквог успеха. Просто нису знали шта даље да раде са преосталим заробљеницима. Већ сасвим избезумљени, псовкама и викама почели су неконтролисано да туку кундацима, тојагама и ашовчићима Миладина и Теодора, Гару и Коцу, све док се ови нису сручили на земљу. Ради сигурности, испалили су стотину куршума у њихова обамрла тела и тако окончали своје незапамћено зверство.
Ја сам Радмила Милошевић, девојачко Ђорђевић, управо унука Дукадинке и Стојана Ђорђевића-Ћешка, ћерка њиховог сина Каменка. Сада сам професор у пензији, живим у Пироту. Требала сам да реагујем одмах по објављивању текста о Покрету отпора у Пиротском крају, у Пиротском зборнику бр. 42/2017.
Тада сам тешка срца прећутала, дубоко верујући да ће се издавач, Народна библиотека, после реаговања многих институција и зналаца – извинити јавности и наћи начина да повуче или оповргне овај штетни и накадарни текст, опасан за будућност.
По делу овог “истражитеља” из Пиротског зборника може се закључити да смо за време бугарске фашистичке окупације живели у благостању. Питала сам се тада а и данас се питам, како је могуће да се након ове кратке временске дистанце тако безобразно фалсификује историја, у време када још увек имамо живе људе из тог периода, као и безброј потомака самих савременика и учесника, партизанских ратника. Питам се шта ће бити ако и убудуће имамо сличне ауторе, незналице, који ће можда тврдити да смо се тада безбрижно возили у лепим фијакерима, у белим панталонама са трегерима и лепим шеширима и нежним циц и жоржт хаљинама, да смо уживали у посластичарницама и јели у сласт фашистичку алву. Аутор овог срамног и ненаученог текста би требало да зна да смо уместо благостања и бугарске алве тада добили фашистичку страховладу, уцену и присилу, као и многа гробна места која и данас оплакујемо, попут гробница већ поменутих неустрашивих жена и мајки: Јерине Николић и моје баке Дукадинке Ђорђевић.
Али и не треба да нас све ово чуди, с обзиром да је „истраживач“ из Пиротског зборника углавном користио бугарске архиве уместо домаћих историјских чињеница и сведочанстава, које је свесно потиснуо и магринализовао, омаловажио и погазио у својој лажној научној стварности, баш као и многа стручна издања која су након рата па све до данас израђена на ову тему, доктора Петра Козића, Христивоја Живковића-Цикана, Витомира Живковића, др Јована Ћирића...
И на самом крају питам се да ли је овај ревизиониста из Пиротског зборника свестан последица које ствара својом делатношћу за будућа времена и будуће нараштаје? Није ми јасно и зашто му је обмана толико прирасла срцу те се одриче свих ових светлих и херојских примера, сопствене историје? Да ли он то ради из незнања или по нечијем налогу? И чијем?
Мање би плакала за моју несрећну баку Дукадинку и све остале невине жртве када бих знала да су у питању тек само незнање, неко ирационално и малициозно иживљавање над свим жртвама фашизма, или једноставно безобразлук.
Радмила Милошевић, девојачко Ђорђевић-Ћешкова,
професор у пензији
У историји ратовања не памти се злочин растрзања коњима нејаких и невиних жена. Било је сличних али баш такви случајеви нису познати. Тога није било ни у варварском и племенском времену. Догодило се у 20. веку у пиротском округу.
Да би бугарски фашисти открили место деловања партизанске Крупачке групе, између 5. и 7. јула 1944. године покупили су групу људи из Крупца: Јерину Николић-Басарку, Дукадинку Ђорђевић-Ћешкову, Миладина Денковића и Тодора Коцића, као и Гару Петровић из Великог Јовановца и Коцу из Малог Јовановца, па су их ноћу спровели у брдо изнад Височке Ржане. Бугарски фашисти су хтели да по сваку цену и што пре открију у ком делу и у чијим појатама се скрива ова партизанска група, а која се спремала за оружану борбу са непријатељима, за ослобођење наших крајева од фашистичке окупације.
Бугарски фашисти су знали да се у партизанској групи налази син Јерине Николић – Александар Николић-Лаца који је у рату добио име Сокол, као и син Дукадинке Ђорђевић – Каменко Ђорђевић-Ћешко, такође и њен супруг Стојан Ђорђевић-Ћешко, партизански активиста који је само неколико дана раније побегао из руку фашиста, док су га водили на стрељање, искористивши ноћ и лоше време како би се спасио.
Окупатори су били убеђени да ће хапшењем и одвођењем ове групе цивила, уз помоћ застрашивања, малтретирања, бичевања и ударања кундацима, ашовима и тојагама, лако од њих дознати локацију скривања партизана, како би их напали и похватали. Међутим, то су биле тек само узалудне фашистичке жеље и луда очекивања. Грдно су се преварили. Заборавили су шта значи Српско срце и нашу традицију, издржљивост и одлучност српског народа, који се никада не повинује непријатељским жељама и захтевима. Једноставно, заборавили су да се Српска душа никад не предаје, па макар и крв своју пролила. Уосталом, чудно је и како су уопште могли очекивати да мајке издајом осуде на смрт своја чеда, да “поклоне” своју децу фашистичкој хорди...
Фашисти су били излуђени понашањем и херојским држањем ове заробљене групе. Пробали су све, целе ноћи су их зверски тукли, све до сванућа када су од бесомучног батињања и сами малаксали. А онда су се одлучили за последњи чин, за злочин незапамћен у историји ратовања. Најпре су тојагама оборили на земљу Јерину Николић, једну већ сасвим пребијену и немоћну жену, око њеног тела довели су четири ухрањена и оседлана коња, везали јој руке и ноге и тако је живу растргли. Пре самог растрзања Јерина је последњи пут упитана: “Где су партизани?”. Успела је само тихим и изнемоглим, скоро неразумним гласом да одговори фашистима: “Мене че растргнете, утепате и ја че умрем, али децата нема да најдете, але бугарсће”... А онда је командом “ајде” почело черечење нејаке жене и партизанске мајке, њена крв је прштала на све стране, окрвавиши и лица и одећу самих злочинаца.
Пошто ништа нису сазнали од ове мученице, бугарски џелати тад хватају за косу и Дукадинку, обарају је на земљу и присиљавају и њу да каже где су партизани, јер ће у противном ако не каже и сама проћи језиво као њена комшика Јерина. Дукадинка, сва исцрпљена и испребијена, за велико чудо и просто несхватљиво, тада је однекуд изнедрила снагу да убицама пркосно каже: “Але бугарсће, але бугарсће, праете ми кво очете, режете ме на парчетија али децата нема да најдете, а кад ви победимо, све че ви врнемо, па че умрете и ви, у Бугарску се нема живи врнете”.
Тај одговор их још више разјари, те доведоше новог коња, везаше Дукадински ноге за коњски реп и самар, а потом је бугарски ђелат-монструм узјахао овог коња и галопом, свом силином појурио по косољаку и камењару, вучући жену све док се није сасвим распало њено измрцварено тело. Џелат се вратио са уморним коњем запањених чељусти, са костуром мајке-хероја Дукадинке, вратио се поражен, без оствареног циља, без изнуђеног сазнања.
Бугарски фашисти су се нашли у чуду након свих страхота и растрзања која су спровели над Јерином и Дукадинком без икаквог успеха. Просто нису знали шта даље да раде са преосталим заробљеницима. Већ сасвим избезумљени, псовкама и викама почели су неконтролисано да туку кундацима, тојагама и ашовчићима Миладина и Теодора, Гару и Коцу, све док се ови нису сручили на земљу. Ради сигурности, испалили су стотину куршума у њихова обамрла тела и тако окончали своје незапамћено зверство.
Тада сам тешка срца прећутала, дубоко верујући да ће се издавач, Народна библиотека, после реаговања многих институција и зналаца – извинити јавности и наћи начина да повуче или оповргне овај штетни и накадарни текст, опасан за будућност.
По делу овог “истражитеља” из Пиротског зборника може се закључити да смо за време бугарске фашистичке окупације живели у благостању. Питала сам се тада а и данас се питам, како је могуће да се након ове кратке временске дистанце тако безобразно фалсификује историја, у време када још увек имамо живе људе из тог периода, као и безброј потомака самих савременика и учесника, партизанских ратника. Питам се шта ће бити ако и убудуће имамо сличне ауторе, незналице, који ће можда тврдити да смо се тада безбрижно возили у лепим фијакерима, у белим панталонама са трегерима и лепим шеширима и нежним циц и жоржт хаљинама, да смо уживали у посластичарницама и јели у сласт фашистичку алву. Аутор овог срамног и ненаученог текста би требало да зна да смо уместо благостања и бугарске алве тада добили фашистичку страховладу, уцену и присилу, као и многа гробна места која и данас оплакујемо, попут гробница већ поменутих неустрашивих жена и мајки: Јерине Николић и моје баке Дукадинке Ђорђевић.
Али и не треба да нас све ово чуди, с обзиром да је „истраживач“ из Пиротског зборника углавном користио бугарске архиве уместо домаћих историјских чињеница и сведочанстава, које је свесно потиснуо и магринализовао, омаловажио и погазио у својој лажној научној стварности, баш као и многа стручна издања која су након рата па све до данас израђена на ову тему, доктора Петра Козића, Христивоја Живковића-Цикана, Витомира Живковића, др Јована Ћирића...
И на самом крају питам се да ли је овај ревизиониста из Пиротског зборника свестан последица које ствара својом делатношћу за будућа времена и будуће нараштаје? Није ми јасно и зашто му је обмана толико прирасла срцу те се одриче свих ових светлих и херојских примера, сопствене историје? Да ли он то ради из незнања или по нечијем налогу? И чијем?
Мање би плакала за моју несрећну баку Дукадинку и све остале невине жртве када бих знала да су у питању тек само незнање, неко ирационално и малициозно иживљавање над свим жртвама фашизма, или једноставно безобразлук.
Радмила Милошевић, девојачко Ђорђевић-Ћешкова,
професор у пензији
Била сам повређена и сломљена када се пре 7 месеци десио велики проблем у мом браку, између мене и мог мужа. толико страшно да је случај однео на суд за развод. рекао је да више никада не жели да буде са мном и да ме више не воли. Па се спаковао из куће и натерао мене и моју децу кроз много бола. Покушао сам на све могуће начине да га вратим, после много мољења, али безуспешно. И потврдио је да је донео одлуку и да више никада не жели да ме види. И тако сам једне вечери, враћајући се са посла, срела своју стару пријатељицу која је тражила мог мужа. Дакле, објаснила сам му све ствари, а он ми је рекао да је једини начин да вратим свог мужа да посетим чаробњака ради чаролије, јер је и њему то заиста успело. Тако да никад нисам веровао у магију, али нисам имао избора него да послушам његов савет. Затим ми је дао имејл адресу чаролије коју је посетио. (драпата4@гмаил.цом) Дакле, следећег јутра сам послала пошту на адресу коју ми је дао, а чаробњак ме је уверио да ћу добити мужа за три дана. Каква невероватна изјава!! Никад нисам веровао, па је разговарао са мном и рекао ми све што треба да урадим. Онда ме је два дана, тако изненађујуће, назвао мој муж који ме није звао последњих 7 месеци да ме обавести да се враћа. Тако невероватно!! Тако да се вратио истог дана, са пуно љубави и радости, и извинио се за своју грешку и за бол који је нанео мени и мојој деци. Тада је од тог дана наша веза била јача него раније, уз помоћ точка. Зато ћу вам саветовати, ако имате проблема, контактирајте ДР АПАТА, можете га контактирати и путем гмаил-а: (драпата4@гмаил.цом) или путем ВхатсАпп-а или Вибер-а на: (+447307347648).
ОдговориИзбриши