 |
| Десанка Максимовић у Пироту |
На данашњи дан, 11. фебруара, пре двадесет и четири лета, упокојила се Десанка Максимовић. Пирот још увек памти њен чаробни осмех и дружење са децом у препуној сали дома ЈНА 1980. године. Тад је рецитовала, заједно са ђацима, стихове својих песама а усликана је и са домаћинима, учитељима Основне школе „Свети Сава“ (тада ОШ „Павле Крстић“). Крај Десанке стоји крупна и отресита, пиротска учитељица Славица Златковић која је најзаслужнија за долазак бројних песника и писаца, раних осеамдесетих у наш град. Њеном решеношћу и трудом, Пирот су тад посетили и Мира Алечковић, Душко Радовић, Драган Лукић, Добрица Ерић, Мирослав Антић, Гроздана Олујић, Арсен Диклић, Вељко Ковачевић, Јеврем Брковић, Пера Зубац, умало и Бранко Ћопић који је обећао да ће доћи али се у међувремену разболео и одустао. Са колико љубави и пажње су ови великани дочекивани у Нишавље, открива сама учитељица Славица у својим писаним успоменама, објављеним у школској монографији: ...После разговора са децом седимо нас неколико учитеља у канцеларији школе и разговарамо са Драганом Лукићем. Ја сам на брзину, како доликује пиротским домаћицама, припремила питу савијачу, донела пиротски качкаваљ и пиће. Настало је расположење какво се само пожелети може. Запевали смо и песме, испричали понеку шалу. Ја сам се трудила да створим присну атмосферу, у чему ми је обилато помагао Драган. На поласку Драган Лукић је обраћајући се свима рекао: „отићи ћу из Пирота, али Славицу нећу никада заборавити“. Ја, онако у мом стилу и на свој начин му одговарам: „Друже Лукићу, и да хоћете не можете да заборавите овакву курпулентну особу, грдосију као Стара планина.“ На то се Драган насмеја од срца: „Сада тек нећу!“. Ж. П.
Нема коментара:
Постави коментар