О Мити Гаги рођеном у Топлом Долу 1886. године круже до данас приче како
је дошао до ненадног богатства. Познато је да је Мита први приступио
изградњи погона за производњу гумених опанака, па је тиме поставио
темеље фабрике „Тигар”. Зна се да су преци Митини, на самом почетку
двадесетог века били чувени трговци из Топлог Дола, да су чували
многобројна стада оваца и овнова. Тако имућни успели су да извозе живу
стоку, овце и овнове, овчје коже и качкаваљ чак у Солун, Цариград,
Александрију, а касније у Алжир. И тако се богатство гомилало.
У нашем менталитету је да чим се неко нагло обогати, одмах то повезују са златницима његовог предка који је то оставио негде давно, па су то млађи пронашли, најчешће ако су почели темеље неке нове зграде. Наводно њихов рођак је то закопао негде близу куће, а да није рекао никоме. Тамо где се сумња да је било неких драгоцености у фамилији њихови потомци стално нешто претражују и раскопавају...
Ипак по причи, Мита Гага, газда, имао је поред стоке и већи број слуга сточара. Врло често је обилазио пастире и стада, да би се уверио да је све у реду, да прегледа пашњаке да ли ће бити довољно траве, да процени колико сена може да се накоси за зимски период... Наравно уз стада поред пастира, трчкарали су многобројни овчарски пси те помагали овчарима за притеривање стада а свакако и за одбрану од курјака.
Газда Митино верно псето нестало. Слугама је рекао да га потраже, али они нису хтели да се потумарају. Сам је решио да потражи кучку. Зашао је негде у близини појате, у буквик и зазвиждао у прсте. Пас препознавши свога газду, огласио се залајавши радосно. Мита се приближавао букви одакле се чуло кевтање. На његову радост, Гара се оштенила у шупљој букви. Како је ногама растерала трулеж у букви, указало се неколико златника. Газда је миловао псето и бројао штенад, али срећа му се осмехнула. Сакупио је златнике (жлтице) испод ногу псића. Скоро да није могао да их преброји. Склонио их је на друго место, па отишао по козињавку торбу и неопажен од овчара однео богатство кући.
Пословица каже: Пара при пару иде, а вашка при вашку.
Снежана Богдановић
"Прошлост мога завичаја"
У нашем менталитету је да чим се неко нагло обогати, одмах то повезују са златницима његовог предка који је то оставио негде давно, па су то млађи пронашли, најчешће ако су почели темеље неке нове зграде. Наводно њихов рођак је то закопао негде близу куће, а да није рекао никоме. Тамо где се сумња да је било неких драгоцености у фамилији њихови потомци стално нешто претражују и раскопавају...
Ипак по причи, Мита Гага, газда, имао је поред стоке и већи број слуга сточара. Врло често је обилазио пастире и стада, да би се уверио да је све у реду, да прегледа пашњаке да ли ће бити довољно траве, да процени колико сена може да се накоси за зимски период... Наравно уз стада поред пастира, трчкарали су многобројни овчарски пси те помагали овчарима за притеривање стада а свакако и за одбрану од курјака.
Газда Митино верно псето нестало. Слугама је рекао да га потраже, али они нису хтели да се потумарају. Сам је решио да потражи кучку. Зашао је негде у близини појате, у буквик и зазвиждао у прсте. Пас препознавши свога газду, огласио се залајавши радосно. Мита се приближавао букви одакле се чуло кевтање. На његову радост, Гара се оштенила у шупљој букви. Како је ногама растерала трулеж у букви, указало се неколико златника. Газда је миловао псето и бројао штенад, али срећа му се осмехнула. Сакупио је златнике (жлтице) испод ногу псића. Скоро да није могао да их преброји. Склонио их је на друго место, па отишао по козињавку торбу и неопажен од овчара однео богатство кући.
Пословица каже: Пара при пару иде, а вашка при вашку.
Снежана Богдановић
"Прошлост мога завичаја"