Како је насипавана Тијабара

После Првог балканског рата, 1912. године, отпочело се са радовима на насипавању Тија Баре. Најпре је из Нишаве ископаван шљунак и насипан од Гушевице до места где је Споменик ослободиоцима, који је постављен тек 1924. године. У радовима је учествовао и један број турских војника, који су заробљени у рату 1912. године. Радове је цензурисао и био заужен за заробљенике Стојан Живковић, звани Аџица, који је у ондашњој општини био и званични преводилац и тумач турског језика. Поред обале Нишаве је вршен откоп земље, па је та земља распланирана на месту садашње Тијабаре.
Однекуд су дотерани велики камени блокови, па су тесари на лицу места тесали и обликовали комаде камена, (међу њима и темачки клесари) и постављали га дуж обале поред Великог моста. Кад је шљунак вађен из Нишаве, од Великог моста до места где је Споменик, постављена је пруга уског колосека, те се вагонетима превозио материјал.
Одмах иза Првог светског рата наставило се са радовима, али сада се шљунак вадио из Градашничке реке, па је пруга са уским колосеком и вагонетима постављена од Малог моста, до места где је Споменик.
Тоша звани П′цко сећа се добро:
„Радним даном радници товаре и насипавају Тијабару. Кад из вагонета избаце шодер, празне вагончиће враћају „прљевима” – дебелим моткама.
Кад недељом оставе вагонете, а ми гимназијалци (од петог до седмог разреда) идемо да их гурамо од Пашићеве улице до Тијабаре, а оданде назад се возимо. На углу Пашићеве и Тијабаре направљена је окретница, а ми несташни дечаци излетимо из вагончића па се повредимо добро, а Александар Митић звани Шадало је сломио ногу.”
Кад је завршен насип нису се више стварале баре, око којих је расла трска и шевар. Због насипавања, чесма Гушевица је остала на тој дубини на којој се данас налази. После 1918. године у Тијабари је било постављено неколико дрвених тезги. Само суботом је био пазарни дан са врло мало понуда на тако малој пијаци.
Иначе, сељаци су рано јутром у град доносили кравље млеко и овченик (кад га је било) у тестијама. Иду улицом и вичу:
- Млекаџије, млекаџије. Једна ока млека десет паре (цело јаре пола динар, а кожа остане џабе). Вода из Тијабаре је одлазила каналом повезаним са Циганском чесмом код садашње кафане „Ладне воде”. Права и првобитна „Ладна вода” сада је „Мали певац”, на углу улице Николе Пашића и Синђелићеве. Газда кафане је био неки Тодор Цветковић звани, Стамболија.

Из књиге "Прошлост мога завичаја" , Снежана Бранковић