Старе слике оца Зорана Тошића (2)

Дечански игуман Макарије. На полеђини своје фотографије је исписао посвету „своме у Христу сину и искушенику Зорану Тошићу“. Желео је да замонаши нашег оца Зокија, међутим, он је, уместо међу дечанске калуђере, завршио у срцу тета Злате, ћерке јединице доброг дојкиначког попа Ђорђа. Одлучио је да постане свештеник и заједно са својом попадијом испије чашу меда и чашу горчине овога живота... На помен старог игумана отац Зоран, из миљоште од наврлих сећања, пљесну дланом од длан и усхићено рече: „Бил је много добар човек! Побожан!“. Потом крену да набраја како је његов духовник у недрима скривао два пиштоља и увек их са собом носио „за сваки случај“, како је течно говорио албански и понекад ишао да мири завађене Шиптаре, како је још чешће мирио завађене Србе, како је умео метлом или штапом да растера Шиптарке из манастира које су ту долазиле да досађују... Живот оца Макарија би могао да послужи као добар сценарио за играни филм у коме би најузбудљивија сцена била она када је у току Другог светског рата успео да се искраде из опкољених Дечана и неприметно прође кроз разуздану гомилу која се с виком и бакљама стуштила пред манастир да би га сажегла до темеља. Сналажљиви Макарије је тада хитро стигао до италијанских војника и још хитрије се са њима вратио и тако спречио велику трагедију. Многи би остали без даха пред сценом из истог рата у којој неки часни шитарски војвода у задњем тренутку успева да стигне и заустави своје помахнитале сународнике у страшној намери да оца Макарија живога вргну у ужарену пекарску пећ. Неке би слатко насмејао игуманов довитљиви хумор с којим је пркосио комунистима и успевао да их надмудри чак и у затвору у коме су га неколико пута тамничили. Били би свима забавни и његови сусрети са патријархом Павлом, тадашњим владиком рашко-призренским који је волео дечанског игумана али му је, као прави аскета, замерао обилате оброке. На једно такво задиркивање отац Макарије је искрено, у својој немоћи, узвратио молитвом: „Боже, или ми смањи апетит, или ми повећај кредит“... Поп Зоран памти да је владика Павле на почетку и на крају постова редовно мерио ђаке богословије очекујући конкретне, у килограмима изражене, резултате подвига и уздржања. Тада је међу ђацима био присутан и буцмасти игуман који се довијао тако што би пре првог мерења натрпао каменице у своје џепове. Та хрпа камења била је једина тежина коју је он успевао „да смакне“ на мерењу крајем поста. Касније се дознало да је разлог његове повећане потребе за храном шећерна болест од које је временом ослепио а потом и умро у својој шесдесет и првој години живота... Те 1981. године, његов некадашњи искушеник Зоран је већ унавелико крстарио Старом планином. У торби је носио требник, крст и епитрахиљ, а у души - непосредну и веселу, помало хајдучку побожност свог драгог игумана Макарија.

Ж.П.
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима