среда, 24. децембар 2014.

Нечу се, аго, потурчим


Пироћанци пред Пећком патријаршијом (Ф.Н.Тодоровић)
 Прича о свечовечанској љубави старих Пироћанаца остала би сладуњаво сентиментална када не бисмо поменули духовну чврстину наших предака и њихову спремност на одрицање и страдање ради свете вере Православне. Поменули смо добре и питоме пиротске Турке с краја њихове владавине на које је утицала благотворна природа пиротских староседелаца али и Закон о Танзимату из 1839. године, израђен у духу либералних начела тадашње европске мисли по коме је, бар на папиру, проглашена равноправност свих становника турске империје. У њихово време бити хришћанин у Пироту било је тешко али и подношљиво. Међутим, бити хришћанин у време њихових дивљих предака и потоњих черкеских казнених одреда значило је изложити себе и своју породицу највећим болима и страхотама. 

Путописци кроз пиротски крај сведоче да су наши преци кулачили на турским имањима, док је њихова летина пропадала, да су једва своју нејач прехрањивали од оно мало беде што би им остало по одласку разних законитих и незаконитих отимача, њихове жене су често силоване и отимане, а отимана су  и најлепша и најздравија деца из грчевито стегнутих мајчиних руку... Положај православних хришћана у пиротском округу био је толико несношљив да је чак и Енглез Питер Манди приметио да је он гори од положаја њихових тамнопутих робова. У наша данашња материјалистичка времена, просто је несхватљива ова петовековна одлучност и “тврдоглавост” старих Пироћанаца ако је познато да су једноставном променом вере могли да се реше свих својих недаћа и чак обезбеде себи улазак у  привилеговани слој становништва тадашње империје. 

Маројле, Маро, дасклаће,
Ајде се, Маро, потурчиш,
Бела кадуна да станеш,
Жлте жлтице да нижеш
По висок чардак да шеташ,
Црни Бугаре да гледаш“

Кушао је хедонистички рај исламског света лепе Пироћанке кроз многе генерације, и као ђаво након пустињског кушања Христовог, остајао поражен пред њиховом стаменом и непоткупивом вером православном:

„Нечу се, аго, потурчим,
Нечу си веру погазим,
Нечу си брачу посмешим“

Сам Бог свети зна, све патње и страдања Пироћанаца у вишевековном ропству. Тек незнатан део усменог предања је записан и сачуван од заборава. Повест о пиротским мученицима је наше богатство, бесцено имање сваког крштеног Пироћанца које нас подсећа да имамо велике претке иза себе, али и пред собом. Они сада стоје пред Богом и узносе своје свете молитве за нас, грешне и слабашне.


Страдање пиротских младенаца

Фото: Д. Бјелопавлић
Ако је стари Пирот са својим укопаним храмом Рождества Христовог и својим богољубивим грађанима био икона Витлејема и простодушних мудраца и пастира, онда су многи малени пиротски страдалници за време Турака - икона светих 14.000 младенца витлејемских. Из скромних извора сазнајемо да су у оближњем селу Сопоту крајем 18. века крџалије бацале у вис мале хришћане, а потом их дочекивали на врховима својих оштрих сабљи и ножева. Стари Бранко Тошић из Присјана памти да је од својих предака слушао како су Турци знали, да у пролазу ухвате дете неког хришћанина за руку и заврте га тако снажно да му се ручица откине а оно, затим, у тешким мукама испусти своју свету и невину душу.


Станиченске Благовести

Владимир Николић у свом делу "Стари Пирот" преноси речи старог попа Алексе Манчића о језивом страдању правоверног народа у станичењској цркви:

Стара црква у Станичењу (Фото: Викимедија)
"Одавно, крајем XVIII или баш почетком XIX века, једне године на Благовести, беше велики сабор код цркве у Станичењу. Било је препуно народа и у цркви и у порти црквеној. Одједном ударе јаничари (неки кажу крџалије који су дошли сигурно из правца Пирота) и почну најгрозније убијати и сећи народ. Црква је опљачкана, готово разрушена и силан је свет изгинуо од јаничарских ножева и пушака. И дан-данас где се почне нешто копати у црквеној порти, наилази се свуда на људске кости. Ту су побијени и свештеници који су се задесили. Црква у Станичењу није више радила све до 1829. године."


"Дај ми капку водице..."

Страшна и просто голготска сцена догодила се на Големом мосту у Пироту почетком 19. века када је пострадао један пиротски свештеник ради Христа Спаситеља:

"Нека Пека, баба Ан. Тод. из Раснице, која је као стогодишња старица умрла у Расници, прича да је у Пироту служила код Турака као измећарка-слушкиња око 1803. или 1804. године... и она добро памти да су тад Турци хришћане често убијали и на коље набијали. Памти добро да је једном на Великом мосту на Нишави видела набијеног свештеника на колац. Гледала га је како се мучи још жив на коцу и кад ко прође, он тражи воде речима: `Молим те, брате-сестро, дај ми капку водице!` Али нико није смео да му приђе."


Врба мучеништва у Тијабари

"Поп Алекса станичењски вели да му је отац причао како су у време Карађорђа обешени у Пироту неки свештеници и калуђери (колико се сећа њих седморица) о једној врби која је била у оно време у Тија Бари где је сад гостионица Књажевац. У оно време ту је био и један бунар код те врбе и хан неке Цоле Клисурке."

Фото. Д. Бјелопавлић
У саму ноћ пре страдања, у тамницу ових седам свештеномученика пиротских, кришом је ушао светогорски јеромонах Доситеј који је је боравио у Пироту и одатле спремао побожне грађане за поклоничко путовање у Свету Гору.  Приликом ове тајанственезатворске посете понео је са собом суво свето Причешће и Њиме причестио благочестиве свештенике који су сутрадан вешани. Турци су касније и овог храброг калуђера тражили да обесе, али им је он утекао у тада слободни Књажевац. Владимир Николић сматра да је овај монах управо Доситеј Новаковић, потоњи владика тимочки. Грађани Пирота су дуго памтили мучеништво ових свештеника. Тај дан је био тако силно урезан у свест побожних Пироћанаца да су многи старци након ослобођења 1878. на питање пописивача одговарали: "па, роден сам туја годину кад су попове избесени".


Снаја пиротска, а невеста Христова

Пироћанке у ман. св.Јована Богослова 1910. (Фото: М.Игић)
Драмски писац и преводилац Јоаким Вујић (1772-1847) у својим путешествијима по Србији преноћио је једном приликом у Медвеђи и оставио за нас Пироћанце нарочито драгоцен запис:

“Мени овде дадоше квартир код г. Радојице Јоановича, терговца, који ме љубовно прими, даде ми господску вечеру, пак при вечери проповедаше нам како у варошици Пироту, недалеко од Ниша, јесте се један бешчеловечни и безбожни случај догодио. Он нам говораше овим речима: Господо моја, ја сам сада био у Нишу на панађуру с мојим другом. Тако тамо сам чуо од других терговаца да један Сербљин младожења испросио је себи девојку у другом месту и довео био к своме дому, да се њоме по обичају венча. Обаче Турци ово чуше, пак согласише и невенчану девојку на силу от младожење и сватова отеше и хотеше потурчити. Обаче она није се хотела потурчити, него се једнако опирала да она неће бити Туркиња. Того ради почеше је мукама мучити, тако да је от мука морала умрети, а своје се вере не одрећи. После Турци облагаше Сербље код везира видимског да су Сербљи хотели ребелију да дигну. Напоследок, када се није могло доказати да је то истина била, него да су Турци серпску девојку отели и хотели потурчити, е што је најпосле следовало? - Ништа друго да су бедни Сербљи морали к тому јоште 200 кеса гроша глобе платити, а нишки (вероватно “нишавски”, прим. прир) владика од свог достојинства лишен бити. И ето ти праведног суда турског!"


Страдање деда Ћесаријево

Гроб деда Ћесарија, ман. Темска
Деда Ћесарије је из Хиландара дошао у Темачки манастир 1836. године и ту провео пуних 40 година као старешина ове светиње. По свом доласку, убрзо је обновио манастир који је под његовом управом поседовао 130 хектара земље и преко 1000 брави ситне стоке. Драгоцена је и његова просветна делатност, јер је у манастиру установио народну школу која је радила нечујно и прикривено све до 1862. Деда Ћесарије је пуно помагао и хајдучкој дружини Стојана Ореовичког кога је свесрдно подржавао и кнез Михајло из слободне Србије. Зато су Турци често вршили претресе и скоро сваки дан долазили у манастир и бодрим оком пазили на игумана. Једна анегдота каже да је Ћесарије имао “верну и велику послугу, која је разумела сваки његов миг и умела у једно исто време и Турцима ручак да спрема и хајдуцима да пече овцу и хлеб да меси”. У једној великој турској потери 1862. године, деда Ћесарије је са многим темачким сељанима био ухапшен и одведен у Ниш пред пашу, али је тамо успео да се одбрани...  

Међутим, 1876. године “Черкези су опљенили манастир, цркву искварили и свеце нагрдили. Том приликом затекну игумана болесна, узму га и заједно с поњавом на којој је лежао, измахну и баце с горњега боја, те се сиромах старац здроби” пише Мита Ракић само пар година након мученичке кончине Ћесаријеве. Владимир Николић открива и да су га Черкези пре бацања са спрата “мучили разним мукама, а онда су га, тако рећи, потпуно исекли и наказили”.  И поред свих патњи и страдања, деда Ћесарије је имао још толико снаге да замоли да га пренесу у Сопот код свештеника Михајла Панајотовића где је убрзо испустио своју мученичку душу. Његово тело је сахрањено при тамошњој цркви а затим је 1896. године пренето у Темачки манастир и положено у гроб који се налази југоисточно од храма.

Жељко Перовић


Из књиге "Стара црква у Пироту" 
(Ова књига о храму је уједно и прва објављена
књига о побожности старих Пироћанаца. 
Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао
илустрованих страница у пуном колору.  
Доступна је у Старој пиротској цркви по 
веома повољној цени од само 250 динара)

Кој знаје за какво је б`ш това добро!

  
Самарићански течај, Пирот 1939.
Убаво је кад знајеш да неси сам. Да си и ти млого важан белчуг и веза од онова што је прошло, до онова што че топрва дојде. Кад разбереш да ђи је имало млого преди тебе који су твојете болће, од које болујеш, одавна преживели и преболували. И кој знаје колко муће, оваквеја како твојете, одавна претрпели и премукували и без крај и без ред. И милување и радување твоје прерадовали и премилували, и како мелем на душу налагали убавињуту, да њим срце облагне ка ђи мука налегне.

- Затова, не турај све насрце, ама и не врљај позади шију што требе да ти је пред очи, а и не сувај руку суде куде ти ђу жеља сецне. Тумарај се да поштено и ак’лно прекаламбуриш овија свет, додек не зажмиш и не стуриш и телото си како задњу кошуљу оди тебе и ослободиш душицуту оди земаљсћи терет - оратеше дедами Марко Чинче.
На сви нема да можеш да угодиш, све и да очеш, ама је од тебе доста и тов да на никога лоше не напрајиш! А тегај се загледаше у чур оди цигару, негде нанатамо, куде си само он знајеше и белћим насрташе васељенску правду. И пол’к отресеше пепел оди цигаруту, па че си доп’лни мис’л:
- Ама, млого мучно да че можеш све тека да минеш кроз живот. Млого соплитће има, млого нешто и некој че се закачи за тебе да се немож отребиш од бељу, како оди в’шљив кожув. Овија ти је свет башча голема, а цвеће шарено. Свакак’в народ има. Ама, ти гледај да си сас сви добар, те да добра реч по тебе остане. Ако те нешто лоше скок’лне - не мукуј. Кој знаје за какво је б’ш това добро!
Марко Чинче (први с лева) у Београду са пријатељима

Ако ти па голема напредица појде, не подгордуј се и не дисај си млого перушиње, јербо, никој повише од народ не памти. А кад се од високо падне, млого повише боли и подалеко се чује.

- Него, научи си срце на веселбу и радос. Широка душа и убава шала сваку муку раскарују. Понасмеј се ако не можеш другојаче, па си ћев карај. Јер, блага шољћа без б’цкоље зал’гује живот и преврљује ћиј’цат на кантарат од тешкуту на л’ку страну.
Мож је б’ш затова наш човек оди малечко задојен сас шалу, па добро и на њега и на онија покре њега. Па кад је тека, де да се присетимо и за онија Пирочанци који су били шалџије, а и за онија и на чији се рачун кленса карала. Ама, без срдење!
Доктор Каракаш је бил душеван човек. И ночу да прими болног човека и д’њу. Ако нема пару, че га причека. Мож је затова при њега била голема навалица. А куде има млого народ, млого се чује. И добро и лоше.

Дојде једнуш Андра Бежа при њега да се ожали како му неје добро.
- Где те боли? - питује га доктор Каракаш.
- Те, тетува докторе - преплита с језик Бежа арне пијан и показује с руку под груди.
- Стисло ме тува нешто у чашкуту, па врти како бунар да копаш.
Андра Ђорђевић - Бежа
Доктор Ка ракаш му опипа пулс, послуша га сас слушалице, погледа му уочи, испритиска му мешину и слабине од сваку страну, па че рече:
- Андро, не могу да утврдим никакву болест од које болујеш. Можда је крив алкохол?
- Ма, и при тебе ли је таја мука докторе - че уздне Бежа.
Не сећирај се! Чим је текваја работа, ја че дојдем кад се истрезниш.
Е, код теквог доброг доктора дојде једнуш и газда Антанас Гаротић да се пожали на нес’ницу.
- Ама, веруј Бога, тешко да могу око да сведем - че рече он.
- Па колко се пута будите у току ноћи? - че почне да га испитује доктор.
- Ешто па ночу да се дисам? - усвери се газда Антанас. Па нес’м ја талас’н докторе. Ночу си убаво спим, како дете на сису. Од како се ст’вни, додек се не с’вне.
- Па, шта те онда мучи? - че га пита Ка ракаш.
- Ама, мука је д’њу, кад по руч’к легнем па да одспим.
Тегај се сваћи час будим.
Калфе на Ђурђевданском уранку 1937. Тима је први с десна.
А кад споменемо газда Антанаса, еве да видите како некада и на паметног газду чирак може да испадне ујћа. Имал је газда Антанас малко лењавог чирака Тиму, па кад је видел да од окање и карање слаба вајда има, он реши да га посаветује како газда и постар човек.
- Гледај какво че ти речем! Газда се не стањује преко ноч. Млого задњицу требе да ознојиш и да си вредан како бробињак. Ја сам се одоцутра дигал зором и најдем на сокак пет банће. Беле паре бре! А да се нес’м дигал тека рано, друђи по вредан би ђи наш’л!
- Ма разбирам те ја газдо - че рече чиракат. Ама каква вајда оди дисање, кад је тија што је изгубил пет банће морал да се дигне преди тебе.
- Нема више вајда од д’н’шњи млади - че уздне Антанас додек се жали на кума си Марка Чинче.
- Ама, кој си како умеје. Кога газда лебеди, живот че му се шегује. Него, да смо ми живи и здрави куме!

Текст и фотографије: Мирјана Јонић Игић

уторак, 23. децембар 2014.

Пирочанац је млого душеван човек...

“Пирочанац је млого душеван човек. Душата му је широка колко Нишавска долина, а срцето големо како караван сарај. За сви има место. Ако је за работу, работан је, ако је за шалу, шалџија је, ако је за муку и жал, жалостиван је, ако је за помоч, нема да ти одрекне. Ако ти па реч за нешто даде, поголема и појака потпора ти не требе.” У овим распеваним речима наше књижевнице Мирјане Јонић Игић дивно је осликан свечовечански став старих Пироћанаца. Они су “свима били све” (уп. 1. Кор. 9, 19-23) али притом и увек остајали своји, брижно негујући веру и побожне навике својих предака.

Хећим Тане  (Фото: Музеј Понишавље)
Када у “Грађи” Илије Николића прочитамо како је један пиротски рабаџија, терајући дрва из шуме 1865. године, пронашао од промрзлина сасвим обамрлог шеснаестогодишњег младића Сулејмана, турског досељеника у Пироту,  и како га је натоварио на своја кола и дотерао у Пирот, где је младић враћен у живот, онда ће нам бити јасно зашто су Турци након четири века у Пироту прилично изменили своју дивљу и окрутну азијатску нарав, радовали се дружењу са питомим Пироћанцима и нарочито “чуреку са перашкама” које би им они по деци слали о Васкрсу. Ови потоњи Турци много су ценили част наших предака (”за једно каве довека че да ти признаје”) а и сами су радо дочекивали своје хришћанске госте у маленим оџак-одајама. Да кажемо и да су знаменити поп Крста и најутицајнија личност међу пиротским Турцима, дервиш-ага били добри пријатељи и посећивали се. Поп Крста се њему жалио да његов син Тане не жели да пође стопама свога оца и својих дедова у свештенике, па је овај Турчин доброга срца помогао Танету да изучи лекарски занат код турског војног хећима и постане знаменити градски лекар. Одмах до поп Крстине куће, живео је газда Цена који је као шегрт код неког ћурчије случајно посекао по руци мајсторовог сина па је, из страха, побегао код Шејин-аге да би га овај заштитио. Турчин није имао мушке деце, па заволи Цанета као свог. Све је чинио да га потурчи и ожени својом јединицом али Цане није хтео да се одрекне своје вере православне. Оженио се Српкињом а Турчин га, и поред тога, добро новчано помогну, па  он отвори од те помоћи радњу, а касније бакалницу и кафану...

Тас из Старе пиротске цркве (Фото Д. Бјелопавлић)
У нашој Старој цркви у Пироту је у току свете Литургије поред црквеног и „поповског“ таса, постојао и „школски“ и „сиротињски“ дискос на којима су верни остављали своје прилоге. Од саме изградње храма, о Божићу и Васкрсу чорбаџије су издавале наређења туторима да издвоје суму од 2000 до 5000 гроша и да са свештеницима накупују обућу и одећу и разделе сиротињи. Наш храм је тада нарочиту пажњу показивао ка старим и изнемоглим занатлијама, трудећи се да сви хришћани у граду осете у својим сиротим домовима радост великих Христових празника. 

Ову празничну праксу је касније обновило православно удружење “Покров Пресвете Богородице” организујући 30-их година прошлог века мноштво милосрдних активности које су дотицале и миловале и неправославни живаљ у граду. Просто је дирљив податак да је ова заједница своје чланове организовала по одређеним улицама одакле би они јављали о свакој болести, немоћи и смртном случају управи удружења која би, затим, брзо реаговала и помагала невољнима. Тако су помоћ добили убоги кројач Зоран Живковић, болна кћи Јованке Аранђеловић, студент права Божидар Панчић “за лечење у санаторијуму”, слепи Јован Јовановић, брат Заријe Живковић “за куповину брашна ради исхране деце” и многи други. Удружење је сиромашним породицама намиривало и трошкове око сахрана. Сва средства за хуманитарни рад прикупљана су из личних средстава самих чланова, а добар приложник био је и  владика нишки Јован. Жене из овог удружења су наставиле организовну милосрдну делатност и након Другог светског рата. Баба Вера Костић памти да су оне одлазиле немоћнима, чистиле им домове, кувале и крепиле их благом речју и песмом богољубивом.

Занимљиво је и да је свака богатија породица у старом Пироту имала неку сиротињску кућу којој је помагала током целе године. Мирјана Јонић Игић наглашава да се и у богатијим домовима живело скромно, да су деца пиротског богаташа Мите Гаге јела из исте чиније са комшијском, и да се по одевању нису разликовала од остале градске деце. Реч старог пиротског трговца Марка Чинче открива да је пиротско милосрђе подразумевало и јеванђелску дискретност: “Врљи у море, ако риба не знаје, Господ че знаје!” (уп. Мт. 6,3)

Српска и јеврејска омладина у Пироту уочи рата (Фото: Мирјана Игић)
Промућурним, бистрим и веома вредним Пироћанцима није било тешко да сасвим откраве (по овим особинама себи сличне) Јевреје Сафардине који се у Пироту помињу још од 14. века а чија је заједница по неком правилу, свуда и свагда била прилично затворена ка другим народима. Јевреји и пиротски православни хришћани су међусобно сарађивали, ортачили се, позивали међусобно на весеља и свадбе. Неки Пироћанци су због тога одлично знали јеврејски језик... Јеванђелска љубав старих Пироћанаца синула је као најсјајнија звезда у тами Другог светског рата када је цео град данима скривао пиротске Јевреје од бугарских фашиста (данас је просто цинично да они западни народи који су створили колонијализам, расизам и фашизам те своје производе спочитавају нама и нашем светом Православљу). О овом колективном грађанском подвигу пиротски Јеврејин Леон Сид је касније писао: 

"Г. Божидар Здравковић је много учинио и крио мене и жену моју за време док смо се крили у Пироту (и) у унутрашњости Бугарске, бежећи испред потера Гестапоа, а снабдевајући нас при том свим потребним средствима за одржавање живота, и све до последњег дана, када смо прешли турску границу, најревносније се старао о нама. Исто тако су нас обилно помагали, може се рећи сви Срби - Пироћанци, јер је цели Пирот знао да смо у земљи, само полиција није знала."

Жељко Перовић


Из књиге "Стара црква у Пироту" 
(Ова књига о храму је уједно и прва објављена
књига о побожности старих Пироћанаца. 
Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао
илустрованих страница у пуном колору.  
Доступна је у Старој пиротској цркви по 
веома повољној цени од само 250 динара)

понедељак, 22. децембар 2014.

Слава у дому Д`лгошијиних

 Д`лгошијини и Клисаревићи. Ђорђе стоји први с лева. 
Прослављање Крсне Славе у Пироту је најлепша потврда пиротског гостољубља о коме су писали средњовековни путописци, очарани пријатношћу, отвореношћу и непрорачунатом услужношћу наших предака у чијим срцима је трептала једна дубоко побожна, Павловска мисао, коју је прибележио Мирко Живановић: “У који дом народ долази, у тај дом и Бог улази, и где гости не долазе ту Бог не пребива”.  (уп. Јев. 13,2)

Пример гостољубља познате пиротске породице Д`лгошијиних би могао да уђе у многе поучне књиге и уџбенике. Потомак ових вредних ћилимара, Миомир Митић с побожним поштовањем говори о томе како је његов деда Ђорђе Петровић Танин у свом дому код Големог моста у први дан Крсне Славе Светог Харалампија примао искључиво пиротске сиромахе који би се, знајући за овај обичај свог добротвора, од ране зоре низали пред његовом кућом све до нишавског моста. Да би све невољнике стигао да нахрани, милостиви Ђорђе је у својим одајама приређивао “шведски сто” са славским послужењем, док је своје рођаке и блиске пријатеље гостио тек у други дан Славе. Овај побожни ћилимар је тако чинио све до окончања Другог светског рата, када су комунисти разнели његову имовину напунивши цела два камиона мноштвом отетих ћилима, а њега злостављали и тамничили. Међутим, оно најлепше ткање Ђоке Таниног, саткано од милости и христољубља, нико од безумних није могао да отме и расточи. Оно је отишло с душом његовом као најдрагоценије уздарје Свемилостивоме Господу Христу.

Гостољубље старих Пироћанаца је у свом срцу понео и Тихомир Костић, одлазећи у црнорисце, те је касније, као владика Василије Костић, по речима једног биографа: “Крсну Славу славио седам дана, гостећи прво сабраћу архијереје, а остале дане одвојено, сваки посебно за монаштво, свештенство, родбину, пријатеље, богомољце, увек сам дворећи и посужујући за трпезом као самога Христа да је примио, подсећајући умногоме на гостољубивост праведног Аврама.” ...

У својим  “Малим градским причама” Мирјана Јонић Игић преноси реч Ђоке Кучкадина о чувеном пиротском гостољубљу: “Улезне ли, разђеле, госјанин у дом, преди њега се изнесе све најубаво за једење и за пијење, па макар си ти немал јутре за леб. Теб` може да пљушти под груди од празну мешину како кад преко Часни пости целу недељу расол кусаш, али за госјанина мора да има. Па, неје само што све изнесеш, него се и не отрзаш од њега од канење... Ако па остане да преночи при тебе у дом, најубава соба и најубаво легало че је за њега. На сви у дом че се припрети да на прсти оде и да ш`пчу, макар и пладне дошло, да га не разбуде”.

Приредио Ж. П.


Из књиге "Стара црква у Пироту" 
(Ова књига о храму је уједно и прва објављена
књига о побожности старих Пироћанаца. 
Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао
илустрованих страница у пуном колору.  
Доступна је у Старој пиротској цркви по 
веома повољној цени од само 250 динара)

недеља, 21. децембар 2014.

Деда Јаков - Соко са Сокола

Поштовани читаоци, имамо велику част да вам у овом  броју Новог Момчиловца, представимо делове из необјављене књиге “Соко са Сокола” пиротске књижевнице Мирјане Јонић Игић. У овом делу она бележи животну причу заборављеног хероја Јакова Велекинца, човека који је ноћ уочи пробоја Солунског фронта уништио непријатељску артиљерију на врху Соколу. Храбри Јаков је рођен у селу Средска код Призрена а последњих двадесет година свог живота провео је код своје ћерке у Пироту, где је наша многопоштована сарадница обавила разговоре с њим, у два наврата 1986. и 1987. године.  Од срца јој се захваљујемо и желимо да ово драгоцено дело буде што скорије објављено.   

Деда Јаков са Карађорђевом звездом
„Те вечери, уочи нашег главног пробоја, пуковник Дунавске дивизије Драгомир Милојевић, построји нас и пита: „Је ли мајка родила јунака да се јави добровољно да уништи ону батерију на Соколцу, јер ће нас она сасвим осакатити кад ујутру кренемо на јуриш. Однесе нам досад најбоље људе“. Ја одмах  икорачим из строја и кажем: „Ја ћу. Ја се јављам да уништим артиљерију на Соколцу“. За мном се јави један мој сељак из Средске који је са мном дошао из Америке. А на неколико дана пре тога заробисмо шест Бугара. Скинемо ми са њих бугарску униформу и обучемо је. Ставимо бугарске капе, утегнемо се ко прави бугарски војници. Наш командант нас погледа: “Водите рачуна о себи. Идете у осиње гнездо, а нико од нас не може да вам помогне. Од сад па на даље препуштени сте Богу и својој сналажљивости. Нека вам је са срећом!“  И Коста Пећанац је био ту са бомбашким одељењем, па приђе и он да се поздрави са нама: “Послушајте ме вас тројица – рече. Ево вам по један пиштољ, две бомбе и по једна кама да вам се нађе.“ Узмемо ми оно оружје од њега и сакријемо га по његовом савету испод одела да се не види, а каме стависмо у камашну. Свако од нас доби и по једна кљешта да исечемо бодљикаву жицу испред наших и бугарских ровова.

Само нам брзина може спасти главу

Већ је пао мрак. Изљубисмо се са другарима, поздрависмо и изађосмо из логора. Испратили су нас муклом тишином. За све наше ми смо били већ покојни. Исекосмо нашу жицу и пузећи по земљи дођосмо без проблема до бугарске жице. Чујемо, тамо, са бугарске стране, лупа мањерка. Време за вечеру. Исекосмо и бугарску жицу и увукосмо се тихо у њихов логор. Нешто ниже, испод нас, бугарска објавница. Да би је избегли, идемо  још ниже. Нађосмо неки путељак и пођосмо њим. Пут нас одведе право у бугарски ров. Гледамо се међусобно и договарамо очима. Само да нас нико ништа не пита. Познаће по говору да нисмо њихови. Око нас гомила бугарских војника са порцијама. Видимо, кувари донели казан и деле вечеру. Прођосмо поред веће групе Бугара и настависмо даље кроз логор. Не знамо којим ћемо путем до врха Сокола. Знали смо, по информацији добијеној од нашег официра, да према врху Сокола воде само две проходне стазе сакривене између степенасто поређаних стена. Остали део је, кажу непроходан. Одједном, видимо испред себе тројицу Бугара избачених на мртву стражу. Иако је у нама све треперило од узбуђења, трудили смо се да што мирније прођемо поред њих. Они нас само погледаше. Не видимо оружје на њима, а и наше се не види. Не обратише они пажњу на нас. Мисле да смо њихови. Прођосмо их и одлучисмо да пратимо пут поред рова, јер нам је, некако, било разумно да он мора да води према врху. Идемо ми, тако, и избијемо на козју стазу која вијугаво иде иза громадног стења и жбуња, само шуме и стење. Тешко, планинско место. Уз велики напор дођосмо до врха Соколца. Испред нас пуче видик. Зелени плато и шест топова великог калибра. На чистини испред топова постављен на трави сточић и поред њега тројица Шваба. Једу нешто и пију. Никога више око њих. Видимо да имамо луду срећу. Сви су на вечери. Њих тројица вечерају овде и чувају топове. Чучнусмо иза жбуња. Ја шапнух другарима :“ Оставите пиштоље да нас не ода неки пуцањ, узмите каме, па сваки по једног. Ја ћу овог првог. Пазите само. Брзо ударац, и право у срце. Ако погрешимо, одоше нам главе.“ Извучемо ми каме из камашне. Чврсто обухватих дршку каме  и завукох сечиво у рукав да се не види. „Сачекајте да дођемо баш до њих“ - рекох. Устадосмо иза жбуња и пођосмо према Немцима. Дигоше они поглед са хране, али не реагују. Мисле да смо Бугари. Приђосмо као да хоћемо да их поздравимо и да им се придружимо у вечери. Видимо да ништа не сумњају. Извукосмо муњевито каме из рукава и ударисмо. Тап! Тап! Тап! Падоше без речи. На месту мртви. Морали смо да журимо да нас неко не затекне овде. Одвукосмо лешеве у жбуње, разшрафисмо затвараче са свих топова и вратнице. Све то однесосмо у шуму далеко од топова и закопасмо у земљу. Одозго набацасмо камење, грање. Нисам осећао страх. Никада, па ни на Соколу. Знао сам само да нам брзина може спасти главе. 

Као мишеви у мишоловци

Пођосмо назад. Другог пута нема, или га ми не знамо. Морамо опет кроз бугарски логор. Опрезно скачемо са камена на камен придржавајући се рукама за стабла и жбуње. Задатак је извршен, а нама шта Бог да. Важно да смо многе другаре сачували од сигурне смрти. Соколац није више тако опасан. Почупани су му очњаци и канџе. Дођосмо и до бугарских ровова. Шта ћемо сад? Вечера је одавно прошла. Ако нас зауставе? Слегох раменима. Шта се може. Морамо ту. Другог пута нема. Уђосмо у бугарски ров. Бугари стоје један поред другог и гледају доле, према нашим рововима. Ставили пушке на браник и осматрају. Што смо могли хладнокрвније закорачисмо. Били смо као мишеви у мишоловци. Бугари окренуше главу. Један бугарски официр пита: „Кој иде?“ „Наши“ – одговара бугарски војник. „Нашата патрола.“ Шта ако нас сад нешто питају. Ноге ми се укочише од напетости. Даде им Бог памети. Не питаше нас ништа. Изађосмо из рова, дођосмо до њихове објавнице и мртве страже и заобиђосмо их у благом луку. Ево нас опет пред бугарском жицом. Узосмо кљешта да пресечемо жицу, кад оном Призренцу испадоше кљешта и ударише о камен. Јесте да је висока трава, али овај ударац одјекну кроз ноћну тишину као детонација. Бугари припуцаше. Ми брзо легосмо на земљу. Ћутимо. Чује се фијукање метака. После пет минута прекинуше Бугари паљбу и све се ућута. 
Сачекасмо још мало, исекосмо брзо жицу, пређосмо брисани простор, исекосмо и нашу жицу и дођосмо у наш логор. Командир нас чека. „Шта је било?“ – пита узбуђен. „Уништили смо батерију на Соколцу“ – кажем. „Напад може да почне.“ Одједном сам био уморан. „Јунаци“ – рече командант, „идите у шатор, попијте нешто и одморите се. Хвала вам у име свих нас.“ А ту поред шатора, била је једна барака од дасака и у њој телефон. Командант уђе у бараку, а ми седосмо на клупу испред бараке. Чујемо како командант виче: „Хало, хало! Молим вас Степу Степановића. Сокол је пао! Нема више батерије на Соколу које смо се бојали. Топове су уништили тројица добровољаца из Америке. Сада имамо чист терен када ујутру кренемо на јуриш.“ Ми стојимо на вратима бараке и слушамо. Чује се јасно како војвода Степа са друге стране виче: “Одлично! Коначно је и та батерија уништена. А како се зову ти јунаци? Ко је први Американац који се добровољно јавио?“ А ја сам се јавио први. Командант пука одговара :“Први је Велекинац Јаков из Средске, општина Средска код Призрена. Други је Манцасевић Ђорђе из Призрена и трећи Тихомир Недељковић из Средске.“ Овај што се први јавио - каже војвода Степа - нека добије Карађорђеву звезду, а она двојица „Милоша Обилића“. „Разумем!“ - салутира наш командант поред телефона. Затим изађе из бараке, загрли нас још једном и рече :“Идите у ров и одморите се. Кад се раздани, крећемо у напад!“ Од одмора не би ништа. Тек што се раздани, поче француска артиљерија да грува. Отвори паљбу на бугарске положаје. Боже, Боже, Боже... Када поче напад да бије осамдесет топова са нашег положаја. Паљба не престаје, а са бугарске стране нико не одговара. А испред нас, тако, како да објасним, једна планинчина, па јаруга, па иза ње друга планина. Они су иза те јаруге направили јаке бункере и сакрили се. Командир нареди: “Сви бомбе у руке и јуриш! Бацајте што више бомбе!“ Ми засипасмо бугарске ровове бомбама. Унезверени Бугари дижу руке и предају се. Било је око десет сати ујутру када смо освојили прву линију бугарских ровова. Одједном, пристиже њихова резерва, а Немци митраљезима отворише јаку ватру. Претрчасмо прве бугарске ровове, сјурисмо се у јаругу пред нама и избисмо на чистину. Немци опалише други рафал. И ми припуцасмо. Ранише поред мене једног нашег и он паде. За њим паде други, трећи, четврти...
Немци не прекидају ватру. Бугарска резерва све више долази и опкољава нас. Свуда само Бугари. Иза нас, испред нас, око нас... Чујем нашег команданта како виче: “Опколише нас Бугари!“ Одједном, у магновељу осетих страшан бол од кога ми се замрачи свест и падох на земљу. Притрча један из моје јединице и покуша да ме подигне. Узалуд! Не може са мном да напредује и да ме носи уз планинску косу. Погледа ме само и спусти ме на земљу. Махну ми руком још једном и оде за војском. 

Бугарин му спасио живот

Лежим сам на разбојишту. Око мене препуно мртвих и рањених. Свестан сам свега. Знам шта се десило. Дум-дум метак ме је погодио у уста, улетео у грло и експлодирао. Поразбијани су ми сви зуби, обе вилице... Лежим на земљи и ћутим. Још увек осећам несвестицу. Одједном, видим пред собом бугарског војника! На рукаву има санитетску ознаку. Неко из њихове амбуланте. Приђе до мене. Ја полако померих главу. „А мамка ти српска“ - чујем га. Само то рече. Саже се и истрже ми из руку француску пушку коју сам држао загрљену на грудима. Погледа је и баци је далеко од мене. Е, рекох у себи, збогом Јакове. Сад си готов. Овај ће да те убије. И тебе и друге рањенике. Одједном, приђе још један Бугарин. Погледа ме, окрену се и чујем како виче некоме: “Јелате да ови рањени туримо у амбуланту. Дај носила да их однесемо.“ Ја ћутим и чекам. Донесоше носила. Потоварише три-четири наша рањеника и однесоше их. Полако се усправих на ноге. Онај Бугарин ме премери и рече: “Овај може да иде. Не требају му носила и помоћ“. Њих двојица ме узеше испод руке и одведоше ме доле у његову јединицу. Сакупи се око мене гомила Бугара. Дође и њихов командир. Поче да ме испитује. Пита ме која сам јединица. Ја покушавам да му објасним, али не могу да говорим. Из уста излазу само неартикулисано мумлање. „У бре“, рече њихов официр, „па овај је рањен у уста, не може да говори! Оставите га ту“.
/.../ Овај њихов високи официр, видим, не обраћа пажњу на мене. Још увек говори окупљеној војсци: “Слушајте ме војници! Напустићемо положај полако, тако да Немци не примете да бежимо, иначе, Немци ће нас пострељати. Бежите и не одговарајте на српску ватру. Или се предајте или бежите ако имате где“. Слушам ја како их официр учи бежанији и мислим: нека ти братко имаш још сто звездица, ти си нула према нашем редову. Преплашени Бугари почеше у гомилама да напуштају положаје. На мене више нико не обраћа пажњу. Разбацано оружје, хаос... Одједном, један Бугарин се врати до мене и погледа ме као да се извињава и тихо рече: “Слушај Србин, ми ће бегамо, да те водимо у амбуланта – немамо време. Моји другари бегају и ја ћу с њи. Збогом и не бој се, твоји ће сад наиђу и ће те нађу“. Ја закркљах колко сам могао разговетније. Хоћу да га питам има ли воде да ми да. Жедан сам. Разумео ме је. “Не“, каже, „не смејеш воду, Ја имам воду, али нећу ти дам. Ако пијеш, ће умреш. Немој да пијеш воду, рањен си“. Слушам га како ме другарски учи и схватам колико је рат страшан, ужасан, нечовечан... До малопре смо били заклети непријатељи, а сада ми он помаже и саветује ме. Да смо се срели у некој другој прилици, у другим околностима, можда би били и пријатељи. Е, и то је судбина! Има свакаквих и непријатеља и пријатеља. И добрих и лоших.

Забрањено је копирање и умножавање овог текста без сагласности аутора.

субота, 20. децембар 2014.

Да се не облажимо како да смо Турци!


Чувени пиротски прота Љуба са породицом
Када је Господ хтео да скрати своје Свето Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине - молитву и пост, каже ава Јустин Ћелијски, наводећи речи Господње у којима Он помиње пост и молитву као једине злогонеће силе (Мт.17,21)”. Своје речи Господ Христос је потврдио примером  - и сам је строго постио, а постили су и сви свети апостоли, свети подвижници, исповедници, па тако и наши преци, стари богобојажљиви Пироћанци.

Владимир Николић пише да је у пиротским домовима сва чељад редовно постила све постове, укључујући среду и петак. Годишњи извештај лекара Округа пиротског о стању здравља за 1883. годину открива да су наши стари  поред ових редовних посних дана постили и још око Светог Илије, Огњене Марије, Вартоломеја, Прокопија, као и сваког четвртка до Спасовдана. Забринути доктори у овом извештају примећују да се Пироћанци због „својих верозаконских прописа више од половине године хране искључиво биљном храном“. Но и овај биљни јеловник није био нимало сличан данашњем шароликом изобиљу посне хране. Мирко Живановић у свом делу „Нишавље“ набраја разна старинска посна пиротска јела: пасуљ, лећу, боб, грашак, скроб, туршију, „ориз“, „покриву“, ћиселице, печурке, пужеве, рибе, кромпир... али и каже да су се Пироћанци њима гостили ретко, два, три пута годишње и да је главно посно јело био хлеб и стуцани посољени бели лук, смешан са сирћетом. 

Учитељ Гавра Пешић бележи у својим писмима из Пирота 1881. године да „овде народ јако пости, а нема тога који би се, не само у време великих постова, но и средом и петком омрсио (облажио). Штавише, негодује кад и за странца чује да је мрсио у посне дане. У време поста највише се хране пресним купусом, расолом, киселим паприкама и пројом. Имућнији покаткад празником купе по неколико драма морунске рибе, од које овде по свима бакалницама преко целе године имаде.“ 

Са Бадње трпезе (Фото: Т. Перовић)
Хаџи Боса Пејчић памти да када је била дванаестогодишња девојчица, почетком 20. века, у Пироту нико није ни помишљао да у току прве недеље Великог поста макар шта окуси, чак ни воде, пре заласка сунца, “а више њих, без обзира на године, трећега дана после заласка сунца окусе мало хране”.  Сећајући се свог детињства, учитељ Ћира Ранчић памти да се целе прве, Чисте недеље Великог поста ”једноничило (постило по ранохришћанској пракси - један суви оброк дневно, прим. прир.) и тримирило (прва три дана без хране и без воде, прим. прир.), како је ко већ могао да издржи. Кад су се тако окајали греси, приступило се исповести и потом примало свето Причешће”. Он каже и да је било појединих трговаца који су подваљивали купцима, тако што су уместо чистог зејтина продавали неку мешавину са лојем, па су се стари Пироћани нарочито чували од таквих продаваца бринући: “да се през Велићи пос` не облажимо како да смо Турци!” .. Побожност старих Пироћанаца била је толика да су архијереји допуштали венчања о Никољдану, знајући да овдашњи народ неће у посту да се омрси и претера са слављем. 

Занимљив је податак да је, након ослобођења од Турака, пиротским учитељима, који су пристизали из унутрашњости, нарочито скретана пажња да посте или и да макар не мрсе јавно у време поста, да не би саблазнили овдашњи богољубиви народ. Али је, на жалост, саблазни ипак било, те су родитељи оштро реаговали. Тако су Темштани 80-тих година 19. века подигли праву буну против два тамошња учитеља који су јавно у школи мрсили, а и саме ђаке омрсили у дане поста. Забринути родитељи су тада писали Ми­­ни­­с­­­­тар­­ству просвете, претили да више неће слати децу у школу, и на крају успели да отерају из Темске ова два учитеља опи­јена модерним европским безбожјем и бестиђем.

Пиротска породица Љубеновић   (Фото: Мирјана Игић)
Путописац из давне 1634. године био је запањен када је у једном пиротском дому видео како се снажно узнемирила мајка кад  је њено сасвим малено дете узело од гостију парче сира и појело у посни дан. Постоји запис да су крајем 19. века, многа деца из планинских села, због удаљености, ноћивала у градашничкој школи. Родитељи су им празником и недељом долазили и у току постова доносили искључиво “сув леб”, а каткад и мало пасуља. Мирјана Јонић Игић преноси у својим “Малим градским причама” сећање деда Ђоке Кучкадина који се као дете омрсио на Крстовдан не могавши да одоли “жешћим ђеврецима” набреклим од млека и јаја, те је зато од осталих ђака прозван “блажипетко” и био двоструко кажњен, и од учитеља и од својих родитеља. Прота Божидар Љубеновић у својим “Сећањима” пише да се у дому његових родитеља Сотира и Наталије “постило сва четири годишња поста, и среда и петак. Отац и мати су били строго побожни људи, а тако су и нас васпитавали. Неко каже да је пост тежак, нама није био, а били смо сви здрави и разиграни, бољи него деца која нису постила, а на које се у кућу гледало као мало воде на длану” (Треба рећи да се у старој пиротској породици знало кад је време поста, али се знало и кад је време породичним радовањима и играма, о чему исти прота бележи: “...У кући је било весеља у изобиљу. Сећам се да су отац и мати, срећни због толиког порода, после вечере играли коло. Отац поведе коло, а мати на кец, ми у средини, па сви певамо и играмо до миле воље. Нема данас такве среће и задовољства у породицама.”) .

Владика Василије Костић је као млађани Тихомир имао многе невоље током школовања у Карловачкој богословији, због упорног држања строгог породичног посног правила које је било престрого чак и за један богословски интернат. Он је касније, са својим духовним оцем авом Јустином, показао велику ревност у борби против тадашњих протестантских покушаја у СПЦ-у да се православни пост реформише и ублажи, а занимљиво је и сведочанство  садашњег свештеника Старе цркве Јована Глишовића који памти да га владика Василије као десетогодишњег дечака није причестио зато што је целе те недеље постио “на уљу”.

У старом Пироту пост је коришћен као благодатни лек у многим немоћима. Наш отац Зоран Тошић каже да му је хаџи Персида Петровић причала о поп Таси који је имао дар чудотворне молитве којом је многима помогао, па тако и њеној мајци Таски, исцеливши је од епилепсије. Овај богољубиви и веома скромни пиротски свештеник је свима који су му притицали саветовао, као најважније лекарство, ванредни строги пост и усрдну молитву... Колико се пост строго држао говори податак да чак и човеку на самрти стари Пироћанци нису давали мрсну храну ако би је пожелео у време поста. Тада би му рекли „нема“, „не мож се најде“, или „че га огрешимо за малу работу“.  

Зашто су стари Пироћанци били тако строги у посту, и по данашњим хуманистичким мерилима, просто немилосрдни ка себи, својој деци, својим ближњима? Зато што је њихово простодушно богољубље било извориште опитних знања по којима су они срцем осећали да је немогуће истовремено бити и сластољубив и богољубив (II Тим 3-4) и да је пост “извор сваког добра” (Свети Јован Златоуст)  који “малену децу чува, младима даје разборитост, а старцима достојанство.” (свети Василије Велики). Они су осећали да пост чува срце од тромости (Лк 21,34) и  да “уводи хришћанина у духовно стање” те он постаје “смирен духом, целомудрен, скроман, ћутљив, тананих осећања у срцу и мислима, лаган телом, способан за духовне подвиге и умовање, способан за примање божанске благодати” (Свети Игњатије Брјанчанинов)...

Данас, као и свагда, пост има своје присталице и опоненте, има оних који га с радошћу дочекују и најстроже држе, а има и нас који га једва испуњавамо уз сва могућа разрешења. Но сви ми заједно морамо да се у једном сложимо и признамо да је управо ова стара пиротска, строго побожна породица изнедрила најзначајније личности нашег града, чак четири знаменита епископа, много угледних свештеника, даскала, неустрашивих војсковођа и ратника, светски познатих научника, уметника, филолога...

Жељко Перовић


Из књиге "Стара црква у Пироту" 
(Ова књига о храму је уједно и прва објављена
књига о побожности старих Пироћанаца. 
Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао
илустрованих страница у пуном колору.  
Доступна је у Старој пиротској цркви по 
веома повољној цени од само 250 динара)