Нечу се, аго, потурчим

Пироћанци пред Пећком патријаршијом (Ф.Н.Тодоровић)

 Прича о свечовечанској љубави старих Пироћанаца остала би сладуњаво сентиментална када не бисмо поменули духовну чврстину наших предака и њихову спремност на одрицање и страдање ради свете вере Православне. Поменули смо добре и питоме пиротске Турке с краја њихове владавине на које је утицала благотворна природа пиротских староседелаца али и Закон о Танзимату из 1839. године, израђен у духу либералних начела тадашње европске мисли по коме је, бар на папиру, проглашена равноправност свих становника турске империје. У њихово време бити хришћанин у Пироту било је тешко али и подношљиво. Међутим, бити хришћанин у време њихових дивљих предака и потоњих черкеских казнених одреда значило је изложити себе и своју породицу највећим болима и страхотама. 

Путописци кроз пиротски крај сведоче да су наши преци кулачили на турским имањима, док је њихова летина пропадала, да су једва своју нејач прехрањивали од оно мало беде што би им остало по одласку разних законитих и незаконитих отимача, њихове жене су често силоване и отимане, а отимана су  и најлепша и најздравија деца из грчевито стегнутих мајчиних руку... Положај православних хришћана у пиротском округу био је толико несношљив да је чак и Енглез Питер Манди приметио да је он гори од положаја њихових тамнопутих робова. У наша данашња материјалистичка времена, просто је несхватљива ова петовековна одлучност и “тврдоглавост” старих Пироћанаца ако је познато да су једноставном променом вере могли да се реше свих својих недаћа и чак обезбеде себи улазак у  привилеговани слој становништва тадашње империје. 

Маројле, Маро, дасклаће,

Ајде се, Маро, потурчиш,

Бела кадуна да станеш,

Жлте жлтице да нижеш

По висок чардак да шеташ,

Црни Бугаре да гледаш“

Кушао је хедонистички рај исламског света лепе Пироћанке кроз многе генерације, и као ђаво након пустињског кушања Христовог, остајао поражен пред њиховом стаменом и непоткупивом вером православном:

„Нечу се, аго, потурчим,

Нечу си веру погазим,

Нечу си брачу посмешим“

Сам Бог свети зна, све патње и страдања Пироћанаца у вишевековном ропству. Тек незнатан део усменог предања је записан и сачуван од заборава. Повест о пиротским мученицима је наше богатство, бесцено имање сваког крштеног Пироћанца које нас подсећа да имамо велике претке иза себе, али и пред собом. Они сада стоје пред Богом и узносе своје свете молитве за нас, грешне и слабашне.

Страдање пиротских младенаца

Фото: Д. Бјелопавлић

Ако је стари Пирот са својим укопаним храмом Рождества Христовог и својим богољубивим грађанима био икона Витлејема и простодушних мудраца и пастира, онда су многи малени пиротски страдалници за време Турака - икона светих 14.000 младенца витлејемских. Из скромних извора сазнајемо да су у оближњем селу Сопоту крајем 18. века крџалије бацале у вис мале хришћане, а потом их дочекивали на врховима својих оштрих сабљи и ножева. Стари Бранко Тошић из Присјана памти да је од својих предака слушао како су Турци знали, да у пролазу ухвате дете неког хришћанина за руку и заврте га тако снажно да му се ручица откине а оно, затим, у тешким мукама испусти своју свету и невину душу.

Станиченске Благовести

Владимир Николић у свом делу "Стари Пирот" преноси речи старог попа Алексе Манчића о језивом страдању правоверног народа у станичењској цркви:

Стара црква у Станичењу (Фото: Викимедија)

"Одавно, крајем XVIII или баш почетком XIX века, једне године на Благовести, беше велики сабор код цркве у Станичењу. Било је препуно народа и у цркви и у порти црквеној. Одједном ударе јаничари (неки кажу крџалије који су дошли сигурно из правца Пирота) и почну најгрозније убијати и сећи народ. Црква је опљачкана, готово разрушена и силан је свет изгинуо од јаничарских ножева и пушака. И дан-данас где се почне нешто копати у црквеној порти, наилази се свуда на људске кости. Ту су побијени и свештеници који су се задесили. Црква у Станичењу није више радила све до 1829. године."

"Дај ми капку водице..."

Страшна и просто голготска сцена догодила се на Големом мосту у Пироту почетком 19. века када је пострадао један пиротски свештеник ради Христа Спаситеља:

"Нека Пека, баба Ан. Тод. из Раснице, која је као стогодишња старица умрла у Расници, прича да је у Пироту служила код Турака као измећарка-слушкиња око 1803. или 1804. године... и она добро памти да су тад Турци хришћане често убијали и на коље набијали. Памти добро да је једном на Великом мосту на Нишави видела набијеног свештеника на колац. Гледала га је како се мучи још жив на коцу и кад ко прође, он тражи воде речима: `Молим те, брате-сестро, дај ми капку водице!` Али нико није смео да му приђе."

Врба мучеништва у Тијабари

"Поп Алекса станичењски вели да му је отац причао како су у време Карађорђа обешени у Пироту неки свештеници и калуђери (колико се сећа њих седморица) о једној врби која је била у оно време у Тија Бари где је сад гостионица Књажевац. У оно време ту је био и један бунар код те врбе и хан неке Цоле Клисурке."

Фото. Д. Бјелопавлић

У саму ноћ пре страдања, у тамницу ових седам свештеномученика пиротских, кришом је ушао светогорски јеромонах Доситеј који је је боравио у Пироту и одатле спремао побожне грађане за поклоничко путовање у Свету Гору.  Приликом ове тајанственезатворске посете понео је са собом суво свето Причешће и Њиме причестио благочестиве свештенике који су сутрадан вешани. Турци су касније и овог храброг калуђера тражили да обесе, али им је он утекао у тада слободни Књажевац. Владимир Николић сматра да је овај монах управо Доситеј Новаковић, потоњи владика тимочки. Грађани Пирота су дуго памтили мучеништво ових свештеника. Тај дан је био тако силно урезан у свест побожних Пироћанаца да су многи старци након ослобођења 1878. на питање пописивача одговарали: "па, роден сам туја годину кад су попове избесени".

Снаја пиротска, а невеста Христова

Пироћанке у ман. св.Јована Богослова 1910. (Фото: М.Игић)

Драмски писац и преводилац Јоаким Вујић (1772-1847) у својим путешествијима по Србији преноћио је једном приликом у Медвеђи и оставио за нас Пироћанце нарочито драгоцен запис:

“Мени овде дадоше квартир код г. Радојице Јоановича, терговца, који ме љубовно прими, даде ми господску вечеру, пак при вечери проповедаше нам како у варошици Пироту, недалеко од Ниша, јесте се један бешчеловечни и безбожни случај догодио. Он нам говораше овим речима: Господо моја, ја сам сада био у Нишу на панађуру с мојим другом. Тако тамо сам чуо од других терговаца да један Сербљин младожења испросио је себи девојку у другом месту и довео био к своме дому, да се њоме по обичају венча. Обаче Турци ово чуше, пак согласише и невенчану девојку на силу от младожење и сватова отеше и хотеше потурчити. Обаче она није се хотела потурчити, него се једнако опирала да она неће бити Туркиња. Того ради почеше је мукама мучити, тако да је от мука морала умрети, а своје се вере не одрећи. После Турци облагаше Сербље код везира видимског да су Сербљи хотели ребелију да дигну. Напоследок, када се није могло доказати да је то истина била, него да су Турци серпску девојку отели и хотели потурчити, е што је најпосле следовало? - Ништа друго да су бедни Сербљи морали к тому јоште 200 кеса гроша глобе платити, а нишки (вероватно “нишавски”, прим. прир) владика од свог достојинства лишен бити. И ето ти праведног суда турског!"

Страдање деда Ћесаријево

Гроб деда Ћесарија, ман. Темска

Деда Ћесарије је из Хиландара дошао у Темачки манастир 1836. године и ту провео пуних 40 година као старешина ове светиње. По свом доласку, убрзо је обновио манастир који је под његовом управом поседовао 130 хектара земље и преко 1000 брави ситне стоке. Драгоцена је и његова просветна делатност, јер је у манастиру установио народну школу која је радила нечујно и прикривено све до 1862. Деда Ћесарије је пуно помагао и хајдучкој дружини Стојана Ореовичког кога је свесрдно подржавао и кнез Михајло из слободне Србије. Зато су Турци често вршили претресе и скоро сваки дан долазили у манастир и бодрим оком пазили на игумана. Једна анегдота каже да је Ћесарије имао “верну и велику послугу, која је разумела сваки његов миг и умела у једно исто време и Турцима ручак да спрема и хајдуцима да пече овцу и хлеб да меси”. У једној великој турској потери 1862. године, деда Ћесарије је са многим темачким сељанима био ухапшен и одведен у Ниш пред пашу, али је тамо успео да се одбрани...  

Међутим, 1876. године “Черкези су опљенили манастир, цркву искварили и свеце нагрдили. Том приликом затекну игумана болесна, узму га и заједно с поњавом на којој је лежао, измахну и баце с горњега боја, те се сиромах старац здроби” пише Мита Ракић само пар година након мученичке кончине Ћесаријеве. Владимир Николић открива и да су га Черкези пре бацања са спрата “мучили разним мукама, а онда су га, тако рећи, потпуно исекли и наказили”.  И поред свих патњи и страдања, деда Ћесарије је имао још толико снаге да замоли да га пренесу у Сопот код свештеника Михајла Панајотовића где је убрзо испустио своју мученичку душу. Његово тело је сахрањено при тамошњој цркви а затим је 1896. године пренето у Темачки манастир и положено у гроб који се налази југоисточно од храма.

Жељко Перовић

Из књиге "Стара црква у Пироту" 

(Ова књига о храму је уједно и прва објављена

књига о побожности старих Пироћанаца. 

Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао

илустрованих страница у пуном колору.  

Доступна је у Старој пиротској цркви по 
веома повољној цени од само 250 динара)