Када се срећа осмехнула нашим манастирима

Недавно смо добили једну стару фотографију од мати Ефросиније, игуманије Темачког манастира, велике добротворке и бодритељке нашег билтена и рада[1]. На старом светлопису с почетка 20. века приказано је велико сестринство које је код нас дошло из Бесарабије, тада руске губерније а данас засебне државе Молдавије. Манастир нам није познат као ни тачно време када је слика настала. Повод за фотографисање је крајње необичан - смрт једне од сестара, чије уснуло тело лежи на одру окружено монахињама.

Руске монахиње су у наш крај пристигле из манастира Жабке, тачније из Кишињева. За њихов долазак и добијање визе заузела се лично српска краљица Марија. Убрзо су им се придружиле и друге сестре из манастира Беочина и Хопова који је избеглим монахињама био прва станица у Србији[2]. Са благословом тадашњег владике нишког Доситеја Васића, оне су населиле запуштени манастир Светог Кирика и Јулите у Смиловцима код Цариброда, данашњег Димитровграда. Пишући о овом манастиру за Преглед цркве епархије нишке 1933. године прота Јован царибродски бележи да је ова светиња пре њиховог доласка била јако запуштена:

Манастир Светог Кирика и Јулите данас

„Срећа се беше манастиру осмехнула доласком руских монахиња априла 1925. године које су због притиска што им није била допуштена црквена служба на руско-црквеном језику у Бесарабији, дошле у братску Југославију. Њима 40 на броју под воћством сестре Лидије, а данас игуманије Диодоре, пошто је Свети Архијерејски Синод дао допуст да се настане у Нишкој епархији, додељен је био на житије овај манастир. Тежак је и мучан живот тих монахиња био првих дана, које су без игде ичега напустиле драгу домовину и дошле у име Бога, ради вере и православља да потраже могућност завету своме. Благодарећи високој пажњи Преосвећеног епископа нишког, сада митрополита загребачког г. Доситеја, епархијском духовном суду, намеснику и побожном свету, успело се да омогући живот ових наших жена, првих калуђерица, и Свети Кирик се претворио у женски манастир. Својим аскетичним животом, својом прекрасном службом Богу, својом побожном песмом, наше прве монахиње успеле су да задобију пажњу целог оног краја, па и самог Пирота и околине, који су својим прилозима и поклонима успели да створе живот у овом тешком и страшно напуштеном манастиру, који није имао услова у том времену ни за живот једног човека. Иако су заволеле ову прекрасну дивљину, удаљене од свију и свакога, где су могле у миру да се моле Богу за мајку Русију и њено исцељење и своју сестру Југославију која их је примила свесрдно у окриље своје, из разних других обзира и блискости границе, након пет година напустиле су ово уточиште с плачем и болом оставивши једну од сестара да вечно остане у Светом Кирику.“

Конак Темачког манастира

Прва деоба руског сестринства догодила се 1926. године. Тада је део монахиња остао у Смиловском манастиру под управом мати Диодора а део се спустио до Темачког манастира под руководством матушке Михаиле. Након три лета у оба манастира било је око 80 калуђерица. Те 1929. године владика Доситеј је посетио Темску и у њему извршио шест постижења. Био је веома задовољан манастирским поретком о чему је у епархијском летопису остало записано: „За време бављења у манастиру Преосвећени се лично уверио о великом напретку, који је управа показала за ове две године, од како рукује манастирском имовином и то га је јако обрадовало, те је управу похвалио са жељом, да она у истом правцу и даље ради на унапређењу манастира. У манастиру влада потпун ред и рад. Распоред рада је тако удешен, да се сви послови без ларме свршавају на време. Све је дисциплиновано тако, да је просто милина погледати, како поред вас промичу само неме прилике и свака свој посао обавља као у кошници. „Послушаније" овде игра врло важну улогу и чини нам се, да оно нигде није нашло бољу примену, него што је у овом манастиру. Зато ће овај манастир и имати успеха.“  Владика је том приликом посетио и манастир свети Кирик и Јулите и ту замонашио још четири сестре. Смиловско јато се убрзо још једном разгранало. Део сестринства је отишао пут Шабачке епархије а потом дошао у манастир Јашуња код Лесковца док је игуманија Диодора са осталим сестрама населила древни Дивљански манастир.

О животу мати Диодоре, потоње схимонахиње Марије, већ постоје написане књиге у којима се помињу њена богочежњива лутања по Европи након Бољшевичке револуције као и њено загонетно порекло које многи везују за Романове. Матушка Диодора је била велика подвижница, имала је снажну молитву и дар исцељења. Мати Ангелина из Дивљанског манастира памти када су, као младе монахиње, рушиле њену оронулу испосницу у коју нико није улазио од њеног одласка. Тада су биле запањене јер у одаји није постојао никакав лежај. Она је слушала од старијих да је матушка након литургије брзим кораком журила ка својој испосници док би монахиње трчале за њом ради узимања благослова. Била је јако строга и општила је са сестринством искључиво преко намеснице која је свакога дана долазила код ње по упутства и савете. У њено време у Дивљани је изграђено више објеката, конака и економских зграда, све рукама њених вредних сестара и послушница. Тада је у манастиру основана апотека, амбуланта и болничко одељење у којима је пружана помоћ и околном становништву. На иницијативу матушке у Дивљани је 1932. отворен Дом за сирочиће о којима су бринуле руске монахиње са педагошким образовањем. Мати Диодора је касније са својим сестринством из Дивљане прешла у Богородичин манастир крај Кичева, потом у страгарско Благовештење и коначно, преко Албаније, у манастир Свете Петке у околини Софије где се и упокојила 1978. године. Матушка је у Бугарској веома поштована, недавно је снимљен леп документарни филм о њој.

Манастире у којима је мати Диодира боравила није остављала празне. За време њеног боравка у Дивљани, сестринство се увећало на преко 70 монахиња јер су у међувремену пристизале и многе младе српске искушенице. Оне су, након одласка Рускиња, остале у овим и другим манастирима и постајале знамените игуманије и подвижнице. Потом су и оне примиле нову генерацију младих искушеница, међу којима је и наша садашња молитвеница и покровитељка, мати Ефросинија: „Кад сам из Сићевачког манастира дошла у манастир Темску 1986. ту сам затекла две старе рускиње од преко осамдесет година. Биле су праве Божије душе пуне љубави и молитве - монахиње Евтихија и Рипсимија. Прва се упокојила 1991. а друга одмах за њом следеће године.  Стално су шапутале молитву. Много сам их заволела а и целу Русију због њихове доброте. Нису ме звале по имену него све „душо“ и „душице“. У том руском сестринству биле су и две монахиње ћерке неког доктора који је радио у Војној болници у Москви. Оне су донеле рецепте по којима и данас правимо лекове врло успешне у лечењу разних кожних болести и псоријазе коју медицина не лечи.“

  Завршни радови на иградњи водовода у Темачком манастиру 1971. године

Са лева на десно стоје монахиње: Нина (Српкиња), Рипсимија (Рускиња), 

Ангелина (Српкиња), Тавифа (Рускиња) и Марина (Српкиња)

Мати Ефросинија памти једну занимљиву повест из ратних дана коју је чула од своје послушнице, мати Марине која је знатно пре ње дошла у Темску: „За време Другог светског рата, бугарска војска је малтретирала руске монахиње. Зато је њих шест напустило Темачки манастир и побегло у Јерусалим. Тамо су оне до своје смрти живеле у манастиру Вазнесење на Јелеонској гори. Тај манастир сам касније и ја посетила. Бугарски војници су у току рата стално узимали коње из манастирске штале на коришћење али су их враћали изнемогле и измрцварене. Зато је једном игуманија манастира, матушка Тавифа Рускиња забранила сестрама да војсци дају кобилу. Бугарске војнике је то разљутило,  распитивали су се ко је издао забрану и тражили старешину манастира. Када је мати Тавифа изашла, војници су уперили пушке у њу и хтели да је убију. Међутим, од сигурне смрти спасила је српска монахиња Ангелина која је стала испред Тавифе раширивши руке и рекавши: „ја нисам дала!“. То је било заиста велико дело њене љубави.“ [3]

Темачка игуманија Ефросинија

Тако је мати Ангелина својим великодушним гестом спасила живот руској игуманији и уједно утишала гнев љутих војника. Она је касније постала старешина Темачког манастира а њу је наследила мати Јелена коју је монашио свети владика Николај. Након мати Јелене, на место игуманије долази наша строга и стамена матушка Ефросинија. Ћерка српских богомољаца и духовна унука руских монахиња. Иако већ у позним годинама, још увек успешно управља манастиром, брижно чува свето Православље и тајну мелема из Царске Русије.

Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

---

[1] Текст је писан за “Млади Православац“, билтен храма Старе цркве у Пироту, бр. 42/2016.

[2] Манастир Хопово је још 1920. године примио део сестринства из чувеног руског манастира Љесне који је пре револуције бројао преко 800 житеља. Тиме је почела велика обнова женског монаштва у Србији које је сасвим утихнуло за време турског ропства (Као занимљива илустрација томе стоји вест из Гласа епархије нишке с почеткавека о објављеној књизи „Српске калуђерице“ Милојка М. Веселиновића у којој је писац „доказао јаким доказима да је у Срба било калуђерица до пропасти Србије“)
[3] Поп Зоран Тошић из Пирота памти рускињу Тавифу, игуманију Темачког манастира. Каже да је она била рајска душа и да су је сви веома волели. Она му је причала да су руске монахиње побегле из Бесарабије због увођења новог календара (аудио запис, Ж. П. 3.март 2016).

Коришћени извори:

„Схимонахиња Марија Дохторова“, Ризница / манастир Дуга, Земун, 2006.

Кончаревић Ксенија:Утицај руске емиграције на обнову и развој српске монашке 

духовности, Српска теологија у 20. веку – зб. радова књ. 7 (ст. 36-44)  ПБФ, Београд 2010.
Јоцић, В. Живота: Дивљански манастир као здравствени центар, П. зборник 25-26, Пирот 2000.

Казивање мати Ефросиније, забележили Бобан и Сања Ставрић, Темска 2016.
Казивање мати Ангелине, забележио Жељко Перовић, Дивљана 2011. 

Глас, црквено-књижевни лист свештенства епархије нишке, бр. 8, Ниш 1909.

Преглед цркве епархије нишке бр. 7-8, Ниш 1929.

Преглед цркве епархије нишке бр. 5, Ниш 1933.

Фото: (1) и (5) ман. Темска,  (3) и (6) Тањица Перовић, (2) vere.gov.rs, (4) afon-ru.com