Знали смо ми добро да се на путу за Острог не свраћа никуд осим у богомољу али смо ипак одлучили да се најпре спустимо до чаробног Јадрана. Занела нас је близина тог опојног плаветнила што има неку нарочиту моћ над нама, људима са дубоког континента. Као да се сва наша давна родбина са обронака Старе планине, старци у гуњу и опанку, бабе забрађеног лица, кроз наша чула разнеже, пожеле да запевају, да цикну и поскоче када се иза силних окука напокон јави то чудо о коме су само слушали описе ретких очевидаца и невештих казивача*... Море је за нас икона божанске љубави, тихе и бескрајне, пред којом се распадају све стеге у нашим крутим балканским грудима, урођена подозрења, злопамћења, те опијени њиме, у трену праштамо једни другима све ситне злобе и увреде, исказане током дугог и неизвесног, свеноћног путовања...
Но изгледа да се острошком свецу нимало нису допала ова моја сентиментална ткања иза којих је он сигурно могао да уочи и чисто пироћанску срачунатост по којој сам одлучио да о једном трошку одведем породицу на брчкање и под његов кивот на благослов. Наш одмор је заиста био ужасан. Те позне јулске дане, од народа сасвим оправдано прозваних „горешњаци“, памтићемо по врелини и језивим застојима у тунелу Врмац, поспаним староседеоцима и смраду каназалиције која се изливала некуд у близини нашег купалишта те смо добили и грдне грчеве, нарочито наш најмлађи отрок, нејаки Сава због кога смо већину времена, уместо на плажи, провели у бдењу и молитви. У том бесаном одмору једино је Бока успевала да нас утеши и разгали. За њом се чежњиво окрећемо док узмичемо изнад Рисна, и застајемо да је што боље запамтимо и од срца поздравимо, као ону красну и вредну невесту из народне приче коју Бог и Свети Петар спајају са лењим младићем, што читав дан дрема у хладовини, како би и њега, кукавца, неко прехранио, и тако све дошло у равнотежу.
Наш аутомобил, времешни "јапанац" који је у доласку неустрашиво, као самурај мачетом насртао на чудесне врхове Дурмитора, сада тихо језди ка Никшићу. Пре самог уласка у град врхунског пива, скрећемо десно ка Подгорици и чекамо знак за Богетић. Пред мојим очима навиру снажна сећања. Острог сам први и последњи пут походио о Богојављењу 2000. године. Тада сам био млад у вери и нисам знао готово ништа о тој чудесној пећини, опеваној у стиховима Шантића и народних песника, прослављеној у дирљивим повестима исцељених. Нисам знао да је Острог био често поприште љутих окршаја, правих видовданских мегдана, да је средином 19. века баш овде једна мала чета неустрашивих Црногораца данима бранила душу Православља од више хиљада бесних никшићких Турака, да им је вешто враћала бачене бомбе и ринула одозго тешко камење које је од њихових телеса стварало крваве сокаке. Нити да је манастир више пута у својој историји горео, да је тек двадесетих година прошлог века, по пројекту неког руског архитекте, вероватно мигранта, последњи пут освануо из пепела, ћошкаст и бео, као икона Васкрсења.
Мене је тада занимао само Он, Василије, љути острошки Светац, што као Архангел слеће низ облаке да у то своје скрито гнездо на црвеној стени сече, ломи и раскида сваку људску муку и невољу. Дуго сам се припремао да му дођем и овде кажем: „Помагај Свече! Изгибох! Годинама копним, као гладни Буриданов магарац између два пласта сена! Ти одлучи уместо мене јесам ли за брак или манастир! И што пре мети на моју смућену главу венчану круну, или црну камилавку!“
Светац ме срдачно дочекао у стеновитој одаји у којој почива његово нетрулежно тело. Миловао ме и тешио неком неописивом милоштом која је као река извирала из његовог кивота и омивала моје уплакано лице. Из слатког плача прену ме прекорни поглед буцкастог калуђера који је стајао крај његових ногу, и ја схватих да исувише дуго стојим у пећини, да још много света испред чека, на свечеву помоћ и утеху.
Дуго сам стајао у доњем манастиру пред келијом игумана Лазара, за кога се још тада знало да је тешко болестан, да је питање дана кад ће се преселити у небески Острог. Када сам дошао на ред, тај вижљасти калуђер ме целих неколико мунута нетремице посматрао својим крупним и питомим очима, чекајући свише неки савет о збуњеном госту који је непомично стајао на вратима, као човек на ренгену који покушава да мирно, без икавих сувишних покрета, сачека крај снимања и чује драгоцене резултате. Отац Лазар је тада причао о чамотињи, рече ми да је некада тренирао кошарку, да му је тело навикло на напор, и да га је ова неман, што паралише читаву душу, грдно мучила у Хиландару кад окончају бербе и вањски радови, због чега је током зиме, сем метанија, радио и склекове, трбушњаке. То је упоређивао са древним испосником који је по читав дан премештао тешко камење са једног места на друго, говорећи да тако мучи свог невидљивог непријатеља који њега спопада, држи у тами чамотне депресије. На моје најважније питање игуман ми, уместо одговора, тутну у руке скрипту са поукама Светог Јосифа Исихасте и пуну кесу Светигориних књига, потом рече да преспавам у горњи манастир.
Те ноћи, нас два Пироћанаца, одлучисмо да прочитамо цео псалтир наизменце. Док један стоји на молитви, други да одмара на једној од дрвених клупа у пространој гостинској соби. И тада се догодило нешто што је превазишло све моје икада доживљене страхове од најранијег детињства, гледања „Ноћи вештица“, од које се у моју нејаку детињу душу накупило много демонског ужаса, те су ме узалуд водили на бајање код врачаре.
Некад у глуво доба, у време мог починка, у собу је утрчао кратко ошишани тамнопути младић, омален али снажан, са истетовираним мишицама. Био је у великој агонији. Рече да долази из Београда и да је таксиста, у опакој наркоманској кризи. Мој сапутник беше прибран, брзо га смести на клупу и умири речима да ће све бити у реду када му сутра калуђер прочита молитве пред кивотом. Чинило се да је утонуо у добок сан када је дошло време да ја устанем а мој сапутник легне да одмори. Псалтир сам читао поспано, без пажње, тек да испуним обећано. У једном тренутку осетих да се нешто чудно и опасно дешава. Нека хладна језа протрча кроз моје тело и ја схватих да је несретни младић будан и да ме посматра, да не трепће, да су му очи крваве и неописиво зле. Покушах да своју пажњу вратим на псалме али ме нека чудна знатижеља ометала и невољно привлачила ка његовом погледу. Као да му је ова моја слабост давала неку моћ и он поче успорено да се помера и придиже, зурећи у мене с погледом демона, који више нисам могао да поднесем. Аветним кораком кренуо је ка мени, и ја у последњем трену, већ губећи наду и чекајући да се тај легион злих сила коначно сручи на мене, дубоко загњурих у псалтир и почех као дављеник да се хватам за свако словце цара Давида, да га изговарам искрено, с последњом снагом душе. И тада се догоди нешто чудесно. Младић се прену из хладног демонског спокоја, поче снажно да се тресе и да говори: „читај, читај, лакше ми је од тога“. А затим се сасвим растерети, врати на клупу и опет утону у дубок сан. Слава ти и хвала Свети Василије, избавитељу мој!
Пред зору је почела литургија. Стајао сам за певницу када ми високи плавокоси калуђер, који је сам служио, са царских двери показа руком да требам да звоним, па убрзо и сам дојури у звонару, оте ми конопце из руку, очевидно незадовољан мојим млитавим покретима, и пре но што их сам затресе из све снаге, сажаљиво ме погледа и рече: „Смотан си“. Била је то само потврда оног што сам и сам схватио у бесаној псалтирској ноћи: моја душа је исувише плаховита, нестална и слаба за стрми монашки свет.
Те исте године сам се оженио а књиге оца Лазара и дан данас носим у рукама, пакујем и шаљем широм Србије, јер сам, по загонетном благослову овог игумана, и сам почео да их објављујем и пишем. Свети Василије је постао заветна слава у мом нову дому, потом и имендан нашем старијем сину...
....
Из сећања ме пренуше неугодне кривине под острошком литицом које стари путописци пореде са пловидбом по немирном мору, где и најгрешнија душа постаје тиха и побожна. У близини горњег манастира била је спуштена рампа и ми настависмо даље пешке, да бар мало окусимо од подвига старих богомољаца који су цело растојање између два манастира, прелазили босоноги, чак и на коленима.
У острошкој пећини Сава седе на степеник под иконостасом, крај моштију Светог Василија. Непрестано се смешкао и дуго нисмо могли да га макнемо одатле. Мора да га је Светац миловао оним невидљивим таласима што извиру из његовог кивота, а које ја, овога пута, нисам осетио: „Опрости, Свече, што ти долазим овако успут, без жртве и дарова. Дуго се нисмо видели и свашта се збило за ових петнаест лета. Пуно сам грешио, верујем да је ово наше треће дете зато повређено, при самом рођењу... И нисам дошао да те молим да га исцелиш. Знам да је он моја Богом дана невоља и богомоља, крст и васкрсење. Дођох само да те поздравим, да ти породицу покажем, и да те замолим да нам децу благословиш, да не понављају грешке свога родитеља“...
Сунце је већ побегло из Бјелопавлића долине, кад кренусмо на пут. Сасвим утону у густи мрак негде над Морачом. Потом је читаву ноћ јурило у супротном правцу, да би у тихом Нишављу, са осмехом, дочекало уморне туристе из Острога.
Жељко Перовић
_________
*„Море је како Нишава до Нишаву, Нишава до Нишаву, ама на крај, нема ђи врбацити, некој ђи је посекал“
