Две непријатности
 |
| Ђенерал челичног карактера Хорватовић |
16. децембра Пирот се ослободи, и
ја данух душом. Како се све више
и више приближавао дан ослобођења
и васкрса слободе, народ у Пироту бејаше сав усхићен радошћу и благодарношћу,
која је достигла врхунац свој на дан 16. децембра 1877. год. Тога дана рано —
изјутра — цео народ беше изашао испод варош до места Могиле („Маћилке"),
где пресрете браћу и ослободитеље — војску српску са ђенералом Хрватовићем.
Пред народом беше владика
Јевстатије са свештенством, који — кад се приближи ђенерал са ађутантима на десетак корачаја —
изговори ове фаталне речи: „Мије Блгарети пиротски благодариме на српското оружије, којето ни днес
освободи от петвековното ропство". — Те његове речи јако дирнуше ђенерала, те га пресече у
говору речима: „Сад није време да гледамо ко је ко, но сваки цару царево, а
Богу божије" — и одмах се врати натраг, узјаха коња и прође поред нас питајући јесу
ли сви Турци из Пирота изашли, а ми сви као из једног гласа одговоримо да јесу,
пошто су заиста сви изашли и кале (град) са магацином оружја и муниције
запалили.
Но, на несрећу, један турски
аскер био је заостао после битке на Нишору, па не смејући да кроз варош прође, прегази Нишаву испод
Пирота и дође код
града, где баш у то време, када ћенерал пита јесу ли сви Турци из Пирота
изашли, уби једног момка од 20
год. из Пирота — неког Милоша из моје парохије. У тај исти час један војник
чувши пуцањ сиђе брзо низ Сарлак ка граду и упита људе који су на пуцањ пришли
и нашли Милоша у крви мртва, одакле је пукла пушка те уби овог момка, а и друга
пуче из града и
погоди смртно овога војника у сами потиљак. (Овоме сиротном војнику било је име Светозар, кога сам
сутрадан са Милошем опојао). Малочас тај исти Турчин промичући поред зида од
града опали из пушке и умало не погоди и самог ђенерала, који псујући што је
преварен да су Турци изашли, а међутим пуцају из града, врати се војсци и нареди да довуку топове
и оно што је од града остало поруши.
 |
| "Хорватовић напада Турке" |
Војска се са свију страна слете и
оног Турчина убише, те војска са ђенералом уђе
свечано у Пирот и право у нову цркву на благодарење. Радост и одушевљење,
које је малопређашњим
непријатним и случајним догађајем
било поремећено, поста велико и орно. Свака је кућа узела себи по неколико
војника на стан и храну, а за 5—6 дана по варош се лило вино и ракија и
разлегала песма и весеље. За
кмета буде постављен Цекин брат Рака Чорбаџикрстић, а канцеларије буду
установљене у згради до Саборне цркве.
17-тог — сутрадан по ослобоћењу —
написана је адреса књазу Милану и ми одосмо да се потпишемо. У судници нас
ослови кмет са речима: „Господо свештеници, изволите сести!", што нас је
пријатно дарнуло и изненадило, јер су нас дотле звали оче или дедо попе. Адреса
је била послата прво владики у конак да је он прво потпише, па онда свештенство
и остали народ. Неки даскал Христа Писарев, који је пре неког времена у Пирот
дошао и био учитељ, а потом старатељски судија, донесе адресу од владике и рече
како владика тражи да он сам напише адресу, а не грађани, па тек онда да је потпише са
свештенством и народом, а овако неће, на што му кмет каза да није нужно. Тада
ја рекох, дајте нам
да се ми потпишемо по старешинству и народ нека потпише, а ко хоће да пише
другу адресу, нека пише, ми хоћемо овако. Тако се ми потписасмо по реду и
старешинству, а затим је се народ потписивао.
Онај први непријатни случајни
догађај био је
претеча другим још непријатнијим догаћајима, чији узрок лежи у владики и
његовим људима, које је из Бугарске довео и понамештао око себе, а независно од
Пироћана, који су после све последице на своја леђа понели, с којих и данас с мрљом на
челу пате и страдају невино.
Бугаризовање Пироћана преко трговине и турског удворништва
У оно време и још раније, управо
рећи одвајкада, Пирот и сви јужни крајеви били су упућени на трговину и промет
са истоком, а нарочито са Цариградом и Солуном. Друм из Београда пролази за
Цариград кроз Пирот, те је на тај начин Пирот био везан непосредно са многим
важним трговачким местима у Бугарској, Тракији и са самим Цариградом. За своје
производе, махом сточне, пошто је становништво пиротског краја упућено на
сточарство, као једину могућу грану привреде; тако исто за своју једину —
ћилимарску индустрију Пирот је имао само на истоку у Бугарској и Тракији
погодна тржишта. Па пошто су дотични производи по количини и квалитету били
изврсни, то је Пирот био у оно време веома на гласу као трговачко место.
Панађури пиротски били су чувени, на њима се сгацало света чак „испреко мора",
а трајали су по месец и више дана. Стога Пирот беше место на које је била обраћена велика пажња
лукавих и подмуклих Бугара.
Би ли мого неко да тврди да
Пироћани и народ у пиротском округу, па чак до Софије, у видинској и средачкој
области, у Знепољу, до самог Ћустендила
није чисти и прави Србин? И ношња, и обичаји, и језик, и крв, и све од аз до
ижице сачувано је српско, боље нег и у Шумадији. Једино што је томе народу
недостајало јесте просвета. Онда слободна Србија, одакле би на сваки начин
Пирот и тај недостатак попунио, као што му је после слобода отуд синула, била
је за Пирот затворена кинеским зидом. Штавише, Србија је онда била у
немогућности да што у име тога учини томе крају, пошто је исувише оптерећена
била бригом, јер је морала сама себи без ичије туће помоћи створити и слободу,
и независност, и просвету, и војску, и ратове сносити, и све на свету. Па ипак,
она је чинила нешто и више за ослобођену браћу. Тако у Београду је школовала незахвалне Бугаре и
тамо је штампала књиге као славенобугарске, и не слутећи да ће ти подли и дивљачки питомци дићи руку на
Србију и стварати себи државу на крви и костима српских синова и српске државе.
Арам им било!
Још нешто. Правих је Бугара веома мало. Они поглавито живе иза Искра и у
Тракији. Они су истина грана словенског стабла, али карактером они су исувише
дегенерисани да показују више подлаштва и лукавства него ли искрености и
јунаштва. То је и био узрок због којег су Бугари за време робовања, као и
лукави Грци, уживали велике повластице и поверење код Турака. Насупрот томе,
Срби су због свога јунаштва и жудње за слободом били гањани до истребљења, те нико није ни смео
помислити, а камоли рећи да је Србин. Стога, дакле, у току тако дугог ропства
морао се свет називати ма и Бугарином само да живот спасе, и то постаде обична
ствар, тим пре што се Грком нико није хтео називати, а међутим Бугари су имали и своје учитеље,
свештенике и владике, па и нарочиту заштиту од стране Турака. О свему томе
имамо и дан-дањи доказа у Маћедонији. Агитација средством свештеника и учитеља
успела је да се велики, ако не и већи део народа назива Бугарином; и ако
сутрадан та маса крене за агитаторима, онда хоће ли се хтети и смети да поруши
једна историјска истина: да је тај народ и по крви и по свему Србин, хоће ли се
њему — томе народу — уписати у грех што је учинио погрешку у заблуди и превари?
Боже сачувај! Постепеном и методичном просветом тај ће народ ускоро видети
своју погрешку и биће готов да је покаје по најскупљу цену. Нешто тако било је
и у Пироту, али онда, па и доцније — да не речем и сад — није било воље да се
правично оцени ствар и да се деликатним путем изведе на чистину. Тесногрудост,
патриотизам у најужим границама,
плаховитост учинили су да један читав народ остане под печатом стида и срама и
да га као пасторче гледају у заједници његова рођена браћа!
Побуна владике Јевстатија
 |
| Побуњеник-владика Евстатије |
Када је злогласни владика
Јевстатије без ичијег овлашћења и знања, сам на своју руку, изговорио оне
ужасне речи при дочеку ђенерала;
кад му је ђенерал
показао да неће да чује од њега шта су Пироћани; када је био одбијен у питању
форме и садржине адресе; када је видео ону радост, оно поверење и весеље
пиротских грађана,
уопште када је видео како од целога његовог рада на побугаривању неће бити
никаквог успеха, онда је он преко својих агената учитеља и двојице свештеника, почео да агитује противу
Срба: како они нису дошли да их ослободе, него да их у веће ропство увале, јер
реквизицијом узимају леб, вино, ракију, опанке, сено, зоб, дрва итд. и поврх
свега тога псују Бога, Богородицу, славу, крст, пост, звезду, сунце, месец,
оца, матер, сестру итд. И народ — једно због тога што је имао прилике да чује
како му се пребацује што је био одевен и имао свега, како није био робље, него
спахија; с друге пак стране што му се присмеваху говору и што му псоваху „мајку
бу-гарску" и због других псовки, а нарочито због агитације — поче да
негодује. Све пак то скупа ишло је у рачун владики и његовим људима, а на штету
незлобних Пироћана, који су то скупо платили.
Пошто се приметило да владика у
Пироту има некакве себичне смерове управљене противу народности српске, ондашња
влада са митрополитом г. Михаилом пошаље проту Николу Ружичића, доцније владику
Никанора, да буде као администратор и помоћник код владике, а уједно и да мотри
на његове покрете.
Месец дана по ослобоћењу Пирота
била је свадба неког учитеља — Ђорђа Рогожаревог, кога је
владика са свештенством венчао. Дотле је био некакав чудан обичај, као нека
привилегија, да се младожења под фесом венчава, па тако и овај беше на венчању
под фесом, што је изненадило проту Ружичића, који за обичај није знао. Стога
прота учини примедбу да то није по закону и да то не сме да буде. Но лукави
владика, који врло добро знађаше
да прост свет не може оценити умесност протине примедбе, но да ће штавише
његову реч сматрати као одузимање неког освештаног права — ћуташе...
После венчања сви оду учитељевој
кући на честитање, па и прота, коме учитељ одмах примети како га је без узрока
напао и увредио. Прота му је објашњавао да је широм образованог света, па и код
нас Срба нарочито, обичај да се у цркви стоји гологлав, што уосталом и наша
вера прописује. Но учитељ му одговори да Пироћани нису Срби, но Бугари! — И
тако реч по реч дође
до веома оштрих речи и увреда, те је прота отишао у Началство и тражио заштите
од овог безочног и дрског учитеља, кога притворе.
Чувши за ово, владика одмах преко
својих попова попа Петра Шишка и попа Андона Цанића јави народу да ће сутра ићи
у Начелство и кад он буде пошао, да сви Пироћани затворе дућане и да затим пођу те да протествују.
Лакомислени свет, кога су по изодавна владикини људи варали, пође заиста за владиком. Кроз
народ су се били растурили његови агенти, на чију вику и народ поче да виче!
... Војска опседе начелство и по вароши понамешташе топове, а из гунгуле
издвојише њих четрдесет и притворише у град. Владику су после протерали у
Крушевац, а затим у Бугарску. За 80 дана сви из града буду испитани и пуштени,
али на Пироту остаде — велика мрља.
После се све стиша кад дође за окр. начелника г.
Панта Срећковић и за окр. проту г. Димитрије Цветковић, али се наскоро развише
проклете партије и прост свет поведе се за агитаторима, који су га боље умели
да приволе. После ропства свугде очекују неогра-ничену слободу, а пошто се
агитација служи тим средством: потпуна слобода, никакво или врло мало плаћање
данка, није ни чудо било што је цео Пирот био уз радикале, сем малог изузетка
либерала и напредњака. Па како је код нас Срба дао Господ да у борби противу
непријатеља (само ако је брат) не бирамо средства, него се трудимо да га
потпуно сатремо, то је владино (напредњаци беху од 1880—1889. г.) чиновништво
служило се интригама и подвалама, па је штавише слало Краљу извешћа да у Пироту
не влада радикализам но буга-ризам(!), чему је без сумње и веровано, и због
чега је у српско-бугарском рату Пирот скупо и прескупо платио, а тесногрудост
познату мрљу катраном премазала.
Прота Цветковић за сво време и
свагда беше оличена свештеничка благост и љубав, и оличени прави и истински
патриота. Његову ревност, његову љубав, његово пријатељство и његово свесрдно
старање на просвећењу не само народа него и нас неучених свештеника — никада не
могу заборавити. У најблагодарнијој успомени ја га и данас и свагда имам, јер
он ми не беше само учитељ и просветитељ, него добри и предобри и прави
пријатељ, једини који је знао живот мој и саучествовао у патњама мојим, а
каткад пружао ми и помоћ своју као рођеном брату. Он је
сво свештенство обучио правилу, администрацији и свему што је за службу и углед
свештенички потребно; јер онда готово сво свештенство беше тек мало писмено и
непосвећено у служби својој. На мене је он нарочито свратио своју пријатељску
пажњу и поред осталога упутио ме на свакодневно усавршавање читањем књига, које
и данас са жудњом читам. И хвала Богу, ја не стојим сад много далеко иза
школованих свештеника иако дубоко жалим што не бејах срећан да у школи добијем
просвећење. Аманет нека је деци
мојој да мога доброга пријатеља проту Димитрија Цветковића поштују као
добротвора и пријатеља мога и свога.
Двоструко страдање
После пловдивског преврата 6.
септембра 1885. г. поче придолазити војска у Пирот и, како се већ помишљало на
рат с Бугарском, буде образован Одбор Црвенога крста, у коме сам и ја био члан
и са највећим заузимањем купио прилоге. Од 2. новембра, када је проглашен и
отворен рат, дванаест пиротских болница биле су увек пуне рањеника. Пошто ме
прота нареди да од стране Одбора будем надзорник и помагач у свих дванаест
болница, то сам и дању и ноћу јурио од једне другој болници, рањенике примао,
испраћао и са доктором целе ноћи превијао, товарио у кола, пружао понуде. Ту
сам се нагледао и наслушао таквих рана и таквог јаука да ми се срце цепа; а
пружити таквим људима — пострадалим и осакаћеним у рату — помоћ, ма и најмању,
беше ми света дужност, којој сам се предао толико да о својој кући ни мислити
нисам могао. Нарочито од 7. новембра, када је наша војска почела да одступа,
болнице беху препуне и за одмор се није знало. Сва послуга и сви помоћници и
лекари јурили су ко без душе.
Пошто се видело да је српска
војска врло мала према бугарској војсци и да мора одступити и да прети опасност
Пироту, сво чиновништво почело је да сели своје фамилије из Пирота. 13. уграбим
прилику и са поп-Крстом Ћирићем
одем проти, који је раније своју фамилију одселио и сам се са Радисавом
Стојановићем, судијом, и Добросавом адвокатом спремао да иде. На питање: „Шта
ћемо ми, г. прото, да чинимо кад ви ево идете?" — Одговори нам: „Где ћете?
Ми смо странци и чиновници, а ви сте домороци, па седите ту, не остављајте
својих парохија, па шта Бог да!" — и оде, а ми остасмо збуњени и уплашени.
Сва кола употребљена су на превоз чиновника и њихових фамилија, нигде их не
можеш наћи, а пешке није било апсолутно могуће да са матером од 75 год., са
женом и децом од 13, 9, 4 и 2 године бегам по оном каљавом и хладном времену.
Они који су били у већој власти употребили су кола чак и за ствари своје, а на
нас нису имали кад ни да погледају.
 |
| Пирот 15. новембра 1885. године |
14. од подне пуцњава пушака и
топова све се јаче и јаче чујаше, што је значило да бугарска војска зацело
наступа. Пред вече већ су и танад падала по вароши, а пуцњава се слила у једно
дуготрајно гроктање, пропраћено пуцњавом топова и фијуком зрна и граната. Позно
у ноћ борба се утишаваше и помало па се стиша, а ми из подрума, где смо
скривени били, полако изађосмо
у кућу, где постависмо вечеру да кобајаги покладујемо. Таман ја очитао „јадјат убози и наситјатса" — и мој брат
намешташе ћилим на прозору — разлеже се ужасан пуцањ од кога се прозори
поломише и брату парчета по лицу изнабодоше, видело се угаси, таван преко нас и
трпезе паде, а ми ударисмо у врисак, бојећи се да није граната у кућу ударила.
Чекали смо сваког часа експлозију и смрт, но то беше услед потреса од магацина,
који је српска војска запалила при одступању, и ми остасмо живи. По неколико
залогаја хлеба и јела са земљом и прашином с тавана помешаног беше нам вечера,
не зато што смо онога часа осећали глад, него што због адета на покладе треба
да се једе.Кад сам изишао напоље да видим како је на улици, видех чудо
невићено. Небо ведро — чисто као око, а звезде, сјајне као жеравице, лете у
једном правцу. Ниједне звезде мирне ниси могао видети. Ах, помислих у себи,
какав ли ће ово бити знак од Бога! Те ноћи није било ни мислити о спавању.
Сутрадан, 15-ог рано, од саме
зоре отпоче бој и ми целог дана пробависмо у подруму, а пред мрак напуни Пирот
бугарска војска, од које смо више нег од Черкеза препатили. С голим сабљама и
налереним пушкама уђоше
те вечери у нашу кућу псујући „мајката српска" и тражећи „пари".
Узалуд је било молења и кумења. Један од њих удари ме пљоштимице сабљом преко
лећа, на шта су деца с мајком и женом у врисак ударила и око мене се окупила,
грлећи ме и бранећи својим ручицама. И, док су једни чинили овај зверски напад,
дотле су други пљачкали и носили. Сутрадан дођоше 50 нових војника, који са пљачком
довршише и све по кући покрадоше. Њих затече један бугарски војени свештеник
неки Младен Филипов из Видина, кога замолим да ову напаст отера, те он оста и
доведе још 12 академаца и 4 посилна, који су цео месец дана седели у мојој кући
и све о моме трошку.
 |
| Невоље у окупираном Пироту |
За тај месец дана било смо на
тешким мукама. Нигде мира нисмо имали, нити у кући нити ван куће. Нас
свештенике натерали су да служимо у цркви и да помињемо бугарског књаза
Александра Батемберга, што смо морали и преко воље чинити, пошто им бесмо под
ножем и пред пушком, не само ми него и деца наша. Штавише, ми смо морали
заменити наше капе — чите — са њиховим поповским капама, што су неки одмах
учинили; али ја задуго нисам хтео, него кад ме један бугарски војник пресрете
на великој ћуприји у повратку из цркве за кућу и кад ми удари шамар и читу у
Нишаву баци, онда морадох метути шубару обичну, ал капе не метух.
Поред свих зверстава, којих је
тек бледа слика у књизи „Бугарско-татарска разбојништва, пустошења и
силовања..." Бугари и у овој прилици показаше своју лукаву политику. Под
њиховим притиском они су добили много потписника на оној адреси која је била
израз њихових давнашњих жеља, а никако Пироћана, који су морали да је
потписују, јер су већ знали шта њихову децу после одупирања чека.
15. децембра Бугари изићоше из
Пирота и наиђе српска
жандармерија, а после и војска. У подне дође и Тоша Поповић, бив. окр. началник, и краљев комесар Светозар
Магдаленић, мајор. Установи се преки суд, узму прве људе на одговор ко је шта
био и шта је радио. Нас 8 свештеника узму на суд и осуде кога на 5, кога на 4,
мене и још двоје на 3 године затвора и 2 године полицијског надзора зато што
смо спомињали на служби бугарског књаза, што смо променили капе и што смо
потписали адресу! (За мене, заборавих раније рећи, ја сам по нечијој достави
силом и под стражом отеран да се потпишем, а тако и многи други Пироћани).
Седам грађана буду
стрељани, 36 са нама осуђени
и преко 100 фамилија протерано у Чачак!
А зашто све то? Историја ће
показати да Пироћани за српску погибију у 1885. г. нису ни најмање криви, а оно
што се у Пироту дешавало бива свугде. Да је имао ко да покрене ствар о адреси у
трнском крају и у Видину, ја верујем да Србима не би ниједна реч потребна била
па да цео народ потпише адресу и да изјави да жели бити у Србији пошто је
Србин; јер и данас тај народ у тим крајевима осећа велике симпатије према нама.
Напослетку, да ли не би могли свугде таквих адреса силом добити, но хоће ли оне
да буду израз истинских жеља и симпатија?...
Што и данас народ српски под Турском изјављује верност султану
и жели му дуге године среће, славе и силе, је ли тај народ издајица, пошто већ
то мора да чини кад му над главом виси дамаклов мач? ... Зар и на бугарском земљишту
није служена литургија и спомињан српски краљ Милан? Зар народ у А.-Угарској не
помиње — кад већ мора — Франца Јосифа? ... Зар се сви одселише, а нас оставише
да патимо како ни под Турцима не патисмо и из бојазни и страха за децу своју
подлегосмо сили — и ми смо издајице? — Ах, та шта говорим?! Тесногрудост,
слепило и лажни патриотизам учинили су вапијући грех — принели су на олтар
сујете и лажне љубави образ — светињу — једнога народа, о другом чем да не
говорим.
О томе како је у нишком казамату
и како смо тамо живели и робовали — нећу да говорим. Нека Господ свакога
сачува! За лопове и разбојнике тамо је уживање. Наша безазленост и простота
била је добро дошла некоме Цукићу, с ким смо затворени били.
У одсуству књига, мога најмилијег
занимања, ја сам се тамо бавио дрворезом — прављењем рељефних у дрворезу
крстова за свештеничку употребу, печата за просфоре и икона, од којих сам једну
израдио за преосвећеног владику Димитрија и г. Ристу Бадемлића. Ми који смо по 3 године осућени
били издржасмо казну, а они други буду мало доцније помиловани од новога —
младога краља Александра, коме нека Господ дарује свако добро и сваку срећу.
19. априла 1889. год. буду
амнестирани сви политички кривци из српско-бутарског рата. Но ми смо били и од
дух. суда осуђени на
губитак парохија, које су већ биле попуњене другим свештеницима, те тако
добијемо друге парохије. Јован Анђелковић буде постављен на мариновачку парохију, у окр.
књажевачком, Крста Ћирић
на каменичку, у истом округу, Стојан Цветковић на планиничку, у округу
зајечарском, Пантелија Панчић на тешичку, у окр. алексиначком, Алекса Јовановић за капелана на
костурску, у округу пиротском,
Алекса Ристић на камичку, Атанасије Џунић на гостушку, а ја на лесковачку
парохију, где, хвала Богу, живим у миру и спокојству, на чему нека је хвала
преосвећеном епископу Јерониму и моме пријатељу Димитрију Цветковићу,
протојереју, који му је представио моју скромну прошлост.
Жеља ми је свагдашња да прави
патриотизам и љубав братска скине с Пирота срамни белег, који му је неправо на
челу стављен.
Пироћани и околина му свагда су били Срби, и то чисти и овејани. Нека би дао
Господ да први нараштај дочека дан ослобођења свега српства и нека га руководи истински патриотизам,
крајња савесност, потпуна искреност и братска љубав.
Лесковац, 1894. год.
Весник Српске цркве 1903, св. I, стр. 52—61; II, 141—150; Ш, 248—260.
Врло корисно и поучано.
ОдговориИзбриши