Стара црква у Пироту, посвећена Рождеству Христовом, подигнута је за време турског султана Абдула Махмута 1834. посред мноштва тадашњих џамија и минарета у пазарском делу града, у близини речице Боклуџе која је протицала кроз центар вароши. Обест турска је ферманом и наредбом одредила да се нова хришћанска светиња може градити али не исувише високо, како по висини случајно не би пришла оближњим исламским богомољама. Сналажљиви Пироћанци су се досетили да своју светињу укопају да био она, макар изнутра досегла жељени раст, а вероватно и не слутећи да ће тако укуткана и топла, још више подсећати на свету витлејемску пећину и Божић коме је и посвећена. Новоподигнути храм је осветио пиротски митрополит Јероним, један од оних грчких архијереја који нису остали у добром сећању побожних Пироћанаца због великих намета и народу неразумљивих служби на грчком и турском језику. Храм је подигнут прилозима самих грађана Пирота о чему сведочи плоча која се и данас налази узидана изнад главног улаза у храм:
“У славу Свете, Једносуштне, Животворне и Неразделне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, подиже се овај божествени храм Рождества Христова, настојањем господина хаџи Неше Филиповића, господина хаџи Видена Јовановића, господина Ћире Нешовића, господина Цветка Ћурчибаше, господина Живка Ђаковића, господина Живка Стаменовића, господина Димитрија Петровића, господина Гоге Ценовића и издашношћу богобојажљивих хришћана, житеља овог града, лета 1834.”
Угледни грађани Пирота су тада одабрали из својих редова и прве епитропе, чуваре и економе Старог храма и предали им на чување све црквене драгоцености. Чорбаџије су имале право и дужност да прегледају њихове рачуне и то су радиле углавном о Божићу. Након две године, бирали су нове епитропе који су одлазили код владике на саветовање. Тада би им пиротски архијереј дао упутства како да обављају своју дужност и притом их упозоравао речима: „Ви од сада постајете с Богом ортаци, пазите да не турите огањ у џеп!“
Овај првобитни храм из 1834. године је трајао само двадесетак година. Био је саграђен од слабог материјала и постао склон паду услед честих поплава и једног пожара који га је у време Нишке буне 1841. прилично оштетио. Зато су богољубиви Пироћанци решили да на истом месту подигну храм од јаче грађе. Заузимањем грчког митрополита Антима, царска дозвола стигла је у Пирот 1855. а храм био готов већ следеће године.
Пирот je у то доба био и седиште Пиротске (Нишавске) митрополије чија се зграда налазила крај саме цркве. У њој су становали сви митрополити и епископи, изузев последњег владике Евстатија који је обитавао у Суковском метоху у близини данашње Саборне цркве у Тијабари. Осим што је ово здање било седиште митрополије која се простирала од Драгомана и Трна па све до Сићева, оно је представљало и центар свих важних културних и просветних збивања у Пироту током већег дела 19. века. У митрополији је деловао тајни хришћански суд звани „Синод“ у коме су пиротске чорбаџије под видом старања о цркви бринули о народу. Ту су били организовани и часови школске наставе. По писаним изворима, први учитељ у митрополији био је даскал Аћим који је, на основу казивања једног од његових ђака, деда Панајота, био уредан и тачан и за оно време веома способан. У овој школи ђаци су писање учили на таблицама, молитва је вршена и пре и после учења, а ученици су са собом доносили и ручак у школу и нису се враћали кући у подне „да их Турчетија по пут не задевају и не тепају“...
Масивне и широке зидине Старе пиротске цркве једва да пропустају дневну светлост кроз малене бочне прозоре. У том пригушеном осветљењу трепти она тиха и бескрајна витлејемска радост која отапа и најледенија срца. Оно што у самом храму најпре упада у очи је иконостас са дуборезом изузетне израде, сличним оном у цркви Светог Спаса у Скопљу. Иконостасне иконе су осликали мајстори из Самокова а Пироћанци нису штедели на њиховој изради, о чему сведоче и крупне бројке у тефтеру Нишавске епархије. Један део ових икона је поручиван директно из овог иконописачког града, а било је и мајстора који су у првим годинама радили у самој цркви. Осим врхунског иконостаса, овај храм поседује и импресивну збирку целивајућих икона, међу њима и неколико од давнина поштованих као чудотворних. Значајна је и збирка старих крстова, рипида и нарочито колеција платнених икона „Јерусалим“ које су пиротске хаџије доносиле из Свете Земље а за коју експерти из Републичког завода за заштиту споменика културе тврде да је јединствена у Србији.
У Старој пиротској цркви су до осамдесетих година 19. века чуване четири србуље. Најдрагоценији је Празнични минеј на пергманету настао у другој половини 13. или првој половини 14. века а који се данас чува у Реформаторском колегијуму у Дебреницу, другом по величини граду у Мађарској. Остали пиротски писани споменици, Четворојеванђеље на хартији из 15. века и два рукописа из 17. века, страдали су скупа са бесценим народним благом током немачког бомбардовања Народне библиотеке, стравичног културног геноцида над српским народом.
Стара црква данас поседује десетак књига из 18. века, од којих је најстарији руски илустровани Пролог за март и април из 1750. године, објављен у Кијево-печерској лаври. Међу њима су и две руске књиге из 1760. године: Велики Псалтир са упоредним тумачењем Светих Отаца, као и поуке Гедеона Криновског посвећене руској царици. Књиге објављене у 19. веку верно осликавају бурна времена и разне утицаје који су тада деловали у Пироту. У мноштву српских и руских издања има и јелинских уџбеника историје, граматике и природних наука из времена грчких митрополита, неколико књига на бугарском из времена егзархиста као и потоњих бугарских окупација. Из младе српске кнежевине овде је Псалтир из 1838. године, два Србљака из 1861. године. Најстарије српско штампано издање представља “Хранилиште душе” са поукама Светог Никодима Агиорита, објављено у Трсту 1800. године залагањем Викентија Ракића, старешине цркве Светог Спиридона...
Стара црква у Пироту је преживела десетину великих поплава, више пожара, харања, неколико граната које су зарониле у њен кров током српско-бугарског рата 1885. године. Издржала је четири окупатора, надживела бројне тиране, туђе и домаће, и до дана данашњег остала свежа, вредна и активна. Тајна њеног живота и вечне младости лежи у љубави с којом је Пироћанци, као прости витлејемски пастири и учени звездари са истока, упорно походе, очарани лепотом Богомладенца Христа Који се у њој чудесно и непрестано ваплоћава и рађа у Чаши спасења.
Текст: Ж. П. (За часопис "Глас Епархије нишке")
Фото:
- Стара пиротска црква пре реконструкције, фотографија Јелисавете Ракић
- Зграда Митрополије
- Празнични минеј из Пирота, данас у Дебреницу
- Стара црква у Пироту са свештенством и верницима 2014. године
Нема коментара:
Постави коментар