Гроздобер

Волим кад престану летње жеђе и кад се работа у поље приврши, па нема толко трчање и јурњава. Плевње и амбари п'лни сас рану за нас и за стоку, на дрвник наредена дрва, па мерише на глоговину и Белаву. Под стреју се црвенеју низе сас пипер, а у двор у градинче ц'вту јесенчетија. 

Деда и баба мету у завник сваку паучину и свако ћоше, мију б'чве и буришта за ново вино док чекамо грозје да узреје, па да почне гроздобер. За тој време ја по неколко пути отидем у Парасиње, прегазим Нишаву и Темштицу да побрже стигнем и обидем рањће ђиже да ли има некој грозд да се је прошарал. Некад право из школу са све чанту и гладну мешину отидем да најдем по некоје зрно. Претицамо се сас ћосавцити кој че изобе првата зрела зрна. Они се начичкали на дрвата окре лозјето и само чекају да нагрну. Деда оди колци прави плашила, облачи им капути, џемпери, обува панталоне, тура шешири, шубаре и врзује мараме, закачује клопотаре и звонци по цело лозје само да ји раскара. 

Кад стигне грозјето за бербу, окамо комшије и роднине чија лозја још несу зрела. Дооде жене сас деца, девојће си поведу и другарице које немају лозја да си наберу за њи. Појде и мој чича с брата ми Драгана, бабин брат Ранко. Саберемо се повише да побрже оберемо. 

Ујутру кад појдемо у гроздобер, у кола деда уноси големи кошеви плетени густо сас врбово пруће, да се ниједно зрно не потика. Ћитимо кола и кошеви сас ћитће и венци од здравац и мушкатлу, деца улазе у кошеви и само им се виде острижене главе и носеви. Малата поседају насмејана и радосна, много им мило што се возе б'ш тека – у кош. Жене и девојће премењене, убаво ишчешљане, забрадене сас нове мараме, турају црвене ћитћке оди мушкатлу, узимају нове крошње, усмивају се, врцкају. И поодимо. 

Прво прегазимо Темштицу да скратимо пут. Жене газе уз окање, цвркање и смејање, једно што је водата студена, па док се обгрозе, а друго оди срам што су подигле сукње нади колена, па им се виде бутине, а оне беле никад ји с'лнце неје видело. 

После се качимо уз Парасње и сречамо исто тека заћитене жене и девојке, кола п'лна сас деца, и све изгледа као да је празник. Ја тија д'н не идем у школу, пушта ни учитељ да помогнемо и не пропуштимо најрадосан д'н.

Кад стигнемо у лозјето, оно убавило! Ђиже се ушарениле, листови ж'лти, розни, црвени, бистро и т'мно зелени, очи да не одвојиш од толко боје што се мешају једне у другу. А грозје родило, големи гроздови савили прутовете, па у земљу пипају. Грозје убаво, зрело, сочно, крупна зрна, сорте свакакве: пловдина, црно, бело крупуно – за слатко, и ситно – за вино. 

Кад се сви саберемо деда сипне рећијицу, наздрави и захвали се Богу што ни је тека богат род дал, и што Га је очувал. 

Прво се наједемо, пробирамо од убаво поубаво, и после почиње берба. Свако има своју бритву за брање, а за брање има правила. Најубаво грозје се одбира и тура на купове, то је одбир. Он се носи дом за зобање, качи се на таван, и једе се ч'к до у пролет. Друго се бере у стара кошетија и крошње, и носи у кола – то је за вино. Мужје и деца носе, а ми беремо, много руће, па се крошње брже п'лне. Деца се претичају које че понесе повише. Мој брат Драган мршав, слаб, заврел т'нће нође у големи гумењаци, они га цело време саплитају и свире али он напел жиле и носи највише, не смитају му ни оп'нци, ни тешка крошња. 

Работа одмица уз песму. Поју се убаве гроздоберсће песме, поје се и за момчетија која се чекају да се врну од некуде и да пробају грозје благо како мед. Док поју девојћете тачно знају у које лозје је које момче и намештају се да ји што боље чују. Из друго лозје пак се чују песме, цело Парасиње је весело и распојано. На децата досадило брање и отишла да траже ореси и лешњаци по пољето. Од малата једно заспало уз ђижу, никој нече да га разбуди, само га покрише сас џемпер да га не апу мушице. 

Ми цело време беремо и једемо, за леб се и не сечамо. И пол'к уз појање и смејање лозје се обра, нап'лнише се кошеви. На крај остајимо неколко ђиже за ћосавци и овчари кад мину да има с кво да си расквасе уста. Турамо одбир у крошње, и давамо на онија што немају лозје да си понесу за дом. Уврзујемо се у цедила и турамо кобилће на рамо, и поодимо. По пут чим сретнемо човека давамо му да си из крошњу пробере и узме грозје. И нас нуде друђи који се врчају из гроздобер, и тека по цел пут. Так'в је обичај, да се дава и да се узима, да се роди и за догодину. 

Кад стигнемо дом, одма распореџујемо грозје које че остане за зобање, које че се качи на таван. За то време стигну колата, почну да се збирају комшије и помагају да се грозјето по брже смуља. Ја уморна али сас п'лно срце и п'лну мешину заспим. 

Ујутру кад се дигнем, вино у б'чве, рецељ у врчве[1], све завршено. 

Нема више таква лозја, остали само ћутуци оди ђиже што подсечају да је тува некад било лозје, да се брало грозје, појало, дружило, делило, и да је гроздобер бил празник.

Ново време, нова лозја сас шпалири и вињађе, и свакој си бере сам. Нема појање.

Грана Перовић, родом из Станичења

_________

[1] Рецељ се прави оди благо вино, свари се виното и у њега натурају парчетија оди печенку тикву, једе се највише зими када су пости, топи се сас качамак, а у пролет се ушићери па може да се маже на леб као мед.