Преносимо
потресну исповест свештеника Ђорђа Игњатовића из Топлог Дола као
обавезно штиво у разумевању овдашњих историјских прилика крајем 19.
века. Његова сећања обухватају драматичне устанке али и смутне догађаје након
ослобођења у којима су Пироћани двоструко страдали - с једне стране од Бугара који су своје удворништво Турцима користили за бугаризовање
овдашњег становништва (а касније и за његово пљачкање и сатирање), а са друге стране - и од својих Срба, који су надменим и тесногрудим родољубљем ниподаштавали и
неправедно кажњавали Пироћане.
Учитељски дани
|
Стара кућа у Топлом Долу (panoramio.com) |
По казивању моје матере, родио
сам се 1847. или 8. године априла месеца 15. дана у селу Топлом Долу, окр.
пиротског, од оца Игњата, — или како га зваху Иге, — Вељиног, и матере Јелене.
Моји родитељи беху веома сиротни. Земље, које у томе брдном крају готово нико
довољно нема, моји родитељл од свију најмање имаху, и живели су од чувања туће
стоке „под ајлук". По оцу мом, који беше дозла-бога прост човек, чобанин
од главе до пете, и мене боља судбина не очекиваше него сиротиња и простота. Но
хвала буди мојој матери, која беше иако проста, али бистра и благоразумна жена,
учинила је те је мој отац поднео за мене огромну жртву тиме што ми је дозволио
да будем ван куће, да одем „на даскала" и књигу изучим. И стога за све
имам да заблагодарим матери. Да одем на даскала, то беше овим случајем.
Кад су ми биле четири године, дође у наше село неки Јован
Брале, терзија из Пирота, који од Турака беше побегао и у нашем селу нашао
склониште код мојих родитеља. Док су се укућани по пољу на послу бавили, Брале
се са мном забављаше учећи ме турском језику — именима ствари из најближе
околине; па видећи да имам добро памћење и особиту вољу, поче ме учити писању и
читању. Како није имао књиге нити хартије, он ми показиваше слова, пишући
прутићем по земљи или угљеном по плочи; а кад наскоро кришом оде у варош,
донесе ми отуд буквар и мало хартије. Од гушчијег пера начинио ми је перо, а од
чађи и барута
мастило, и тако ме баш озбиљно почео учити на моју велику радост и задо-вољство
моје матере.
По свршетку моје пете године, ја
сам буквар изучио био, али у том Брале доби слободу да се у Пирот врати. При
његовом поласку чуо сам како је оца и матер саветовао и искрено им препоручивао да
ме не напусте, него да ме прате „на даскала". Мајка моја послуша га и одмах
ме одведе у село Завој, где сам изучио часослов и псалтир до девете катизме код
учитеља Танче Куклића, који одатле оде, а ја продужим даље код учитеља Петра
Игњатовића из Чипороваца у Загорју, који се после запопи. Код њега сам изучио
псалтир до краја, па напустим школу, јер више не беше у близини учитеља.
Годину дана доцније одем у село
Станичење код некога Гоше учитеља, кога зваху „Серсем Гоша", код њега сам
само два месеца учио, па због болести напустим школу и код куће пробавим до
Ђур
ђева дне 1859. год. У то време отидем у
Чипоровце, где годину дана проведем у школи код учитеља Александра Грбице из
Самокова, па опет напустим школу и у својој тринаестој години погодим се за
вајног учитеља у Гостуши, где сам само шест месеци децу учио. Мени се никако
није свидела суровост тадашњих учитеља, која је често пута превазилазила сваку
меру, па као учитељ наумим да будем много блажи, а пошто сам и дете био и мла
ђи готово од свију мојих
ученика, то и да сам строжији хтео бити, не бих могао. После часова ја сам се
као дете играо заједно са мојим ученицима бацајући камена из руке и праћке, те
ми се
ђаци јако
напустише у учењу, због чега постанем строжији, али се
ђаци због тога разбегоше; и тако
сигуран учитељ без
ђака
вратим се кући, где две године пробавим и почнем и сам заборављати понешто што
сам знао. Стога навалим молбом код мајке да ме понова пусти у школу, што она и
учини преко воље очеве, те тако 1862. године понова одем у Чипоровце и годину
дана учио сам код учитеља Ан
ђела
Гоцића из Бер-ковице. Ту у селу Чипоровци као
ђак, на велики страх оца и матере,
будем писар во
ђе
усташа — мога ујака чувеног хајдук-Стојана из Ореовице, окр. пиротског, кога
Турци зваху „Кара Стојан", који заједно са ћерком, у мушко руво обученом,
четоваше. Због моје мла-дости он ми не повераваше важније ствари него обичне,
које су се односиле на њихово оружање и храну. Но од моје сестре дознадох да су
из Србије добили од неког ајдука писмо да се примакну граници, да је Београд у
опасности и да ће нешто важно да буде. Доцније сам видео да се је све то
односило на познати догаћај „бомбардовање Београда". Но те године мој
несретни ујак „Кара Стојан" погину изнад Чипоровца. Турци му главу осекоше
и набоде
ну на бајонет
однеше је цару у Стамбол. Кад су победно и свечано на страх народу пронели
главу мог ујака кроз Чипоровце, горко сам плакао. (Те године до
ђоше из Русије протерани
Черкези, од којих се створи читава размирица).
|
Богослужбена књига |
Из Чипоровца одем за учитеља у
село Гмитровце и после годину дана опет се вратим за учитеља, где целе 1865.
год. пробавим, па се опет вратим у моје село и без службе пробавим шест месеци,
бавећи се пољским радом, који ми беше јако омилео. Док сам у школи био, услед
малог кретања и због учионице мало простране, са мало худе светлости и изобилне
прашине, која се гасила поливањем, од чега је ужасно испарење бивало — био сам
слаб, мршав и блед; но живот у пољу и у послу беше ми изврстан лек, због чега
сам га тако радо вршио. За кратко време ја сам постао одличан косач, а то је у
тежачким пословима најтежи посао. Од мене нико није могао боље да косу накове,
а кад косим, све фијуче под мојом косом. За то време по меким длановима
оскочише ми жуљеви, лице ми беше преплануло од сунца: али се осећах свеж и
крепак.
У часовима одмора молио сам се
Богу читајући посведневно псалтир, а по том проводио сам време у разговору са
старијим људима, јер сам мислио да ми није место међ вршњацима. Да забележим уз то још и
то да сам онда уочио многе погрешно певане песме, од којих се још и сад сећам
ове:
Славу слави српски
„Красимија",
Запалил је свечу воштаницу,
Умесил је колач Аранџелу.
Дојдоше му гости издалеко, —
Добри гости старци калуџери,
Који су му колач пререзали ...
и који му после одведоше „сина
Русимира", младо дете петнајес године („Красимија" биће, ваљда, краљ Симеон, а Русимир —
Растко).
1866. год. одем за учитеља у Градашницу
— село пола сата северно од Пирота — и ту пробавим годину дана, учинивши
познанство са многим чорбаџијама у Пироту.
1867. год. у четвртак по Ускрсу паде
велика киша, од које много надође
Градашничка река и почини огромну штету. Куће, зграде, стоку, људе — све је то
носила. Међу људима
из Доброг Дола беше удављен онда чувени газда Чала, по коме се и данас тај
поводањ зове „Чалина вода": За тога Чалу причаху да је био велика турска
удворица, због чега је тиме од самога Бога кажњен био.
Тада већ и моји сељани наумише да
отворе школу и ја се вратих у своје родно место за учитеља, пун воље и радости.
У то време беше цео народ у округу испунила нека величанствена радост и нада на
ослобоћење, јер је се знало већ да је књаз Михаило истерао Турке и да ће скоро
— ако Бог да — и нас озарити сунце слободе. Но у 1868. год. у лето чусмо да је
књаз погинуо и овлада жалост велика у народу — жалост која је сваку душу
испуњавала да су по селима жене црне шамије носиле.
За време мога двогодишњег
учитељевања у свом селу ја сам гледао да по угледу на учитеље у Чипоровцу,
поред обавезних књига: буквара, часловца и псалтира, учим децу још и црквеној
историји Ст. и Нов. завета, а тако исто и рачуну и црквеном певању. На првој
коледи — о Св. Игњату — они су већ певали уз „ој коледо..." још и божићну
катавасију „Кристос раждајетсја славите...".
27. јануара 1869. год. оженим се,
а 15. августа исте године будем посвећен за ђакона и 17. истог месеца за свештеника у моје село. Владика беше
Партеније из Дибре, који ми одмах издаде ово „свидјетелвство".
,,Благодатију всесвјатаго Духа, даноју нам чрез свјатих апостолов и их прејемников богоносних
оцев, рукоположили есми
во еродјаконски и свјашченически чин: Георгија Игњатева. И во доказателвство сего данно бист ему настојашчеје наше свидетелвство. — 1869. г.
августа 17-го дне. А. нишавски
Партеше."
Чатмара пуна сваког
празника
Враћајући се као свештеник у моје
село, моји добродушни сељани сви скупа — са женама и децом — дочекаше ме испод
села. Видевши их, ја се скинем с коња, метнем на себе епитрахиљ, с крстом у
руци благословим их и пођем
к њима; а они к мени са сузом ра-дости у очима, и сви ми пољубише руку и св.
крст. Ово ме је тако тронуло да и
оно мало речи што им у узбуђењу могадох рећи изговорим дрхтавим гласом. Радост
и задовољство мојих сељана не беше мање од радости мога оца и матере, који су
се у сузама купали, љубили св. крст, руку и грлили ме.
|
Молитва испред цркве у пиротском крају ("Нада") |
Тако под епитрахиљем и с крстом у
руци кренем се у село, где сам у свакој кући, на њихов захтев, осветио водицу.
То беше најсвечанији дан у моме животу, а и за моје сељане, којима сам доцније
био све и сва, који су ме поштовали као најро
ђенија оца и волели као брата, па су и
у крв и у ватру доцније са мном пошли за милу и свету слободу. Мојим радом они
су ми толико поверења поклонили да сам им био во
ђа, а они за мном ишли с пуно љубавн и
вере.
Истим начином ја сам и у кући
почаствован био првом чашћу и старешинством. Уз припомоћ моје драге браће,
неуморним радом, штедњом и економијом
, наша је кућа постепено почела напредовати. Мени као свештенику
беше особито задовољство да у часовима кад парохијског посла нисам имао
, радим сваки домаћи посао,
који је под мојом руком увек ваљано испадао.
Но од првих и најглавнијих брига
беше ми да подигнемо црквицу,
што смо наскоро учинили уз припомоћ добрих и побожних хришћана из околине. То
беше неокречена чатмара, са прикупљеним старим иконама, простим утварима и
одјејањем. Но то беше исто као и највеличанственија катедрала пуна сваког
празника и стараца и људи и деце, који у ропској тузи, под притиском, беху у
њој као анћели пуни вере, наде и љубави!
До 1875. год. све моје старање
беше на утврђивању
што јачих братских веза међу
парохијанима, на саопштавању у питањима
вере и божијег закона и настављање њиховог благостања. Помоћник у овом послу
беше ми пок. игуман темски Ћесарије,
кога су сви звали „деда Ћесарије",
под чијом управом манастир Темски бројаше на стотине грла говеди, коња, оваца,
коза, стотинама кошница. Једном речи, беше изобиља у сваком погледу. Поред
тога, ја сам гледао да пружим и мало корисног задовољства својим парохијанима,
приређујући кадикад
лов на медведе. Овим сам хтео да буду на све спремни и вешти, као да сам слутио
нешто; а да би ствар била што обичнија, и покоји од Турака у овоме је
участвовао, а разуме се и деда Ћесарије.
Неуспели устанак
Од 1875. год. ствари поћоше
другим правцем. Те је године била ужасна зима са великим снегом, који је до
самих Благовести трајао. Од глади беше многа стока поцркала, јер је била ока
сламе 60 пара, а друго по томе може се ценити како је скупо било: 100 пара ока
кукуруза.
|
Херцеговачки устаници |
Устанак у Херцеговини и у месецу
августу скупљање војске око срп
ске
границе
, појачале су
до врхунца патње народа. Бес и зверство Турака превршило је сваку зверску
напаст, што се још већма распламте устанком у Тракији априла 1876. год. Живот
је народу био већ несносан. Ни од куда помоћи није се очекивало, до од слободне
кнежевине, на коју смо као на спаситеља једину наду полагали.
Почетак рата са Србијом 20. јуна
показа нам да су наде наше услишане и да ће скорим испуњене бити. Нестрпљење
моје беше већ превазишло
меру, патње народа цепаху ми срце, жудња за слободом беше се у мени толико
распламтила да сам 29. јуна морао да се приближим и да посматрам окршај код
Темске, одакле се увече српска војска натраг помаче.
Нигде никог да ме обавести, да ме
упути. Народ видећи то беше претрнуо од страха — и ја се реших. Одмах сутрадан,
30. јуна са дванаесторицом мојих сељана одем у Каменицу (село књажевачко),
узмем 40 пушака дугачких кремењача и 10 пиштоља са по 10 туцета барута и пошаљем
мојим сељанима с наредбом да се оружају, да поставе стражу и да из села никог
не пуштају даље ван атара. Ја пак са њих неколико одем у Књажевац, узмем на
реверс још 40 пушака капслара и барута, па се ноћу по ужасном пљуску вратим у
село, раздам пушке и барут и појачам стражу са добровољцима који су пошли за
Чипоровце, и ја их на одмор задржао. То беху баталиони добровољаца са
старешином Филип-војводом, који су носили и два брдска топа.
Од војводе Филипа потражим савета
и замолим га те остави десет добровољаца па оде. Све сам ово у највећој тајности
учинио. Но чувени зликовац и тирјанин арнаутин Бор-Фета чује за ово. Скупи
5-600 које низама, које башибозука и крене се на нас, а ја га са сељанима и тих
десет добровољаца причекам изнад села Засковци 11-ог јула и ту отпочнемо под
мојом командом бој, који је пола дана трајао. Но узалудна је била срчаност
мојих сељана, моје храбрење и храброст добровољаца. Ми смо морали да подлегнемо
шест пута јачој сили, бољем оружју и муницији. Они нас надбише и село Засковци
упалише. Добровољци нам одоше, а ја се
вратим са сељанима у село, но и у њих беше ушао велики страх, те се готово сви
разбегоше код деце у планину, по збеговима.
14. јула ја, мој брат Коста Гага,
Станко Марић, Гога Станковић и Гога Ранчић договоримо се у пустом селу код моје
куће на док-сату шта ћемо и како ћемо. Ја бејах изуо опанке да се на сунцу
осуше, јер беше прошлог дана кише, па сам се попео бос на шљиву да ухватим рој
који се онда пусти. Таман већ пола роја смамио у кошницу, а брат ми Коста
повиче: „Бежи, изгинусмо!".
Машим очи према селу и угледах
много Турака, Черкеза и Цигана како низ брдо Црвени брег јуре к селу као
курјаци. Бацим пушку и пчеле, које ме грозно изуједаше; брат ми додаде пушку и
почнемо бегати. Она тројица већ беху побегли. Торбу са епитрахиљем, требником,
крстом, св. миром и ножницама, коју сам увек са собом носио, заборавих понети,
а такође и чарапе с
опанцима.
Турци нас опазише и почеше пуцати
из пушака у село и за нама. Нешто
од страха, а још више од пута, који беше сам оштри камен, а ја бос, сустанем.
Потрчим десетину корака па се срозам на земљу, дигнем се, па опет тако. Турци
пуцаху за нама, али нас Бог сачува, те не изгинусмо. Донекле сам бегао, па кад
видех да не могу даље, махнем руком да иде и да гледа децу и укућане (који су
из три куће у једном збегу били око 30 чељади) да се посакривају; а мени како
Бог да. Брат ме послуша и побеже, а ја, пошто сам већ за једно пола сахата био
далеко ван села, скренем изнад пута у један шумарак. Погледам ноге, сама рана и крв. На уста
ми од умора иде горчило и свега ме мртав зној облио. С овако осакаћеним ногама
не могу да крочим више. Скинем појас и пресечем на-двоје те умотам ноге. После
једног сахата одмора,
променим капслу на пушци, прекрстим се, па хајд даље. Но чим изићох из шумарка,
угледах преко пута на једној страни брда неколико Турака, који би ме пушком
могли дохватити. Стога се брзо вратим на оно место и решим се да чекам мрак, па
да онда бегам.
После 5 минути видим низ брдо где
два дечка — браћа — иду право Турцима на заседу. Старијег почех да зовем:
„Илија, бре Илија...!", али због реке, која је жуборила, а ја уморан и не
смем да вичем, не могаше ме чути и одоше. Мало затим пукоше две пушке. Помислих
да су обадва детета убили и заплаках се за њих. Но доцније сазнах да нису убијена,
него су их Турци поплашили, похватали и питали за мене. Али сутрадан деца су
терајући поробљену стоку (1500 брава оваца) кроз њиве побегла.
Кад се добро смрче, опет се
прекрстим, обрамичим пушку и извадим тесак, па пођем кроз велику шуму, у којој се ни
дању не може добро видети, а која је опет пуна медведа. Тек у неко доба у ноћ
стигнем у Јуначев дол — место где су нам деца у збегу била, па одатле отишла,
како им је мој брат Коста јавио да бегају ка граници. Ту затекнем њега и другог
брата Гогу, који су ме на лавеж паса с напереним пушкама причекали, пошто је
била помрчина да ме одмах познати нису могли. Кад ме познаше већ, ја падох од
умора да прикупим мало снаге. Један од њих узе парче козје коже те ми начини
опанке преко оних од појаса, који се већ поцепали беху, а други начини каше од
масла, сира и брашна, но ја нисам могао залогај да окусим.
Збег
Морали смо даље за децом да
идемо. Брат ми понуди коња, кога су ради мене задржали, но ја не хтедох, јер
помислих шта ће деца уз пут да једу у планини (јер су им мајке тек по мало
хлеба понеле, по једну преобуку — њих, и више ништа, а све друго што су ране
овде изнели, оставили
затрпано у земљи и жбуњу). Стога натоваримо на коња по једну мешину масла и
сира и од аљина што је још могло да се на грешном кљусету натовари, па пођосмо полако пешке...
Пут је ишао као уза зид — тако је
врлетно место — и једва у саму зору изађосмо на врх Бабиног зуба. Беше дивно и ведро јутро! Лепше ми се
учинило нег кад сам га некада безбрижно посматрао. Деца као поклана поспала на
ледини, а стари будни, ћућоре и пре-мишљају о тешким јадима. Они нису веровали
брату кад им је реко да сам жив — мислили су да сам погинуо, па када ме видеше,
обрадоваше се и грљењу нашем не би краја.
|
Збег - Урош Предић |
После мале почивке разбудимо децу
и кренемо преко брда у село Црни Врх, које беш
е празно, јер су се људи већ разбегли
били. Тако исто затечемо празно село Равно Бучје, изнад којег смо у рововима
преноћили, па сутрадан стигнемо на границу код Јованове ливаде, где затечемо из
16 села избегле људе, који су све, па и стоку, овамо изнели, а ми само са голом
душом. На караули на
ђосмо
50—60 постаријих људи, који су чували стражу. Питасмо их шта ћемо и куда ћемо
сад, на што нам рекоше: „И ми сами не знамо!" — Но нас умириваше сама
помисао да смо на слободном земљишту и да смо готово спашени.
Дознавши од стражара да се ту
близу, на 4—5 сати, налази манастир Св. Тројица, ја оставим децу, па на коњу
одем тамо, где стигнем у сами мрак. У манастиру затечем једног од месних
калућера и Доротеја из Темске, мога доброг пријатеља. Игуман отац Пантелија не
беше ту, али наскоро дође.
Ја му се представих и упитах за упутство шта да радимо, на шта ми он рече да
има од Манастира наређење
да прима свештена лица која ту потраже склоништа, и то бесплатно. Но једно због
тога што је нас било повише, те се не би могли сместити и на досади би били, —
а друго што и ту не би били сигурни, јер ми отац Пантелија рече да је био на
Пандирало и да су Турци већ на наше земљиште ступили и заузели села Грбавче,
Преконогу и још једно, коме се имена не могу сад сетити, наумим да идем у
унутрашњост да сместим децу и браћу, па да се опет придружим војсци. То ми исто
и игуман саветоваше.
То беше уочи недеље, те због
службе преноћих ту, а готово и не спавах целе ноћи, причајући с Доротејем како
је ко страдао. Сутрадан сачекам док се служба сврши, па да се кренем. Ту сам
први пут видео и чуо да се литурђија одваја од јутрења, јер код нас се то вршило уједно. Не мање
беше ми необично српско певање, пошто смо ми по грчкој псалтики певали.
После се опростим са игуманом и
Доротејем и пођем
натраг деци у планину. У путу
кроз Г. Каменицу беше попустила плоча на коњу, те ми један Циганин само за
клинце што је нове метуо наплати 40 гроша! (Ово бележим зато да се види како је
се Цига умео користити овом приликом).
Испод села Репушинце стигнем моје
у планини, где у једној густој шуми преноћимо, па сутрадан кренемо кроз Папрату
и Г. Каменицу. Ту сиђоше
око 200 наоружаних људи, све старијих од 40 год., које упитасмо којим ћемо
путем најпрече и најбрже стићи у Књажевац ... „Вратите се натраг, где ћете? ...
Књажевац је већ заузет — Турци су у њему!" — рекоше нам они.
Повратак
Кад видесмо да нам је пут
пресечен, морадосмо се вратити натраг право у Каменицу. Каменичани, чувши да се
Турци и њиховом селу приближају, таман почели да се спремају за бекство у
планину и по збеговима. Ту смо се доста наплакали гледајући како се сиротне
жене муче да токорсе спасу нешто од свог имања. Људи у војску, а оне саме са
старцима товаре на кола (која целог лета нису радила, те се расушила) колико им
волови не би могли повући, па чим упрегну волове и наједвице повуку, кола се
поломе и расточе, товар попада, а оне ударе у писку и лелек, а и деца такође. Уто осморо Черкеза на коњима пројурише кроз село. Но код
суднице беху неколико пандура, који опалише на њих из пушака, те се ови натраг
вратише, а ми брже-боље бежи опет у планину, одакле смо и дошли, где седисмо до
25. јула ...
У то време чусмо да су из Пирота
послали владику са четири
свештеника и двојицом чорбаџија да иду од села до села и да са брегова вичу:
„Чуј, народе, предајте се и вратите се својим кућама! Цар је свима
опростио!"
Ја сам знао да се нипошто не смем
враћати, а и сумњао сам да је то истина. Но кад видех да су се многи вратили,
јер нас беше 16 из само пиротских села и да ћемо овако од глади и под ведрим
небом поскапати, намислим да се вратимо. (За сво време у збегу ранили смо се
качамаком од пшеничног, јечменог и раженог брашна, а ја сам уз то од муке пушио
стару букову шуму уместо дувана!)
Кад смо били у селу, имали смо
шта видети. Ужас и пустош. Од 64 куће остало је само 3 куће; све остало, као
куће, кошаре, стаје и амбари, све је претворено у пепео! ... Нигде дрвцета
живог! Све изгорело. Само камене зидине стоје и од њих још јара иде, а сироте
жене наричу и кукају по њима! И ми ударисмо у плач. Остали смо голи без ичега и
без крова. Сва мука наша, сав труд наш, сва тековина наша претворена је у
пепео. Кућа над подрумом плочом покрпвена, амбар са житом над подрумом, такоће
плочом покривен, 2 штале са самалуком, две кошаре, механа с бакалницом и
подрумом, жито, масло, сир, судови са пићем, 700 ока вуне, 270 оваца, 85 коза,
63 грла говеди, 7 јарма волова, 7 коња, 12 крмача, 40 кошница, гуске, кокоши,
каце са сиром и маслом, покућанство, черге, прећа и шта ти још знам — све то
опљачкано и погорено!
Пре тога деветоро сељака наших
буду заробљени по збеговима и отерани у Пирот, где су их код Старе цркве под надзором држали. Кад је
било наређено да
владика иде и зове народ на предају, пусте и њих, те да и они то исто чине. Од
жена дознадосмо да су пре два дана дошли и из 40 кућа домаћини и отишли већ на
предају, а неки су понели и пушке што сам им ја био раздао.
Погледам децу. Бледа и изнурена,
тек им душа у носу. Жене изнурене, ломне. Браћа тако исто. Остали смо без
ичега. Нашто ће нам онда живот? Овако смо децу довели на огњиште, ако ме и
погубе, остаће браћа; а да их водим у туђ свет, где ни порушених зидина не би имали, не могу. Стога
кажем браћи: „Ајте и ми да идемо, па шта нам Господ да!" — и кренусмо се у
Пирот ...
Исплетен конопац
Код копривштичког крста сретосмо
сељане где се из вароши враћају. Питасмо како су прошли и је ли ко погинуо.
Поражени и изнурени, црни као земља, кад ме видеше са браћом (Костом и Гогом),
тастом и још неким Живком — посташе још црњи и као врелом водом поливени. На
наше питање одговорише нам да нису чули је ли ко погинуо, а да су они исувише
мука, страха и срама претрпели. Ми пођосмо, а брат мој Коста остаде с њима. Од
њих му је један рекао: да кажеш „деда-попу" (тако су ме звали) нипошто да
се није усудио да иде у варош, јер се о њему највише распитује. Он је једини
подигао буну и за све нас он је крив. За њега су сигурно спремљена вешала!
Кад ме брат стиже, поче ми
причати шта је чуо, но ја сам био тврдо решен да се више не враћам кући, те све
даље ка Пироту иђасмо.
У путу — више Нишора — сретосмо Јована Џанаковога из тог села, мога доброг пријатеља и доброг
газду, који беше понео ручак жетварима у поље.
Како нас виде, стаде на пут и
поче се чудити, где сам ја пошао, говорећи: „Где ћеш ти, ако Бога знаш? Ти си
пропао. Ја сам јуче био у конак пред меџлис и слушао сам твоје сељане кад су их
испитивали како је и шта је било: „Ко вам даде пушке? ко вас наговори да се
противу цара дигнете и да се с цара бијете? „Поп нам је дао пушке" —
рекоше сељани. „Он нас је водио и наређивао. Погрешили смо, сами видимо". — „А где је сад
поп?" — питају их. „Он је се ошишао и обријао, па је са српском војском у
комите отишао" — одговарају они. „Знамо ми да ви нисте криви. Царску су
земљу увек попови и даскали размиривали, али ћемо се ми с њима разрачунати. А
ви идите кућама и молите Бога за царско здравље. Он ће вам опет дати по
мало стоке за домазлук. Идите и правите колибе, прибирајте летину. За попа је исплетен
конопац?" После онога што је брат од сељана чуо, кад ми сад ово
Јован рече, падох на земљу јецајући од бола: шта ће с мојом децом бити, јер се
надах да ћу колико-толико лакше проћи. Смрт, које се при поласку нисам плашио,
а коју сам сад већ дваред чуо да ми предстоји, беше ми тешка при помисли на
децу.
|
владика Партеније |
Јован извади из бисага кондир с
ракијом те се мало поткрепих и повратих, а он ми опет настаде говорити: „Ево
ћеш прво кроз наше село проћи. Кад те Цигани буду видели, везаће те и у варош
отерати, ако не и убити. Знаш како те тамо једва чекају да виде попа бим-башу
што је сабљу носио? Но бегај где те очи воде!" ... „Где ћу да бегам? Да је
се могло бегати, ја не би ни дошао, али се не може. Турска је војска заузела од
Зајечара до Новог Хана и од Алексинца до Књажевца. Да се кријем, наћи ће ме, а
ако ме не на
ђу,
мучиће ми браћу и децу. Но не би ли ми могли помоћи нешто чорбаџије, а нарочито
Цека Чорбаџикрстић, мој добри пријатељ?" — „Од чорбаџија нема ништа, а и
Цеку знају да шурује са Србима; него ако ти што помогне владика. Гледао сам га
где са двојицом заптија отима од Черкеза стоку, па је даје пострадалим
сељанима. Он има велико поверење и власт, па се много и слободно заузима. Он
ако ти што помогне. Стога ти не иди сад, него изнад Градашнице причекај док ти
браћа отиду код владике и виде оће ли ти што учинити и оће ли моћи. Па ако
може, добро; ако пак не, а ти се ноћу врати код мене. Ја ћу те чувати месец-два
дана, па после иди код другог пријатеља, и видеће се за толико времена шта ће
бити. Даће Господ да се ослободимо.
“
Пристадох на његов предлог, и
тако учинисмо. Брат мој Коста, таст Мита и Живко Нешић оду путем, а ја са
братом Гогом низ брег Бањицу сићем изнад Градашнице и у винограду једном као у
густом џбуну скуписмо се и преседесмо целог дана без леба и воде. Пред вече
брат Гога оде у село да чека одговор, а ја остах сам.
Пошто су она тројица отишли у
варош, оду право владики, и кад су му напричали због чега су дошли, он се чинио
да ме не познаје и почне их терати речима: „Идите, како сте мутили, бистрите
сами!" — мислећи да то нису преобучени Турци. Тако их је неколико пута
отеривао, но кад су ови све више молили и плакали, те се уверио да нам је
намера озбиљна и да га не варају, он их онда упита јесам ли се ја одиста обријао, на
шта су му рекли да то није истина. Тада им владика нареди где треба да проћем,
те да ме нико не види и одреди своје људе да ме причекају и проведу.
Мој таст дође у Градашницу и каже брату ми Гоги, а
овај мени, и тако ја по мраку пођем преко неких њива и кукуруза, кроз неке баште и капиџике, док
код владике дођох,
коме све тачно и по реду испричам шта је са мном било. После многог мрштења и
премишљења он ми каза
како требам да одговарам ако ме пред судом што питали буду. „Пази — вели —
добро шта треба да говориш, а шта не; и како једном кажеш, тако исто и други
пут. Ја ћу се пак старати да све као лаж оборимо, као што није истина да си се
ти обријао. Но опет ти велим пази и моли се из дубине душе Богу нека ти је на
помоћи. Седи ту и ником се не јављај, а и ја те нећу кајмакаму јављати, док не
прође валија из Ниша
за Софију."
У владикином конаку пробавим шест
дана. Тих дана дође к
мени мој роћак неки Мијајло из Завоја и донесе ми од чорбаџија, који су чули да
сам ту, поруку да одмах бегам јер ми је пресуда изречена и да ми нико ништа
помоћи не може. Ја му одговорим да нећу и не могу да бегам. Изнурен сам. У три
дана ако сам леба окусио. Тај наш
разговор чује владикин момак и одмах му саопшти, те он нареди да никога преда
мном не пуштају, а ноћу да ме затворе катанцем како не би побегао. У исто време
нареди варошким свештеницима да ме сваког дана обилазе.
Пресуда
|
Стара црква у Пироту |
Шестог дана, 2. августа 1876. г.
— баш кад се наш краљ Александар родио — рано у зору поче неко да лупа алком на
капији. Момак оде да пита ко је то, на што му одговорише да су двојица заптија
дошли по владику, јер га зове валија, који ће одмах да иде у Софију. За пола
сата спремише коња владики и до
ђоше
два попа да га прате, па одоше. Ја претрнуо од страха, дрктим као прут и роним
сузе, јер знам да ће сад бити или — или. Чекао сам скоро два сата кад ли ће по
мене доћи заптија. Гледао сам вешала и себе где на њима висим. Гледао сам
браћу, децу како се пате и врисак њихов чујем... С највећим страхом и трепетом
читао сам акатисте, параклисе, псалтир и све молитве што сам напамет знао. Поп
Јован и игуман суковске Св. Богородице
плачу са мном и моле се Богу
Тек у неко доба чујем топот
коњски, а мало час утрча момак са сузама вичући: „Де ... до, по ... пе, спа ..
.шен си! Изиђи,
владика те чека на мердивену!"
Ко без душе истрчах пред владику,
који плакаше заједно самном. „Иди кући! Спашен си! Ако те ко што пита, кажи владика
зна!" Кад чух „слободан
си", дрекну од радости и плачући падох му пред ноге, а он заједно са оном
двојицом свештеника што су га пратили као дете плакаше. После ми нареди да ми
даду ко књигу, ко епитрахиљ,
ко крст, миро из цркве итд., и ја да идем у село. Пошто сам све то покупио што је ваљало, кренем се сутрадан у
село, где затечем моје укућане у појати на њиви једној, и ту крстим два детета.
После 10 дана дође један човек из Завоја и
рече ми да га је послао крвник мој Ћор-Фета да идем к њему. У исто време каза ми да нипошто не
идем, јер чим ме буде видео, убиће ме. Стога и не отидох. Но кад ме он — после
неколико дана — и по други пуг по једном човеку позва да му морам отићи, ја
помислих да бегам, деци шта Бог да. Нађем једног друга — сељака — да заједно бегамо и спремили смо се.
Мајка, жена, снаје и деца почели да кукају и да ме преклињу да се оканем тога,
те се дигнем ноћу у варош код владике, испричам му све и замолим га да на моју
парохију одреди другог свештеника док се не умири, а ја да седим у вароши без
службе.
У половини октобра упразни се
једна варошка парохија од 86 домова, на коју ме владика постави, но с тим да не
служим службу шест месеци, пошто сам пушку носио и убијао људе — сва друга
чинодјејства смео сам да вршим. Уочи
Ускрса 1877. г. служио сам први пут по забрани св. литурђију. Те године зарати Русија са Турском, а од 1. децембра и Србија.
Хтео сам опет да бегам, но како су на мене особито пазили, нисам могао.
Крај првог дела