субота, 23. септембар 2017.

Гроздобер

Волим кад престану летње жеђе и кад се работа у поље приврши, па нема толко трчање и јурњава. Плевње и амбари п'лни сас рану за нас и за стоку, на дрвник наредена дрва, па мерише на глоговину и Белаву. Под стреју се црвенеју низе сас пипер, а у двор у градинче ц'вту јесенчетија. 

Деда и баба мету у завник сваку паучину и свако ћоше, мију б'чве и буришта за ново вино док чекамо грозје да узреје, па да почне гроздобер. За тој време ја по неколко пути отидем у Парасиње, прегазим Нишаву и Темштицу да побрже стигнем и обидем рањће ђиже да ли има некој грозд да се је прошарал. Некад право из школу са све чанту и гладну мешину отидем да најдем по некоје зрно. Претицамо се сас ћосавцити кој че изобе првата зрела зрна. Они се начичкали на дрвата окре лозјето и само чекају да нагрну. Деда оди колци прави плашила, облачи им капути, џемпери, обува панталоне, тура шешири, шубаре и врзује мараме, закачује клопотаре и звонци по цело лозје само да ји раскара. 

Кад стигне грозјето за бербу, окамо комшије и роднине чија лозја још несу зрела. Дооде жене сас деца, девојће си поведу и другарице које немају лозја да си наберу за њи. Појде и мој чича с брата ми Драгана, бабин брат Ранко. Саберемо се повише да побрже оберемо. 

Ујутру кад појдемо у гроздобер, у кола деда уноси големи кошеви плетени густо сас врбово пруће, да се ниједно зрно не потика. Ћитимо кола и кошеви сас ћитће и венци од здравац и мушкатлу, деца улазе у кошеви и само им се виде острижене главе и носеви. Малата поседају насмејана и радосна, много им мило што се возе б'ш тека – у кош. Жене и девојће премењене, убаво ишчешљане, забрадене сас нове мараме, турају црвене ћитћке оди мушкатлу, узимају нове крошње, усмивају се, врцкају. И поодимо. 

Прво прегазимо Темштицу да скратимо пут. Жене газе уз окање, цвркање и смејање, једно што је водата студена, па док се обгрозе, а друго оди срам што су подигле сукње нади колена, па им се виде бутине, а оне беле никад ји с'лнце неје видело. 

После се качимо уз Парасње и сречамо исто тека заћитене жене и девојке, кола п'лна сас деца, и све изгледа као да је празник. Ја тија д'н не идем у школу, пушта ни учитељ да помогнемо и не пропуштимо најрадосан д'н.

Кад стигнемо у лозјето, оно убавило! Ђиже се ушарениле, листови ж'лти, розни, црвени, бистро и т'мно зелени, очи да не одвојиш од толко боје што се мешају једне у другу. А грозје родило, големи гроздови савили прутовете, па у земљу пипају. Грозје убаво, зрело, сочно, крупна зрна, сорте свакакве: пловдина, црно, бело крупуно – за слатко, и ситно – за вино. 

Кад се сви саберемо деда сипне рећијицу, наздрави и захвали се Богу што ни је тека богат род дал, и што Га је очувал. 

Прво се наједемо, пробирамо од убаво поубаво, и после почиње берба. Свако има своју бритву за брање, а за брање има правила. Најубаво грозје се одбира и тура на купове, то је одбир. Он се носи дом за зобање, качи се на таван, и једе се ч'к до у пролет. Друго се бере у стара кошетија и крошње, и носи у кола – то је за вино. Мужје и деца носе, а ми беремо, много руће, па се крошње брже п'лне. Деца се претичају које че понесе повише. Мој брат Драган мршав, слаб, заврел т'нће нође у големи гумењаци, они га цело време саплитају и свире али он напел жиле и носи највише, не смитају му ни оп'нци, ни тешка крошња. 

Работа одмица уз песму. Поју се убаве гроздоберсће песме, поје се и за момчетија која се чекају да се врну од некуде и да пробају грозје благо како мед. Док поју девојћете тачно знају у које лозје је које момче и намештају се да ји што боље чују. Из друго лозје пак се чују песме, цело Парасиње је весело и распојано. На децата досадило брање и отишла да траже ореси и лешњаци по пољето. Од малата једно заспало уз ђижу, никој нече да га разбуди, само га покрише сас џемпер да га не апу мушице. 

Ми цело време беремо и једемо, за леб се и не сечамо. И пол'к уз појање и смејање лозје се обра, нап'лнише се кошеви. На крај остајимо неколко ђиже за ћосавци и овчари кад мину да има с кво да си расквасе уста. Турамо одбир у крошње, и давамо на онија што немају лозје да си понесу за дом. Уврзујемо се у цедила и турамо кобилће на рамо, и поодимо. По пут чим сретнемо човека давамо му да си из крошњу пробере и узме грозје. И нас нуде друђи који се врчају из гроздобер, и тека по цел пут. Так'в је обичај, да се дава и да се узима, да се роди и за догодину. 

Кад стигнемо дом, одма распореџујемо грозје које че остане за зобање, које че се качи на таван. За то време стигну колата, почну да се збирају комшије и помагају да се грозјето по брже смуља. Ја уморна али сас п'лно срце и п'лну мешину заспим. 

Ујутру кад се дигнем, вино у б'чве, рецељ у врчве[1], све завршено. 

Нема више таква лозја, остали само ћутуци оди ђиже што подсечају да је тува некад било лозје, да се брало грозје, појало, дружило, делило, и да је гроздобер бил празник.

Ново време, нова лозја сас шпалири и вињађе, и свакој си бере сам. Нема појање.

Грана Перовић, родом из Станичења

_________
[1] Рецељ се прави оди благо вино, свари се виното и у њега натурају парчетија оди печенку тикву, једе се највише зими када су пости, топи се сас качамак, а у пролет се ушићери па може да се маже на леб као мед.

четвртак, 21. септембар 2017.

Слава Ржанског манастира

https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t31.0-8/21640871_2030629050500660_4714572471059088285_o.jpg?oh=8710617479a9cf684ca25fd1d6dc9f57&oe=5A8645B0

Данас је слава Ржанског манастира, древне старопланинске светиње обновљене средином 19. века. Височани овај укуткани Богородичин манастир веома воле и поштују. Нису га остављали ни у најтежим временима комунизма, о чему сведочи Драгица Дојкић (1934) из оближњег села Рсовци: "...У какву породицу растеш, ти си теквја. Ако ти је породица непобожна, кво дете да знаје? Какво види родитељи работе и оно тека работи. Ми смо расли у текву породицу, ми смо били стално у цркву, стално богомоља куде има. На Малу Богородицу, децата ми манечка, поодрасли, мож да оде. И са сестру, ми двете се надигнемо тува преко камик`т. А она све речеше, са ми је сестра умрела, година је прошло, Бог да ђу прости: – Драгице, гледе децата, кико Исус Христос ка је бил дванаес године, ка су га први пут повели Јосиф и света Богородица у јерусалимски храм да иде тамо, у цркву, а оно деца пошла па све трчу преди њи, радосна деца. И гле и нашта деца тека. Радосни па све трчу што смо пошли у цркву! Радују се деца!"
_____
Аудио и фото запис, Ж.П. 2015-2017.
#pricestarogpirota

уторак, 19. септембар 2017.

Непознато писмо патријарха Варнаве

Пре неколико дана јавио ми се чика Јован из Ниша, унук владике нишког Јована Илића родом из Дојкинаца. Недавно је у породичној заоставштини пронашао писмо патријарха Варнаве, упућено његовом деди. Овај важан документ жели да поклони Епархији нишкој, шаље га и мени, у електронском облику, уз дозволу да могу да га користим и публикујем.

Фрагмент патријарховог писма

Због патријарховог рђавог рукописа, писмо сам једва рашчитао. Писано је у Скопљу о Божићу 1929. године. Тада је Варнава био још увек митрополит скопљански а Јован, владика мостарски. То је девета година његове службе у митрополији коју је након Првог светског рата затекао пусту и похарану, без монаха, свештеника, без митрополита Вићентија који је негде у Бугарској, током окупације, спаљен на ломачи. Сем целокупне духовно-неимарске обнове, новог митрополита чекао је и проблем снажне бугарске и ватиканске пропаганде. Први су своју делатност поспешивали динамитом а други великим сумама новца, бесплатним чинодејствима и богатим донацијама за обраћенике. Латинској пропаганди ишло је на руку и досељавање њихових чиновника, професора, официра и жандарма у бедна православна насеља, пуна богаља и гладне ратне сирочади. У Пироту се тако, по писању старешине Старе цркве Димитрија Панића, након рата стекло четрдесетак католичких породица, имућних и вољних да у граду подигну католички храм „ради служења мисе и прибављања нових чланова“. Поп Димитрије пише да је ова мала заједница, скупа са својим свештеником који им често долази из Ниша, веома активна у пропагирању своје вере, чак и међу ђацима: „Један од професора католика, који је са службом у Пироту, говорио је ученицима како је католичка вера савремена, како у њој постоји организација, има многа хумантарна друштва, како је много богата, те ће моћи сиромашне чланове помагати.“ ... 

Митрополит Варнава са верним народом у селу Нићифорово
 у Македонији, освећења храма на дан светог Пантелејмона 1928. 

Ватикан је тих година кушао православни народ као ђаво гладнога Христа у пустињи више Јерихона и будући патријарх, у свом писму, изражава велику забринутост због тога. Он јасно сврстава римокатолицизам у секте и верује да ће народ, иако у великој оскудици, остати непоколебив и издржати, док црквени великодостојници нешто не предузму. У писму изражава и велико интересовање за израду црквеног Устава који је Цркви требао да донесе већу независност од државе и њених рђавих споразума са Римом... 

У наше дане, непун век касније, јаке струје „римокатолицизма и осталих секти“ и даље вршљају Србијом. Овога пута су се окомиле на наше дивне иконостасе, на богослужбени поредак, на нашу саборност. Унеле су вавилонску пометњу у православна учења о постанку света, о души и загробном животу, посту и покајању, подвигу охристовљења, греху и хомосексуализму, о ђаволу који сада не куша српску сиротињу, већ управо духовне и интелектуалне богаташе, нудећи им блиставу улогу великих васељенских теолога, отаца, ујединитеља за које у Варнавином подозрењу ка Риму нема ни трунке светоотачке проницљивости и Христољубља, већ једино безразложног србијанског страха од Латина, примитивне балканске мржње и мањка свечовечанске љубави.

Писмо новомученика Варнаве, иако сасвим кратко, даје решење за све напасти и недаће које су налегле на наше храмове и наше душе. Најпре је потребно препознати а потом, са врха Цркве, паралисати све изворе теолошко-богослужбених пометњи. То ваља учинити што пре, док народ сасвим не малакше, док нас није задесила коначна национална трагедија... У Јовановом Откривењу пише да народна Црква никоме није загарантована и да ће Господ оставити у тами оне помесне Цркве које, након свог суноврата, нису успеле да се покају и врате на своја првобитна дела (ср. Откр. 2.5). У нашем случају то су дела Јустинова, Николајева, Варнавина, Јованова. Дела, учења и богослужења која нас нису узнемиравала, делила и смућивала, већ управо призивала и зближавала, галила наше душе и срца пунила умилењем. 


Патријарх Варнава и владика Јован у Нишу

ПРЕПИС ПАТРИЈАРХОВОГ ПИСМА:

Ваше Преосвештенство,
Примио сам Ваше писмо. Хвала Вам што сте ликвидирали мој рачун, који се односи на саборске дневнице.
Владика Јосиф при поласку за Битољ свратио се код мене. Од њега сам чуо многе ствари које су ме интересовале.
Добро је те сте предузели потребне мере да се дође до одбора који ће прегледати наш нацрт Устава и учинити шта треба да се у новој редакцији изнесе пред св. Архијерејски Сабор.
Као што се очекивало Ви са дубоким познавањем Синод. ствари улазите у посао. Нарочито дајући правац рада особљу Синод. канцеларије.
Овде је хвала Богу све у реду. Божић нам донесе и лепо време. Даће Бог па ће се и наша Црква организовати. И овде се осећа јака струја римокатоличке акције. Хоће пошто-пото да преведе у католицизам наш свет. Разуме се да је наш народ толико предан својој вери да им то тешко иде.
Како је тамо код тебе? Да ли тамо римокатолици јачају? Мислим да се наш свет ранијом борбом очеличио и да не попушта. Али ако ми као црквени представници што пре не организујемо и онај рад наше цркве, који ће паралисати рад римокатоличке пропаганде и других секата, онда ће малаксати саборници наше вере.
Јавите се чешће кад будете у Београду.
Срдачно Вас поздравља и моли се за Вас Богу увек искрено одан Вам 
 
Божић 1929. год.                                                                       Ваш у Христу брат
Скопље                                                                                             М Варнава


Пише: Жељко Перовић
Уочи Мале Госпојине, 2017.


Литература:
- Вељко Ђурић Мишина: Варнава патријарх српски, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица/ Српски културни центар „Патријарх Варнава“, Пљевља, Пљевља – Подгорица, по Сретењу 2012.
- Преглед Епархије нишке, Ниш, 1929.
- Свето Писмо Нови Завет, Библијско друштво Србије 2012 (Откровење Јованово, гл. 2, стих 5: „Сети се откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини, ако ли не, доћи ћу ти ускоро и уклонити свећњак твој с места његова, ако се не покајеш.“)