Мирјана Јонић Игић: ПРЕД ГОСПОДА ГОЛОГЛАВ

Несу Пирочанци никако били људи осем света. И тува је имало и добро и лоше. Свакакву су лошотију прекарали преко главу, ама, како трпељив народ, несу се млого жалили. А голема мука налегне, а Љубица Владићина, нана ми, че рече:
- Минуло млого, и тов че мине. Кој знаје за какво је па това добро. Не улите на Бога! Голем је редат преди нас.
Истина, има ђи млого на који је подобро, ама, ка гледаш у њи, а ти се осрни па погледај колкав је редат позади тебе, на који је полоше, па се прекрсти, благодари на Господа и за това што имаш, па у име Бога напред.
И, тека, се је гурало и век мињувал и сас л’ко срце и без стра преодило и преко болку и преко сиротињу и онаџувало се да че се од јутре парата обрне на другу страну.
Како Господ милује, тека и дарује - оратило се.
Једино од какво су се Пирочанци млого бојали, било је да не улезну у гре и да не остаје позади њи, на дом, проклетију.
Затова су си имали ред и закон по који су живели и који су поштували.
А законат је бил јасан на сви: неје ли ти нешто од сво срце аризано, не сувај се за њега. Нема ти се позлати, нити че ти ћар донесе!
Неси ли се пребрисал по чело да заработиш леб и с леб, него си до пару и капитал дош’л сас ајдукл’к и лоповл’к, нема се од туја пару овајдиш. Ни ти, нити па твоји!
Зат’рнил ли си некога тебе да си подигнеш, нема ни ти да прогледаш. Ако па, разђеле, ти и поминеш добро, дете твоје или па унуче - нече!
Бог бави, ама не заборави - оратеоше стари.
С’в тија наук су Пирочанци убаво знали и у чуждо несу с руку бркали, нити су се за чуждо сували и отимали. Д’н’с леб и сол и закрпена дреја, ама чис образ и мирна душа.
- Водите си рачун какво работите. Пред народ и че се оправдамо којекако, ама пред Господа требе јутре гологлави да станемо - оратеше деда ми Марко Чинче.
Затова је и деда Тоша Муња млого обичал да уз сваку орату или па работу, додаде на крај једну убаву причу за некојег нашинца који је, некада си, пош’л у печалбу, па разђеле видел како се по сред пут колка шћембе. Он га чушне с ногу устрану, а шћембето проорати:
- Не подритуј ме! Ја сам проклетија на тог и тог човека и пошла сам да га стигнем.
Нашинац си продужи пут, ама, кад се после пе-шес године врчал из печалбу, па затекне шћембето на путат. Дегмеде да је одм’кло пестотин аршина.
- Е, че рече он, па ти додек стигнеш с проклетињуту тога што је згрешил, он че се наживи.
- Не сећирај се! Ако не стигнем њега, че стигнем његово, а тов че га по боли.
Затов Пирочанац неје никад турал ни душу ни руку куде не требе, а сас стра и жал је гледал онога који заборајеше на ред и закон. А, може бити, б’ш због законат, од Пирочанци чаршијлије по поштен народ неје имало.
Кота Стефановић, трговац, знал је да за јед’н д’н даде по половин пазар на вересију, и да га неје стра да ли че му врну дугат. На Перу Панчића, књижаратог, су на образ и час гарантовали купување три вагона артију за штампање, другаре Зора штампар и Миливоја Антић, трговац, како жиранти, па че му у шољћу рече Миливоја:
- А бре Перо, знаш ли колко је то велика пара. На аџилук ћеш да ме отераш не платиш ли је!
Чаршија је зинула кад су 14 воловсће таљиђе пресецале од станицу до дућан артијуту.
И, исплати Пера на београдског трговца, Јеврејина, артијуту, ама, зарати се и он остане дужан још около 170 динара.
Кад, по ратат, разбере он да је Јеврејинат још жив и отиде у Београд да врне дугат. Јеврејинат му се обрадује, ама, не тел да узне парете, него че рече:
- Господин Перо, Ваш образ је код мене чист самим Вашим доласком. Ја сам за време рата изгубио много више. Овај остатак дуга је ситница која није вредна пажње. Ипак, срећан сам што видим да се чаршијски ред, трговачко поштење и домаћински образ у Пироту није укаљао. Чувајте тај аманет.
- Убаво тека беше, ама још да беше - што оратеше Сима Коцкар.
Беше, па помину. На домаћинсћити аманет д’н’с и палаш дигал ногу. Обрнумо му грбину, па се заборајимо. Ама, неје лоше да си знајемо још нешто.
Остала је реч у Пирот кад је јед’н турсћи бег од некојег сиромашчека отел башчy, кулу да си напраји. Сиромашчекат се пожали на владику, а владиката, како ак’лан човек, отиде
сас го лем џак и лопату до новуту бегову кулу, па окол њу нагребе земљу у џакат и помоли бегатог да му помогне да напрти џакат на грбину. Бегат се запне, ама га не може одлепи одземи.
- Млого је тежак џакат, - че рече.
- Е, господару, - че рече владиката. Па џакат је само ложичка оди овуја земљу што си ђу отел на правде Бога оди човека. Како ли че свуту земљу да носиш јутре кад ти ђу
Господ на Страшни суд тури на грбину?
Бегат разбере реч и врне си земљуту на човекатог.
Јега и ми разберемо реч и аманет. И због нас и због наши.

______________
Из књиге: Мале градске приче /
Фото: Слава Пекарског енсафа у старом Пироту (М.Ј.Игић) Mirjana Igic

Разгледница из Хонгконга

И тако наша баба Тана из Рсоваца стиже у Хонгконг. Са штрбавим осмехом, у вуненом јелеку, са букетом тек убраног старопланинског цвећа. Путовала је дуго интернетом и коначно запала за око кинеском уметнику Фу Ман Јату који је одлучио да је ослика, по фотографији Тањице Перовић из Пирота. Баба Тана је већ запажена на међународним изложбама. Тај успешни акварел са њеним ликом и ја овде преносим, за покој душе ове миле старице, а свима вама као дивну разгледницу без адресе и маркице, тек пристиглу са далеког истока.

Грана Перовић: ПЕТ'Л

Рано ме разбуди с'лнцето што беше јако огрејало и проврело се кроз јараликуту, па се прострело на мојти јест'к. Померам главу на једну, па на другу страну, оно ме пак најде и удара ме у очи, не даде ми да си доспим, рас'ни ме и мора да прогледам. На двор пукал убав бел с'лнчан д'н, па пенџерити трепту и сија у собуту.
Диго се, не стиго ни да се промешкам и протегнем у креветат, и појдо да излазим. Само што отвори врата, укопа се! Баба лежи у кревет, не мрда се, гледа кроз трепће, ја одма посмили: “Умрела је!“. Појдо до њу и убаво чу како сас слаб глас али јасно рече: „Ђино, једни! И немој да дирате петлатог!“. „Леле, неје умрела, али сас маћу ми се нашла! Меџу мртви је!“. Увати ју за руку, она малко отвори очи, пак рече: „Немој, Јован, да се сува комто петлатога!“.
Улезе деда и унесе бакал сас рећију и рече ми како има јаку ватру и гушата вој гнојава. Не вреви с мртви, него је погрешила. Теб ти је рекла да једеш.
Обрну се и каза ми да узнем крошње и идем у Парасиње да вој наберем црешње. Од њи че вој буде боље. Даде ми комат леб и сирење и остаде да тура коричће на шпоретат да се препечу, на бабу да стуре скрамуту из гушуту.
Ја довати крошње и потрча у Парасиње. Лебат и сирењето врљи на кучето. Уз грабење и трчање стиго до Темштицу прегази ју и до станицу стиго брже, али од станицу док се укачи уз брдото, стрмо и камењиво, једва излезо!
Улезо у лозјето и поче да берем црешње куде како докачим, где има ниско, само да се не качим и не губим време. Набра негде до половин крошњето и чу звони црквеното звоно. Уплаши се и поче да викам. Помисле баба је умрела.
Стисо крошњето и свуза се низ Парасиње до станицу, све уз викање. Нигде човека нема да питам што звони звоната, да ли неје некој умрел.
Кад прегази Темштицу, идеоше две жене и рекоше ми да никој неје умрел, звони зато што је недеља. Л'кну ми, али страат ме не попушта! Ако је ватрата рипнула, ако коричћете неје изела, и пак уз грабење приближи се дом.
На порту баба Тала Јордина ме виде и приока да седнем да ми даде водицу да пинем и да се омијем, много сам се зацрвенела и задијала. Кад вој реко за бабу, она ме умири како и она много пати оди гушу и има добру травку. Че свари оди њу чај и че донесе да си баба испира гушуту и има да стане на нође за час!
Дом затеко бабу завијену у облође на чело, на гушу, на груди и на нође. Умерисала се на рећију и спи. Пипну ју и учини ми се да неје толко жешка. Деда унесе некакву цевку да вој дува нишад'р* у гушуту и да ишчисти гнојат.
Седо да се одморим и кад погледа у крошњето, оно црешње остале колко за једну шаку. Све сам ји по пут растрвила!
Стиже и деда Тоза из Горњу малу, татин башта, и донесе у рукатку тазе потквасено ћисело млеко.
Баба кад му чу глас, отвори очи и уплашено пита: „Ти ли, свате, дојде да кољеш петлатога?!“ . „Леле, свао!“ зачуди се он. „Ја у живот нес'м, ништа заклал, Лепа се сас тој расправља. Донел сам ти тазе млеко да куснеш“.
Сипа у паничку и дадо вој, она кусну неколко ложице, и рече: „Доста, после че пак узнем“.
Баба Тала донесе чај да испира гушу.
Деда ме испрати у Горњу малу, и мене ми се разјасни што ме је прачал у Парасиње и што ме са прача у Горњу малу. Срам га да бабу разгољаштује и тура вој облође преди мен.
Баба Лепа, кад стиго, даде ми да једем, и накара ме да легнемо заједно, да се малко одморим.
Кад се врну, баби беше боље. Навалила се у креветат и седла, окрај њу чорбе, млеко, чајеви. Доодиле комшиће и доносиле да побрже оздравеје.
Ујутру кад појдо у школу, баба се држи за кревет и сака да седне на столицу. Деда окрај њу помага вој.
У пладне кад се врну затеко бабу седла пред врата, у сенћу, турила петлатог у скут и казује му:
„Те, ја прездраве и тебе ти остаде главата! Теше да отиде на трупат, али ја сам Јована заклела да те не дира. Сака да ми вари чорбу! Нес'м ја џабе у Сопот за јајца ишла, убави петлови и убаве кокошће да изведем! Волим да имам у двор убаву живину оди добру сорту.Ти си још млад али кад порастеш има да се раскрупнејеш! Имаш д'лђе нође и шију, има да појеш, кад се укачиш на дрвник, цело село да те чује. Има да се рашириш и раскараш голем гребен**, па као цар по двор да се шеташ! Б'ш таквог јеребастог петла сам тражила! И ником ја тебе не давам, никој тебе не смеје да дира!“.
И стварно тека беше убав, крупан, сас јак глас. И шеташе се као цар по дворат неколко године. И све си беше убав.
Али јед'н д'н га увати пипката, пот'мне му гребенат, поче да оди као пијан и липса. Замину га ножат, ама га пиката стиже.
_________________
* нишад'р – нишадор, хемијско једињење љуто-сланог укуса које се некада цевчицом удувавало у упаљене крајнике
** гребен – креста
*** пипка – кокошја куга

Грана Перовић: ЦРВЕЊИКАВ КАМИК

Одма до ћошкуту беше дувар за завник. На њега наредени убави и мазни, големи камање згодни за седење. Три сива и јед'н црвењикав, он беше најубав, најлскав и улитен. На тија камење баба тураше корито и переше, згодно вој да расипује водуту низ дуварат.
Летње време када се баба и деда врну оди работу, деда седне на тија камик, ја му донесем студену воду у кркавку стовну, он се напије и отиде у задругу. Тамо се сваку вечер збирају мужје да се шегују, ударају заглавће и турају чивије јед'н да другог и тека им мине време.

Деда важи за големог чивијара и сви га чекају да дојде. Он знаје и за тој не пропушта ниједно излазење.
Док је он у задругуту, баба накладе огњиште. Тури кот'л на вериђе да се згреје вода, и док она изм'лзе кравете, водата се згреје.
Т'г почне да ме соблачи и тура ме на црвењикавијат камик да ме купе. Сипује воду сас лонче преко мен, ја пискам, рипам док се не обгрозим, а она ме смирује: “Де пол'к, све ме намокри! Че ме обориш, че паднем оди дуварат!“. После ме трља сас меришљав сапун по груди, по ребра, по нође, он одрипује од мен , млати ме по кошчинете и гадичка ме. Она јадује: „Много си ми, сине, мршаво! Сам кошчине у теб! Нође и руће ти као ж'гле. Сви ти кокавице искочиле! А убаво си једеш, имаш си добар апетит. Ја ти све нагаџам и спремујем ти кво сакаш. Сватнинете, и они човеци, доносе ти чим имају убаво за једење“. И после се сети, па почне: „Како да неси мршаво, кад си толко трклето! Цел д'н се мајеш по реће, орлецаш по сокаци, сас деца штурујеш по камањацити, качиш се на дрва, рипаш. И све што изедеш, ти га истресеш! Па обрне: „Море, ако си мршаво! Нека си ми здраво, да те ништа не боли, за кво че ти да си дебела!? Кад порастеш че се удебелиш“.
Посипује ме, трља ме, и кад буде готово умота ме у голем пешћир или чаршав, и однесе ме у кревет. Врљи ме и почне да ми се радује: „Бабине нође, бабине руће што ме слушају, воду ми доносе, беру траву и шуму за јаганци!“. Целивује ме, гадичка, и кад се сети да има работу, дава ми да се облачим. Пали ламбу, тура трпезу и доноси кво има за вечеру. Деда дооди из задругу умерисан на дуван и гас што се точи за ламбе и венери. Седи уз трпезу, очу му сијају и уснице играју од радос, не може да скрије колко је задовољан што му је убаво у задругу било. Баба га подева: „Убаво ли ти беше? Колко заглавће и колко чивије тури?“. Он се праји да не чује, па ме мене задева: „Тебе ли те, баба, пак купа? Што се млати сас купањето? Што те не затопи у Нишаву, и готово? Гле колка си голема, че ју пребориш?!“ .
По вечеру, ја легам, убаво ми, окупана сам. Свежинка ми улази оди пенџерат, сламарицата убава нап'лњена и шушка. Намештам се како ми најзгодно да заспим и чујем бабу у дворат, пљиска воду, мије камики'т и питује кучето: „Ти ли изеде сапунат?! Нигде га нема!“.
Сваћи пут заборави куде га је остајила и напада га.
Чујем ју још некоје време како пљиска воду и како се слуша, а тека заспим.

Грана Перовић: ПОНАВЉАЧКА ТАЧКА

Мојти беоше у село на одмор, и кад си појдоше, поведеоше и мен.
У септембар поодим у први разред, па да ми накупују све кво требе за школу и облачење. Нече моја Славица да дозволи по село да се проноси глас како мачава не води рачун за пасторче па му ништа неје обезбедила.
И тека направише. Купише ми чанту, таблицу сас сунђер за брисање, крижуље, рачунаљћу, оловће, гумице, буквар, свесће у коцће и у мале линије. За облачење купише платно за сукњичетија сас прслуци и без прслуци, сас прерамице и без прерамице, кошуљће, аљинчетија. Капуче од кадиве за зиму, двоје панталоне пумпарице, ципеле гојзерице што убаво греју нође али су лоше за заврзување, тешће су и много тропају кад се оди у њи
.
Нап'лнимо куферат, и башта ми ме врну у село.
Све убаво наредимо у орманче. И са само чекам да дојде први септембар, да избије школското звонче и да појдем у школу. Док чекам, стално преврчам по пременуту и гледам кво че облечем за први д'н. Које аљинче, које ципелће, које чарапће.
Чантуту смо закачили на клин, покрили смо ју сас бабину шарену шамију да се не прашњави. На јед'н крај на клупуту поди пенџерат су ми одвојили место за књиђе и учење. Деда Љуба на Цонћињи ми напрајил столичку сас наслон за уз клупуту. Радујем се што че будем ђак, ама се и плашим. По село казују како учитељи у школу бију ђаци сас прут, сецају за уши, скубу за косу и турају у ћоше. Мислим да л'жу, воле човеци тека да плаше деца. Плаше ни сас доктори, сас вештице, сас вампири, па са и сас школу.
Дојде време да поодимо. Увечер ме баба окупа сас меришљав сапун што мерише на трндавил. Оми ми косу и исплакни сас воду и оц'т да ми не лети и да може да се исплету убави стегнути перчиње.
Чини ми се да туја ноч нес'м ни спала. Чим се диго, премени се у аљинче сас волани што се заврзује назад с коланче. Црвено сас бела колцетића. Врза си црвене машне на двата перчина, обу беле шоњће и црвене ципелће, лаковане, л'скаве, па скрцају кад одим.
Из моју малу немаше ниједно дете за први разред, па мора сама да појдем.
Кад стиго на сокак, изби звончето. Деца пристизају из сваку малу, од мос до школу се згустило, умрдало се као бробињало. Оди ђаци и човеци што су пошли на њиве сас кола и без кола зацрнел се путат, дигла се прашина.
Школското двориште се нап'лни, големо двориштето, ама и ђаци много. Постарити слободни, рашетују се, на пумпуту пумпају воду, пију, прскају се, мију се оп'нци оди прашину. Ја постоја, па кад видо голњомалће што ји познавам, пријдо при њи, по мен појдоше и друђи прваци, и сви се сабрамо на једно место. Збуњени, чисти, премењени. Девојчетија у нова сукњетија, блусће, џемпери, јелечетија. Некоје у ципелће, некоје у оп'нци, сас косе сплетене у перчиње. Мушкарчетија острижена на голо сас машинице , на басамаци сас ножици, некој у селсће, некој у градсће панталонће. Већина у оп'нци, понекој у ципелће. Сви смо се узвретли, стисли се и ћутимо.
Пројде малко време и служитељат чича Ђока зазвони преди вратата од школуту. До њега стојеоше учитељћа и учитељ, млади, убави, убаво облечени и насмејани. Сви станумо преди њи. Учитељат ни поздрави и рече ни да станемо у ред јед'н по јед'н, по разреди од први до четврти. Кад се наредимо, он ни поведе у учионицу први и трећи разред, а учитељћата други и четврти сас њу у другу учионицу. Минумо кроз голем ходник патосиран и намазан сас некакво црно, л'скаво. Учионицата исто беше голема сас много големи пенџери у сиво офарбани, а до њи наредене клупе. На дувар табла, нади њу слика друга Тита, у ћоше рачунаљћа голема.
Поделимо се, први разред на једну страну, трећи на другу. И наседамо по четри ђака у клупу. Учитељат стану преди нас и рече дека се зове Христифор Живковић- Цикан, и дека че ни он учи.
Прозва ни све по име и презиме и после ни размести кој с кога че седи. Рече да смо од д'н'с постали ђаци и да требе да се убаво понашамо, у школу да доодимо чисти сас изрезани нокти, сас чисте косе, уши и шије, да носимо марамче за нос, и лонче за воду и млеко што че ни давају за ужину. Че имамо хигијеничара који че све тој да контролише. Одреди који че буду редари, они че записују кој је немиран, кој налати на бијење, и че води ред да учионица и табла буду чисти. Кад појдемо из школу да идемо у ред два по два све до мос, и да се по пут не ритамо, саплитамо, да не дизамо прашину, и кад неког сретнемо да се јављамо сас „добар дан“ на пладне, ујутру сас „добро јутро“. Кад ни тој све каза пушти ни да си идемо. Ми си појдомо два по два и мирно дојдомо до мос. После се пак мирно растуримо свако на своју страну. Тека беше некоје време.
А ка се ослободимо, до мос дојдемо заједно, ама уз галаму и окање, кад стигнемо на мос начичкамо се на оградуту, гледамо у рекуту, и почиње мување, гурање, ритање. И јед'н д'н у туја гужву некој ми намерно ритну чантуту. Ја се укопа у место и не мого се саберем од јад. Мука ми стану. Ништа не каза! Не мого ни да завикам, али кад стиго дом, руцну колко могу јако. „Што су ми ритнули чантуту кад никог нис'м дирала?“ . Баба ме смири, рече: „Синко, оно ниједно дете нема чанту, сви носе торбе оди цргу и сигурно им је твојта торба засметала, па су за тој тека напрајили.“ И исту вечер, узе парче за јаст'к што га башта ми негде беше купил, и напраји ми торбу. Остаји чантуту, закачимо је на клинат, и кад појдо у школу жално погледа у њу. Цело лето сам вој се радовала.
Кад се појави сас торбуту, свити ме одгледаше, и на врчање кад се напраји гужва на мосат, пак ме некој ритну у торбуту, и строши се таблицата. Излезо из гужвуту сас викање. Кад стиго дом, баба ме виде и рече: „Де, не викај, умири се! Јутре узимај чанту и сас чанту има да идеш у школу. Са се смири и не сећиравај се.“
Јутред'н појдо сас чанту, некако сам се ослободила и лакнуло ми. И кад се врчамо, на мос стоји баба, заустави ни и окну: „Деца, немој да се деси још једанпут да некој на моје девојче рита чанту или торбу. Тува че ви дочекам, и ваште торбе че поврљам у рекуту. Нема да идем да се жалим на баштеве и на мајће. А они нека дојду при мен да ме питају што сам тека напрајила.“
Истина! Никој ме после неје дирал, али ме несу ни сакали у њињо друштво. Само по некоје девојче. Почеше ме приокују девојчетија из трећи и четврти разред. Па ми се радују, чешљају ме, врзују ми косу, и ја поче да се дружим сас њи.
Некако за школу поче да губим вољу. Редари несу били праведни, записују мирни, не записују немирни. Хигијеничар кад преглеџује уши сеца ни и савива ни шије, притиска на клупу, записује. Једанпут док ни тека гледаше улезе учитељ и рече: „Дај да ја погледам твоје уши“. И кад га погледа, млатну га по ушити и залепи му шамар, па рече: „Какав си ти хигијеничар кад у твојим ушима може кукуруз да се засади?!“. Мене ми беше мило.
Поче да изостањујем из школу. Деда једва дочека! Казује ми како школа за женско неје ни важна. За жену је најважно да знаје да се потпише и да знаје да рачуна. Потпис је важан кад се отиде у општину на глашање и кад требе да се нешто потпише, а рачун за пијац и дућан.
Поче ме учи како да се потписујем. Кад научи да си напишем име и презиме, он ме тупну по грбину и рече: „Одлично!“ . Учи ме бројеви и рачун, и препитује: „Ако у гњездало имамо пет јајца и кокошће снесу још три, колко че јајца има?“. Ја израчунам, он ме пак тупне по грбину и каже: „Одлично!“. Осечам да неје б'ш добро што не идем редовно у школу и да деда неје у праву, али кад тека каже.
Кад ме увати стра, ја узмем чанту и идем некоје време, па пак престанем и стално тека. Учитељат поче да ме опомиње и казује како је школа важна и обавезна и да требе да учим, да будем добар ђак, да не дозволим да друђи буду бољи оди мен.
Поче аброве да прача на деду да дојде у школу, он не отиде.
У тој време се породи и моја тетка Зорка. Роди се девојченце и ја уместо у школу отидем при њи.
Деда ме научи да напишем још некоја имена, препитује ме рачун и само ме вали како сам одлична. Много убаво рачунам, нема никој да ме претупа у рачунање на пијац и у дућан.
По тетку се породи и бабина најмлада сестра, са имам две бебетија, час идем при једно, час при друго, у школу све по ретко.
Бабина сетра рече да крстим бебето и ја му изабра име Јасмина по учитељевуту черку. Она је много убава и името ми се много свиђаше. И тека га крстимо.
Дојде зима, ја реши че идем у школу. Осечам да је деда нешто смислил па ме не прача у школу, и да сам много изгубила што и до сад нес'м ишла.
Облеко се убаво да ми неје зима, обу панталоне, гојзерицете, тури капу, шал. Баба кад ме виде уока се: „Леле, како че тека у панталоне идеш у школу! Ниједно девојче не носи панталоне! Ти че будеш мушкоз и гачасто пиле!“. Тура ми чарапе преко панталоне, ја не давам, она гура. Али се избори с њу. Отидо у школу и никој ми се не смеја на панталоне, ама, са ципелете постадоше проблем. Кад одим по ходникат и учионицуту оне тропају и деца почеше да ме подирају да сам официр. Колко да идем пол'к оне пак тропају. И ја ји омрзо. Нече ни на вузуљћу да се вузају, имају големе шаре па и вузаљћуту раскопају. Нес'м ни за там, раскарују ме.
Врљи ципеле и накара деду да ми купи гумени оп'нци. Купи ми он за два броја поголеми, нога ми шета у њи и у в'лњене чарапе. Натура ми он улошће оди дебело платно и ја се углави у њи. Изгура зиму некако с њи.
У пролет не мого да ји носим, и узо нож и сцепи ји. Он сака да ји дава на лепење. „Јок, нечу! Напраји ми свињсћи, али да ми буду там'н!“- каза ја на деду. И напраји уз бабино помагање убави свињсћи о'пнци. Обу в'лњене шоне, они ми убави и л'ко ми на нође, од милину да трчим.
У школу пак прореди да идем. На полугодиште никој не иде на родитељсћи. Оцене несмо ни узели.
Башта ми туја годину је бил по терен, у село неје ни доодил. Ја си носим свињсћи оп'нци и уз њи кадивена аљинћетија и капутчетија.
И једнуш на свадбу кад беше оро, у тија оп'нци видел ме татин пријатељ, одма пренел на Славицу, и за два-три д'на стиже чича Живојин на Луџини сас ципеле. Славица се много потресла што носим свињсћи оп'нци, и одма купила нове ципеле. Са имам двоје. И поручила ми да не обувам више оп'нци и да идем у школу сас ципеле.
Намали да идем при бебетијата, стури оп'нци и поче да идем у школу.
Учитељат ме ништа не питује, види да ништа не разбирам, и прати ме при његову черку Јасмину да се играмо. И тека се приближи крај на школску годину. Почеше да се спремају приредбе, родитељи се спремају за свечан руч'к у школу, доносе астаље и клупе, турају ји у двориштето, да све буде спремно
.
На тија д'н дојде и башта ми. Сви се убаво пременимо и појдомо. Баба се уврзала у цедило, заметнула кобилку сас једење, деда носи крошњу и све се нешто отеза. Кад стигомо остајимо све на астал. Поче приредба.
Беше рецитовање, играње, појање. Ја нес'м учествовала само с'м стојала на бинуту. Кад се приредба заврши, стану учитељћа Цица и прочита на њоњи ђаци успех. По њу мојти учитељ Цикан прочита који су одлични, који врлодобри, који добри и који понављају. Када чу мојто име меџу понављачити тео да паднем оди бинуту. Завали се, колко се изненади! Нес'м могла ни да сањујем да че се тој деси! Ништа нес'м знала, али нес'м ни мислела да може тека буде! Увати ме срам и туга, и отидо при мојти уз асталат. Башта ми пож'лтел и занемел, деда трепче ситно и заврта си рукав на кошуљу, баба тура једење на астал, и сви ћутимо.
Поче музика, дојдоше учитељети и окнуше башту ми да појде сас њи. Мене ме уватил срам, па би само негде да побегнем из туја гужву. Кад се башта ми врну беше се променил. Насмеја се и потражи од бабу да сипе рећију и да почнемо сас руч'к. Подиже чашу па рече: „Да смо живи и здрави! Кво је било да се не понови! За тој сам и ја крив, нес'м доодил, нес'м се распитувал за учење на девојчето. Све че си дојде на место. Са сви памет у главу, па од јесен редовно учење и редовно идење у школу. И ја че доодим почесто да помогнем кво требе.“
Јутред'н си он отиде, а баба доведе чичу да ме остриже. Казује ми како че ми кад ме острижу израсте убава густа и јака коса. Док ја да се одбраним и снајдем, расплете ме она, чича довати машиницу, и косата паде на зем. Развика се кад се погледа у огледало сас голу главу. Нема више коса, нема перчиње, нема машне!
Цел д'н не излази у двор од муку. Ем сам понављала, ем ме ошишали! Црко оди муку, и оди јад. Баба ми само казује како че ми коса порасте и како че будем срећна кад се згусти и разубавеје.
Туговање ми не прооди, али работе се мора работе, из кућу се мора излази. Квачку и пилишта морам да пазим, јагањци да раним, воду да доносим. За воду ми најтешко, треба да минем кроз село сас острижену главу. На тују муку ми се наврза и једна Милованка из Горњу малу. Кад год појдем или се врчам од чешму она се однекуде створи и чим ме види оставља стовне, стиска песнице, удара једну од другу, и почне сас подирање:
“ По-на- вља-чка та-чка,
Ма-на-сти-рска ма-чкаааа,
Ука-чи се на ди-рек,
да по-навља до ве-к!“
Па кад тој заврши почне појако да т'лца песнице и ока:
„Оши-ша-нооо ја-реее
За стооо па-рееее
Остри-женооо пра-сееее
По гра-ди-нууу па-сееее“.
Умрем од муку. И све док стигнем до дом јечи ми у уши од њоњ глас. Жалим се на бабу, она ми казује: „ Мани га, че те подира, па че ућути. И не сећирај се и она је понављала преди некоју годину. А она је и Коњарица, тека ју окају. Не сећирај се, ти че си школу завршиш, коса че ти порасте, а она че остане Коњарица за цел живот!“.
Ништа ми тој неје помогло што ми баба каза. Него на срећу, откачи се она од мен, ману ме подира. Не сечам се да ли сам ју некад више и видела, али за цел живот сам тој лето запамтила.
Малко се поче смирујем како видо да ми косата расте, и зареко се у себе како од јесен има сваћи д'н да идем у школу, има да учим редовно, има да будем одлична, има да добијем књигу. Никад више нема да будем понављачка. И тачка.
Тека и би.

Грана Перовић: ПРВА ЦЕЛИВКА

Јутре је Трновица, цело село че нап'лне госје из сва околна села и из град. Че буду свирачи, оро, шетња, а мојто момче отиде у град. Два д'на га нема. Ја нити једем, нити спим, само на њега мислим. Ако не дојде, нема да излазим, а због њега сам нову аљину сашила, севте да ју облечем.

Окнуше га некакву работу да уработи при бабу си у град, ја знам да неје за тој. Башта му чим чује да сам стигла у село, ока га да ни раздвоји. Мене ме не воли, дека су се сас башту ми некада одавно нешто здрчкали.

Чувам краве у Кулу, седим покре рекуту и гледам на другуту страну, у врвинуту, у камењети и врбуту. По врвинуту свако јутро доодим сас момчето на рекуту да се мијемо, после седнемо на камењети. Седимо и гледамо у рекуту како тече бистра и како удара у камањети, праји клобуци и растура ји, а највише гледамо јед'н у другога. Док се гледамо срцетијата ни једнако ударају, једнако се сас очи милујемо. Гледамо се све док се не посрамимо, т'г отидемо на врбуту што ју је водата искубла и коруту вој олупила, седимо на њу, па си урезујемо срцетија, имена и датуми.

Гледам оно ми на срце туга, груди ми се стисле, а у мешину се напрајила некаква гручка, па се стврдила, као да сам камик г'лтнула. Ич, ништа од њу не могу да изедем! Гледам у врвинуту да ли че се појави, и гледам у коленета што ји оцутра смлати кад покара кравете. Болу ме, ја дувам у њи и ладим ји, она ме пак болу.
Поче да заоди с'лнце, требе кравете да карам дом, и тиће чу глас зади мен: „Еве ме, ја дојдо! Каже ми, баба Мика, што овде седиш, а девојчето те у село чека? И те ме, стиго“.

Леле колко сам се зарадовала! Све се у мен разигра! Срцето че излети из грудити, а гручката нестаде! Нема ју, отопи се! Л'кну ми!

Седе покре мен, и кад виде колената поче ји пол'к мазни и лади. А мене како ме пипне, тека ми трнци прооде од нође до главу! Убаво ми, па че се истопим од срећу!
Увечер кад појдомо у шетњу, он ме увати за руку, први пут од како смо заједно. И тека се целу вечер шетамо. Држимо се за руће, оне се стисле, ознојиле. Знојевите се помешале, па се залепиле. Меџу нас док шетамо, некаква силина! Као огањ да ни греје! А од њу ми жмарци шетају по целу снагу. Срцето п'лно, че се распукне!

Кад се шетња растури, ми се појдомо, а рућете не пуштамо, све ји појако стискамо, прсти че ни попуцају! И теко стигомо до мојту порту. Станумо и постојамо, он ме пригрну и целива два пути у образ! Обрну се и отиде. Ја малакса и закова се за портуту. Крв ми удари у главу и у образи, па че изгору! Малко се смири, и улезо у кућуту, у т'мницу. Баба и деда заспали. Упали светло у мојту собу, одма стану преди огледалото да видим целивћете. Образи ми се уцрвели, крв че пукне из њи. Гледа се, гледа, па се собу и лего.

Лежим, не могу ни очи да затворим, камоли да спим! С руку се држим за образат, као да је целвиката залепена па ју чувам да се не одлепи и нестане у црђете. Лежим и знам да и мојто момче, мојта прва љубав, са седи на ћошку и не може да спи. И знам да и његовото срце са поје као и мојто, и знам да смо овуја вечер заједно полетели, и да смо сас руће небо доватили.

Лежим и осечам колко је нашата љубав јака и голема! Колко ми је срце раширила и могу њега цел свет да турим!

Убаво ми, убаво! Па ми дошло да излезнем на двор, да се укачим на некоју голему висину, па да сас сву снагу, на с'в глас окнем: „Срећна сам! Срећна сам!“, да сви разбудим, да се цело село затресе, да чују за моју срећу и за моју љубав!.

Тека је било! Б'ш тека! А да неје било тека, срцето би ми сигурно остало малечко и закржљало. Не би ни да воли, ни да пати знало. Тој ми од мојту прву љубав остало.

Легенда о Градићу

Међу бројним легендама, које обавијају велом тајни пиротски Градић, постоји једна, готово сасвим непозната, а чија се радња збива у магловито доба владавине неког српског цара Свевлада, некад у 7. веку. Та легенда је забележена у Скопској Црној Гори средином 19. века, где су је старе жене још увек певале о празницима Светог Ђорђа, као свечану славску песму. Главни јунак овог загонетног десетерца, бан Драганче из Будима припрема крсну славу у част Светог Ђурђа. На његовој раскошној трпези, пуној свакојаких јела и слатке медовине, рујног винца и раћије, недостаје једино свеже речне рибе, те зато он решава да крене пут југа, до реке Војуше и Охридског језера. При повратку за Будим, несретни свечар бива ухваћен и заробљен у Пироту од српског краља Михајла који је тада столовао у њему. На дну мрачне и влажне тамнице, осуђен на коначну пропаст, Драганче успева својом крвљу да испише књигу и да је, уз помоћ два сокола, отпреми до Будима и своје забринуте љубе. Сазнавши за читаву невољу, храбра Будимљанка сече своје рујне косе, одева се у мушку ратничку одећи, опасује сабљом и на хитром коњу доспева у Пирот где, наочиглед пиротских делија, јури низ чаршију, прескаче реку и добро забрављену капију градске тврђаве, те коначно унутар ње, убија краља Михајла, плени седам товара блага и ослобађа свог заточеног супружника. Стигавши у Будим, младенци пишу цару Свевладу и моле за опроштај, потанко описију шта се збило и како је погинуо његов краљ, обласни господар из Пирота. Очаран јунаштвом и храброшћу једне жене, велики цар даје своје разрешење, шаље младенцима благо и чува их својим декретом од могућих освета... Тако каже древна народна песма, машта и легенда, можда помало и збиља. Какогод, лепо је чути да се некада давно у Пироту краљевало. И да је, у време оно, брачна љубав била снажнија од свих кула и капија тврђаве у Градићу.

Грана Перовић: ЋОШКА

Ћошката немаше дувар на долњуту страну, деда га затвори, кад дува долњакат да не уноси шушљак од јараликуту што беше поди њу. Лети изнесемо шпорет, на туја ћошку, па готвимо на њег.

Ја придвечер отидем у градинче и наберем цвекло, лободу, буранију или извадим компири, па спремујем вечеру за деду и бабу кад дојду од њиву да има нешто да се кусне сас ложицу, да се завали зал'ак.

Док готвим, на путат, поди ћошкуту, седи мојто момче, мојата прва љубав, моја најголема љубав и чека ме.

Ја час гледам у њег час у манџуту, шију си ишчепим.

Гледамо се, смејемо се и засмевујемо, а очи ни сијају од радос и срећу.

Окнула би га да улезне да ми насече дрвца, да седне до мен да си поговоримо, али не смејем од комшије.

Кво ли че помисле, кво ли че кажу?

Срамота је да момче дооди у двор при девојче.

Кад уготвим јанијуту, узимамо стовне и отодимо на чесму да донесемо студену воду за уз вечеру. Одимо пол`к, заглеџујемо се у сваћи двор, сваћи сливник, а највише јед`н у другог, гледамо се, оно ни убаво, че попуцамо од милос.

Те, са ништа више неје остало. Остала сам само ја и путат.

На путат нема ништа, ниједна штрапка. Штрапћете су остале у мојто срце, да ми понекад загреју и заиграју у грудити.

Грана Перовић: ДВА СААТА ДО НИШ

Заврши четврти разред, учитељ Богољуб Тошић ми предаде књигу и књижицу сас петице, и честита ми. Ја се ич не зарадова! Таја књижица што су у њу наредене петице че ме одведе у Ниш, и че ми промени цел живот!
Слезо низ басамацити, погледа у школското двориште п'лно сас родитељи и деца. Чује се галама, окање, радос. Намештају се астаље и столице, че буде руч'к и оро. Слави се крај на школску годину.
Истрча на пут, стану на средину у најголемуту прашину. Тека ме нешто покара. И потрча. Диже се прашуљак пред мен и по мен. Све ме упрашњави! У прашњавише се и књигата и књижицата! Кад стиго до мосат ишчука прашинуту и стану на оградуту. Погледа у рекуту, она бистра, зелена, д'лбока и тече пол'к. Постоја, постоја, и одједнуш ми нешто сину у главу! Ма нема да идем у Ниш! Развесели се. И појдо.
Кад стиго у двор, радосно окну: „Добила сам књигу!“ Баба метеше. Врљи метлуту и пријде да ми честита. Деда поправљаше плот што се разнизал, остаји га, и стешћи кораци и чудан глас ми рече: „Леле, кутре, ти само доносиш књиђе! Нема да има куде да ји остављамо!” Б'цну ме неколко пути сас браду у образ и појдомо да ручамо. Баба убаво постајила астал, наредила на њег пресну стругану погачу, супу, јанију, печеног петла и потишпањ намазан сас црвен пудинк од јагоду. Наздравимо за књигуту, књижицуту и за здравље.
И не знам да ли од рећијуту или да си растури муку што вој лежи на срцето, баби се разврза језик и поче да казује кво је намислила. Рече како че башта ми сигурно дозволи да останем при њи, како че идем у Црноклиште у школу како и сва деца. Има воз, па с њег че отодим и доодим, тека че завршим школу. После че упишем за учитељћу у град или пак че ми они купе шиваћу машину. Има да шијем и зараџујем паре. Шнајдерће има малко, а народ много, и работу че имам колко очу. Имамо си и имање! Да не рачунамо друђе њиве, лозја, градине и сливници, доста је Парасиње, има ни израни! Њиве големе, лозје големо! Браниште! А засадене црешње, вишње, шевтелије и свакакав друђи ошав! Има момчетија да облате окре мен! Че могу да бирам које очу. На које с прс покажем, че је моје! Те, и у комшилук имамо момче, јединац. Убаво си живимо сас њи, а и баба му Дика би волела да се ородимо. Там'н има да си саставимо имањата и сви че помагају, убаво че си живимо.
Чудим се како ју деда слуша. Он кад почне да помиње женидбе и момчетија, увек вој каже: „Не замлачуј се, Чуркало!“ Можда и он верује у тој њоњо казување.
Минуше се неколко д'на, и башта ми дојде. За Ниш ништа не помиња. Зарадова се за оценете и књигуту. Убаво се дружимо. Идомо у село при роднине, у Горњу малу при његови. Кад си појде, испратимо га. За Ниш ни реч не каза!
Лето ни пројде у работе и славење на празници. Дочекувамо и испрачамо госје, не осетимо кад се прим'кну вашар.
Башта ми дојде, седе три д'на, ама некакав чудан! Малко се задржава при нас, повише иде при његовити, мене ме не води с њег. Деда се нешто накострешил и све му неправо. У мен гледа жално. Поче ме вата стра. Да ли ми се спремује идење у Ниш? Стра ме да неје дош'л да ме води, па чека како да ни каже. Ако ме одведе, како че ја живим?! Како че без бабу и деду?! Без село? Без Темштицу, Нишаву и Белаву?! Како без Парасиње и Мело?! Тува берем прве љубичице и љиљак, чекам црешње да узреју и грозје да беремо. Како че без селсће чешме, вирови и кладенци?! Како без овија двор у који расту и рипају јагањци и телчина, пијучу пилишта и Чапа ме свако јутро чека на праг?! Туј сам се родила, туј је мој живот!
Четвртити д'н предвечер, башта ми док седемо на ћошку рече да ме је уписал у Ниш у школу, да че будем у одељење сас моју другарицу Дивну, да че ми буде добро. Има заједно да учимо и да идемо у школу, и да ме она једва чека. Ујутру треба да појдемо, не требе ништа да поносим, они су ми све накуповали, и за школу и за облачење.
Зашамади ни! Сви занемемо! И погледамо у њег. Не умејамо ништа да кажемо!
Он отиде при његовити. Деда стисну песнице, и отиде у плевњу. Баба и ја целу ноч ћутамо, уфчамо, и викамо.
Ујутру се сабрала роднина и комшије да ме испрате. Донели за поздрав јајца, круше, јабаљће, кој је кво имал.
Кад си поотидоше и остадоше најблисћи, ја окну јако и болно, уз крупне с'лзе: „Не могу да идем у Ниш! Не могу! Не могу!“
Башта ми ме узе за руку и одведе у градинче. Седомо и он поче да ми казује како му је много тешко да ме гледа такву жалну. Тешко му и због бабу и деду, али мора да ме води. Не може да дозволи да се мучим и идем у Црноклиште. То је далеко, па че почну студови, а ја сам слаба и мека за такво идење. И што је најважније, он може да изгуби службу ако га оптуже да не води рачун од мен. Подржа ме у скут, помилова, целива ме неколко пути у слан образ, и ја се заћута.
Дојде време да поодимо, башта ми се поздрави сас деду, тупну га по грбину и рече: „Дедо, тужно је, ама мора тека да буде“, и излезе у двор. Мене ме деда испрати до праг, б'цну ме сас браду неколко пути у образ, и рече: „Ти се, кутре, не сећирај, оно је овде твој дом. Све што имамо је твоје! Кад ти се придооди, ти дојди“.
На порту ме чека Чапа, усијале му се очи. Пригрну га, он ме гледа, све разбира!
Обрну се, и појдо!
Баба ме држи за руку. Тетка Зорка иде покре нас и носи крошњетија на кобилку што су ми дали поклони за срећан пут. Преди нас стрина, вали Ниш, како је убав, голем град. Како у њег све има, само што нема од тиче млеко, све друго има! Она би одма отишла, само кад би Деско тел.
Идемо развлечено, ћутимо. Само се стрина чује. И тека стигомо до Темштицу. Стрина стури оп'нци, тури ји у престилку, и прва загази. По њу тетка, њоњити преврљи преко кобилку. Баба загази са све оп'нци. Ја стојим собујена и све се нешто онаџујем. Ако не загазим, че се размине идењето. Постоја. Баба ме увати за руку. И загази.
Газимо пол'к. Гледам у онуја криву врбу, поди њу је најголема д'лбина. Само да се одкачим од бабу, и да се мунем поди њу! Да штукнем, и да ме више нема! Мунула би се, али ме стра од давењето. Стра ме и не смејем. Стра ме и за бабу. Ако појдем, и баба че одма по мен! Кад је маћа ми умрела сас 21 годину, једва су ју спасили оди давење. Само је због мен преживела.
Пак се надам да че се нешто деси. И деси се!
Кад прегазимо и седомо, баба да исцеди оп'нците да не жмичкају, тетка и ја да се обујемо, стрина окну јако, загрме: „Жене, кво ви је на вас! Ма, куде сте ви пошле?! На сарану ли или испрачате девојче у школу?! Испрачамо га да отиде из овој селиште, из овој камање и ђол! Да се не влачи по њивљаци, да га не пече с'лнце и бију ћише! Отоди у град, да стане човек! Разбирате ли ви?! Освестите се!“
Узе ме за руку, подиже ме, па стану преди мен, па пак окну: „Девојче, знајеш ли ти куде је Ниш? Два сата од село! Радници сваћи д'н иду на работу и врчају се! Че дојдеш, кад ти се дооди! Они те там нема вржу, па да не те пуште! Иди, и не мисли! Нема кво да те жале баба и деда, ти неси умрела! Идеш да завршиш школу, да побегнеш од селсће муће! Идеш да од тебе напраје човека! Човек да станеш! Госпођа да будеш! Да не останеш сељанка и цел живот да сецаш и влачиш по камањацити!“
Развидели ми се! Мислим си, од село до Ниш два саата, два саата је и од село до град пешћи. Колко сам пути ишла, и неје ми било далеко! Раздрма ни моја стрина Загорка! Трећа жена бездетка, на мојег чичу Деска. Убава, добра и намучена.
Свете појдомо побрже.
Башта ми стигал и шета преди станицу. Кад стигомо, ја га увати за руку, а за другуту бабу. Он ни пригрну, па рече: „Бабо, тека је најбоље! Сви че се навикнемо. И не сећирај се, за две недеље пак че дојде. Ја че ју испратим по Живојина на Луџини. Час че мину две недеље!“
Свирну возат, и стиже. Укачимо се. Седо до пенџер, и гледам. Тетка стоји сас плави стаклени и усијани очи, опуштила уснице и руће. Баба зади њу, само вој се оп'нци виде. Стрина ћима и смеје се.
Возат појде, ја седим. Укочила сам се. Не могу се ни померим. Башта ми ме држи за руку, а у мене нема ништа. Све се испразнило. Све је остало у село. Не мрдам се, само ме возат гура напред, назад, на једну, па на другу страну. Затворила сам очи и очу да видим бабу. Не видим ју. Видим само тетку сас стаклне плаве очи, и стрину како ћима и смеје се.
Колетијата на возат се обрчају брже по шинете и вузају се. Вузају се и грабе да стигну у Ниш.
Тамо че ја останем. Тамо че ја станем човек!
_____________
Из необјављеног рукописа "Стовна", Grana Perovic

Грана Перовић: КЛУПА

Дојдо у село да видим кућуту, стану до пенџерат, оно га нема, остала само дувка, зјапи празна!
А сечам се до њега беше клупа, дрвена сас наслон, убава! Зими на њу турамо цргу да ни греје, а лети ју стурамо да ни не греје. Уз дуварат, до њу, беше мојти кревет од црешњово дрво, црвењикав, чврс и јак.
Поди пенџерат градињче, а у њега јаралика, ж'лта и мека, убава за рећију. У пролет кад се расц'вти на големе топће, ночу ји видим у собуту како се белеју. Преко д'н тичичи поју у њу, а ночу спу. Поди њу крин бел када се рас'цвти, целуту собу умерише и цел комшил'к.
Градинчето оградено сас дувар, и у њег засаден здравац, па гледа на пут и врвину за Нишаву.
Кад бео девојчурљак дешавало ми се да легнем у креветат, па не могу да заспим. Увати ме некаква туга, притисне ме у грудити, и стане ми мука. Притисне ме, а не знам што? Све ми убаво! Ништа ме не боли! Срцето ми п'лно, деда и баба ме воле. Момчето ме воли, ујутру ме чека на врвинуту за Нишаву. А, оно ми пак мука!
Т'г се дигнем, седнем на клупуту. Седим, гледам у небо, и звезде, у т'мницу. Све мирно! Сви спу. И тичетијата у јаралику, у кучетијата се не оглашавају, само Нишава тече и хучи. Седим, гледам, разглеџујем, па ми дојде да запојем, да запојем сас с'в глас, сас сву снагу, да овија терет раскарам меџу тополете и врбете доле при Нишаву, да га истресем у прудиштето меџу цигањето што лети дооде да плету крошње и праје корита. Запојала би, али несмејем! Комшије че разбудим, кучетијата че се улају, а још ни петлови несу испојали. Вртим се тека на клупуту, избива ме с'клет, и кад ме овољи умор, заспим.
Ујутру кад се дигнем, оно ми неје ништа, све се истресло из грудити. Истрчим у дворат л'ка као перце.

Некад ми се дешавало да ме увати некакво убавило, срце ми се разлупа од радос, па че излети из грудити, и пак нема спање! Вртим се, обрчам на једну, па на другу страну, гледам у дувар, и у таван, у Светог Димитрија што виси на дувар преди мен, и што бљешти од Месечину како удара у Њег. Нема спање!
Седнем на клупуту, оно ме нешто подиза, на радос. На срцето ми убаво, увати ме некаква милина, па би кроз пенџерат излетела до Нишаву, да седнем на камик и смирим се уз водуту, да ју слушам како тече, све док ми се не приспи.

Те, са гледам дувкуту на пенџерат и мислим на клупуту, црешњовијат кревет, на јараликуту, и на кринат што меришеше, на момчето што ме чекаше у врвинуту за Нишаву, и волела би да тој време може да се врне барем на кратко, да пак осетим туја силину и туја радос.
___________
Пише: Грана Перовић Grana Perovic