Рано ме разбуди с'лнцето што беше јако огрејало и проврело се кроз јараликуту, па се прострело на мојти јест'к. Померам главу на једну, па на другу страну, оно ме пак најде и удара ме у очи, не даде ми да си доспим, рас'ни ме и мора да прогледам. На двор пукал убав бел с'лнчан д'н, па пенџерити трепту и сија у собуту.
Диго се, не стиго ни да се промешкам и протегнем у креветат, и појдо да излазим. Само што отвори врата, укопа се! Баба лежи у кревет, не мрда се, гледа кроз трепће, ја одма посмили: “Умрела је!“. Појдо до њу и убаво чу како сас слаб глас али јасно рече: „Ђино, једни! И немој да дирате петлатог!“. „Леле, неје умрела, али сас маћу ми се нашла! Меџу мртви је!“. Увати ју за руку, она малко отвори очи, пак рече: „Немој, Јован, да се сува комто петлатога!“.
Улезе деда и унесе бакал сас рећију и рече ми како има јаку ватру и гушата вој гнојава. Не вреви с мртви, него је погрешила. Теб ти је рекла да једеш.
Обрну се и каза ми да узнем крошње и идем у Парасиње да вој наберем црешње. Од њи че вој буде боље. Даде ми комат леб и сирење и остаде да тура коричће на шпоретат да се препечу, на бабу да стуре скрамуту из гушуту.
Ја довати крошње и потрча у Парасиње. Лебат и сирењето врљи на кучето. Уз грабење и трчање стиго до Темштицу прегази ју и до станицу стиго брже, али од станицу док се укачи уз брдото, стрмо и камењиво, једва излезо!
Улезо у лозјето и поче да берем црешње куде како докачим, где има ниско, само да се не качим и не губим време. Набра негде до половин крошњето и чу звони црквеното звоно. Уплаши се и поче да викам. Помисле баба је умрела.
Стисо крошњето и свуза се низ Парасиње до станицу, све уз викање. Нигде човека нема да питам што звони звоната, да ли неје некој умрел.
Кад прегази Темштицу, идеоше две жене и рекоше ми да никој неје умрел, звони зато што је недеља. Л'кну ми, али страат ме не попушта! Ако је ватрата рипнула, ако коричћете неје изела, и пак уз грабење приближи се дом.
На порту баба Тала Јордина ме виде и приока да седнем да ми даде водицу да пинем и да се омијем, много сам се зацрвенела и задијала. Кад вој реко за бабу, она ме умири како и она много пати оди гушу и има добру травку. Че свари оди њу чај и че донесе да си баба испира гушуту и има да стане на нође за час!
Дом затеко бабу завијену у облође на чело, на гушу, на груди и на нође. Умерисала се на рећију и спи. Пипну ју и учини ми се да неје толко жешка. Деда унесе некакву цевку да вој дува нишад'р* у гушуту и да ишчисти гнојат.
Седо да се одморим и кад погледа у крошњето, оно црешње остале колко за једну шаку. Све сам ји по пут растрвила!
Стиже и деда Тоза из Горњу малу, татин башта, и донесе у рукатку тазе потквасено ћисело млеко.
Баба кад му чу глас, отвори очи и уплашено пита: „Ти ли, свате, дојде да кољеш петлатога?!“ . „Леле, свао!“ зачуди се он. „Ја у живот нес'м, ништа заклал, Лепа се сас тој расправља. Донел сам ти тазе млеко да куснеш“.
Сипа у паничку и дадо вој, она кусну неколко ложице, и рече: „Доста, после че пак узнем“.
Баба Тала донесе чај да испира гушу.
Деда ме испрати у Горњу малу, и мене ми се разјасни што ме је прачал у Парасиње и што ме са прача у Горњу малу. Срам га да бабу разгољаштује и тура вој облође преди мен.
Баба Лепа, кад стиго, даде ми да једем, и накара ме да легнемо заједно, да се малко одморим.
Кад се врну, баби беше боље. Навалила се у креветат и седла, окрај њу чорбе, млеко, чајеви. Доодиле комшиће и доносиле да побрже оздравеје.
Ујутру кад појдо у школу, баба се држи за кревет и сака да седне на столицу. Деда окрај њу помага вој.
У пладне кад се врну затеко бабу седла пред врата, у сенћу, турила петлатог у скут и казује му:
„Те, ја прездраве и тебе ти остаде главата! Теше да отиде на трупат, али ја сам Јована заклела да те не дира. Сака да ми вари чорбу! Нес'м ја џабе у Сопот за јајца ишла, убави петлови и убаве кокошће да изведем! Волим да имам у двор убаву живину оди добру сорту.Ти си још млад али кад порастеш има да се раскрупнејеш! Имаш д'лђе нође и шију, има да појеш, кад се укачиш на дрвник, цело село да те чује. Има да се рашириш и раскараш голем гребен**, па као цар по двор да се шеташ! Б'ш таквог јеребастог петла сам тражила! И ником ја тебе не давам, никој тебе не смеје да дира!“.
И стварно тека беше убав, крупан, сас јак глас. И шеташе се као цар по дворат неколко године. И све си беше убав.
Али јед'н д'н га увати пипката, пот'мне му гребенат, поче да оди као пијан и липса. Замину га ножат, ама га пиката стиже.
_________________
* нишад'р – нишадор, хемијско једињење љуто-сланог укуса које се некада цевчицом удувавало у упаљене крајнике
** гребен – креста
*** пипка – кокошја куга
Нема коментара:
Постави коментар