Разговарамо са структурним антропологом из Београда, Миодрагом Милановићем, који специјално за "Приче старог Пирота" говори о својим увидима у вези богатог археолошког наслеђа Пиротског краја. Треба рећи да је Милановић аутор неколико књига из српске историје: Писани извори и коментари о повести Срба са хронологијом, Историјско порекло Срба и Српски стари век. Осамдесетих учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Обишао је фасцинантан број археолошких локалитета у свету.
Г. Милановићу, какав је археолошки значај Пирота према Вашим досадашњим истраживањима?
Пиротски крај, као и цело Понишавље, у континуитету су насељени још од енеолита (култура Бубањ- Хум), дакле, неких девет хиљада година. Поред Пиротског града, најважнији археолошки локалитети су Мађилка, Селиште, Сарлах и Старо Вашариште. Највише артефаката, односи се на Брњичку културну групу и период позног бронзаног доба (период од 2200 до 750 године пре наше ере), те на римски, касноантички рани и позни средњевековни период. Брњичка група обухватала је територију целе јужне Србије, све до Пештера. Тип насеља је био полуземунички, а од артефаката преовлађује керамика (разни типови здела и посуда) и метални алати – углавном игле, фибуле, стреле и разне врсте сечива. Керамика није осликана нити канелирана, без икаквих је украса (орнамената), што је издваја у односу на све остале керамичке налазе тога времена. Припадници ове културне групе спаљивали су своје покојнике, одлажући пепео у биконичне урне раширеног обода, покривајући их зделама. Урне су одлагане у заједничка гробишта, тзв. поља са урнама и, по овоме, Брњичка група има доста заједничких карактеристика са Лужичком групом из централне и југозападне Европе те је сасвим одржива претпоставка да је Брњичка група један истурени крак Лужичке културе поља са урнама.
Који је значај пута Ниш-Софија био у прошлости?
Ова путна траса, данас део источног крака коридора 10 (Е-80), некад звана моравски и царски пут- Цариградски друм (џада), повезује Србију и Балкан са Малом Азијом и део је пута Сингидунум (Београд)- Константинопољ (Цариград) и, ускоро ће прославити два миленијума постојања. Саградили су га Римљани у првој половини првог века, као војни пут (Via militaria); друм је био широк 6 метара, местимично поплочан или насут ситним шљунком (ризла), са типичним каменим мостовима, спајао је, како рекосмо, Београд (Сингидунум), Пожаревац (Виминацијум), Ниш (Наисус), Софију (Сердику), Једрене, Хадријанополис и Константинопољ. Код Ниша се спајао са Игњатијевим путем (Via Ignatia); овај пут водио је из Македоније, Вардарском котлином, до Србије. Уз пут, Римљани су подизали преноћишта и станице са ковачницама где су уморни коњи замењивани одморним. Такође, дизана су и одбрамбена утврђења, обично четвороугаоне основе са округлим кулама. Једно од ових утврђења био је и Пирот; од војне утврде кроз позну антику и рано средњовековље прерастао је у трговачки центар са више хиљада становника. У позном Средњем веку Пирот има близу 10 хиљада житеља. Османлијски извори бележе да је Пирот, у ΧVΙ веку, имао нешто мање од 15 хиљада становника.
У пиротском крају има доста арехеолошких локалитета и трагова римског периода, шта је Ваше мишљење у вези римске заоставштине?
Римска, као и грчка заоставштина, свакако је велика: поред низа артефаката, сачувано је доста писаних извора, углавном инскрипција у камену. Два римска водича, чувена Појтингерова табла и Антонинијев итинерер (Itinerarium Antonini) помињу Пирот као Турес (Куле); кад Пирот постаје грчки град, они само његово римско име преводе на грчко: Пиргос. Пиргос доцније добија србофоно име - Пирот. Арапски путописац Идризи Пирот назива Атруби што је арпски еквивалент за Турес и Пиргос.
Неретко се говори о бугарском карактеру града Пирота у бугарским медијима, шта мислите о таквим ставовима? Где је етничка граница Срба и Бугара?
Пирот се некада налазио у Тракији а најстарији народ који је живео на овом простору били су Беси, односно Сатри, народ Лужичке културе поља са урнама. О Сатрима (или Сабрима) пишу Херодот, Јустинијан и Прокопије. Бешки најпознатији градови су Филипољ (Пловдив), Ускудама (Самоков) и Ремезијана- Бела Паланка, одакле је родом Нићета који је, у V веку проповедао, како каже, Христову реч Србима. Сатријски епонимни цар звао се Рас те, на основу погребних обичаја, имена и митологије, многи историчари Бесе, односно Сатре- Сабре, доводе у везу са Србима и Сарматима јер, племена Јазига и Алана (Сербоа), од петог века, у миру и континуирано, насељавају Понишавље, мирно се мешајући са домородим становништвом. Беси (бесни, обесни) добили су ово име због своје изразито ратничке природе.
Бугари на балканске просторе долазе знатно касније, у VΙI веку, под каном Аспарухом, заузевши територије словенских Анта. У кратком року Бугари, потомци Огура, дела хунског племена, су примили хришћанство и србизовали се, односно, како неки воле да кажу- словенизовали. Топоними у данашњој Бугарској су одреда српски или словенски те је, о некој етничкој граници Срба и Бугара излишно говорити – од некадашњих Бугара или Ојгура, што се тиче националног идентитета, није ништа остало.
Шта се зна о Црновунцима ( Каракачанима ) који су оставили видног трага у пиротском крају? И откуд назив Шоплук за крајеве у јужној Србији и западној Бугарској?
Цинцари или Армани чинили су некада етничку целину на југу Балкана. Реч је о Власима, односно о називу за нероманско становништво Илирика. После су се Власима називале српске сточарске заједнице стациониране на широком простору јадранског залеђа, у данашњој Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Током ΧVΙΙ века долази до сеоба када Власи насељавају подручја данашње Македоније, Србије (Банат, моравско- тимочки округ и Понишавље), Мађарске и Румуније. Име Цинцари српски је назив за поједине Влахе, јер су ови досељеници чинили најбогатији слој ондашњег становништва. Цинцари су билингвални, што значи да говоре два језика: српски и влашки. Црновунци су влашка етногеографска група. Дакле, етнички, Власи су српског порекла. Шоплук или Шопови је регионални назив за измешано становништво централног Балкана кога чине Срби, Македонци и Бугари. Шоплук обухвата територије или, како Јован Цвијић каже, три целине: западну Бугарску и Македонију, јужну и југоисточну Србију и део Грчке. У Шоплуку се говори српским дијалектом кога називамо призренско- тимочким или торлачким.
Шта би дали савет младим Пироћанцима који желе да проуче древну прошлост свог краја?
За почетак, као увод у богату прошлост пиротског краја, ваља прочитати дело Косте Костића (1875- 1915) Историја Пирота. Костић је изванредно образован историчар и професор. На жалост, умро је врло млад, покосио га је тифус у Ι светском рату. Да је поживео, српска историографија би била сигурно богатија за низ прегнантних књига.
Г. Милановићу, какав је археолошки значај Пирота према Вашим досадашњим истраживањима?
Пиротски крај, као и цело Понишавље, у континуитету су насељени још од енеолита (култура Бубањ- Хум), дакле, неких девет хиљада година. Поред Пиротског града, најважнији археолошки локалитети су Мађилка, Селиште, Сарлах и Старо Вашариште. Највише артефаката, односи се на Брњичку културну групу и период позног бронзаног доба (период од 2200 до 750 године пре наше ере), те на римски, касноантички рани и позни средњевековни период. Брњичка група обухватала је територију целе јужне Србије, све до Пештера. Тип насеља је био полуземунички, а од артефаката преовлађује керамика (разни типови здела и посуда) и метални алати – углавном игле, фибуле, стреле и разне врсте сечива. Керамика није осликана нити канелирана, без икаквих је украса (орнамената), што је издваја у односу на све остале керамичке налазе тога времена. Припадници ове културне групе спаљивали су своје покојнике, одлажући пепео у биконичне урне раширеног обода, покривајући их зделама. Урне су одлагане у заједничка гробишта, тзв. поља са урнама и, по овоме, Брњичка група има доста заједничких карактеристика са Лужичком групом из централне и југозападне Европе те је сасвим одржива претпоставка да је Брњичка група један истурени крак Лужичке културе поља са урнама.
Који је значај пута Ниш-Софија био у прошлости?
Ова путна траса, данас део источног крака коридора 10 (Е-80), некад звана моравски и царски пут- Цариградски друм (џада), повезује Србију и Балкан са Малом Азијом и део је пута Сингидунум (Београд)- Константинопољ (Цариград) и, ускоро ће прославити два миленијума постојања. Саградили су га Римљани у првој половини првог века, као војни пут (Via militaria); друм је био широк 6 метара, местимично поплочан или насут ситним шљунком (ризла), са типичним каменим мостовима, спајао је, како рекосмо, Београд (Сингидунум), Пожаревац (Виминацијум), Ниш (Наисус), Софију (Сердику), Једрене, Хадријанополис и Константинопољ. Код Ниша се спајао са Игњатијевим путем (Via Ignatia); овај пут водио је из Македоније, Вардарском котлином, до Србије. Уз пут, Римљани су подизали преноћишта и станице са ковачницама где су уморни коњи замењивани одморним. Такође, дизана су и одбрамбена утврђења, обично четвороугаоне основе са округлим кулама. Једно од ових утврђења био је и Пирот; од војне утврде кроз позну антику и рано средњовековље прерастао је у трговачки центар са више хиљада становника. У позном Средњем веку Пирот има близу 10 хиљада житеља. Османлијски извори бележе да је Пирот, у ΧVΙ веку, имао нешто мање од 15 хиљада становника.
У пиротском крају има доста арехеолошких локалитета и трагова римског периода, шта је Ваше мишљење у вези римске заоставштине?
Римска, као и грчка заоставштина, свакако је велика: поред низа артефаката, сачувано је доста писаних извора, углавном инскрипција у камену. Два римска водича, чувена Појтингерова табла и Антонинијев итинерер (Itinerarium Antonini) помињу Пирот као Турес (Куле); кад Пирот постаје грчки град, они само његово римско име преводе на грчко: Пиргос. Пиргос доцније добија србофоно име - Пирот. Арапски путописац Идризи Пирот назива Атруби што је арпски еквивалент за Турес и Пиргос.
Неретко се говори о бугарском карактеру града Пирота у бугарским медијима, шта мислите о таквим ставовима? Где је етничка граница Срба и Бугара?
Пирот се некада налазио у Тракији а најстарији народ који је живео на овом простору били су Беси, односно Сатри, народ Лужичке културе поља са урнама. О Сатрима (или Сабрима) пишу Херодот, Јустинијан и Прокопије. Бешки најпознатији градови су Филипољ (Пловдив), Ускудама (Самоков) и Ремезијана- Бела Паланка, одакле је родом Нићета који је, у V веку проповедао, како каже, Христову реч Србима. Сатријски епонимни цар звао се Рас те, на основу погребних обичаја, имена и митологије, многи историчари Бесе, односно Сатре- Сабре, доводе у везу са Србима и Сарматима јер, племена Јазига и Алана (Сербоа), од петог века, у миру и континуирано, насељавају Понишавље, мирно се мешајући са домородим становништвом. Беси (бесни, обесни) добили су ово име због своје изразито ратничке природе.
Бугари на балканске просторе долазе знатно касније, у VΙI веку, под каном Аспарухом, заузевши територије словенских Анта. У кратком року Бугари, потомци Огура, дела хунског племена, су примили хришћанство и србизовали се, односно, како неки воле да кажу- словенизовали. Топоними у данашњој Бугарској су одреда српски или словенски те је, о некој етничкој граници Срба и Бугара излишно говорити – од некадашњих Бугара или Ојгура, што се тиче националног идентитета, није ништа остало.
Шта се зна о Црновунцима ( Каракачанима ) који су оставили видног трага у пиротском крају? И откуд назив Шоплук за крајеве у јужној Србији и западној Бугарској?
Цинцари или Армани чинили су некада етничку целину на југу Балкана. Реч је о Власима, односно о називу за нероманско становништво Илирика. После су се Власима називале српске сточарске заједнице стациониране на широком простору јадранског залеђа, у данашњој Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Током ΧVΙΙ века долази до сеоба када Власи насељавају подручја данашње Македоније, Србије (Банат, моравско- тимочки округ и Понишавље), Мађарске и Румуније. Име Цинцари српски је назив за поједине Влахе, јер су ови досељеници чинили најбогатији слој ондашњег становништва. Цинцари су билингвални, што значи да говоре два језика: српски и влашки. Црновунци су влашка етногеографска група. Дакле, етнички, Власи су српског порекла. Шоплук или Шопови је регионални назив за измешано становништво централног Балкана кога чине Срби, Македонци и Бугари. Шоплук обухвата територије или, како Јован Цвијић каже, три целине: западну Бугарску и Македонију, јужну и југоисточну Србију и део Грчке. У Шоплуку се говори српским дијалектом кога називамо призренско- тимочким или торлачким.
Шта би дали савет младим Пироћанцима који желе да проуче древну прошлост свог краја?
За почетак, као увод у богату прошлост пиротског краја, ваља прочитати дело Косте Костића (1875- 1915) Историја Пирота. Костић је изванредно образован историчар и професор. На жалост, умро је врло млад, покосио га је тифус у Ι светском рату. Да је поживео, српска историографија би била сигурно богатија за низ прегнантних књига.
Разговор водио: Горан Игић