 |
| "Дечак са лубеницом" |
Пирот је за мене као дечака био нешто невероватно. Пошто смо
становали близу станице, пре него што треба да стигне поподневни воз из
Ниша, прођу кола која попрскају улицу. Ми деца трчимо за њима, онако
боси, да и нас попрскају. Тај осећај прашине под босим ногама је толико
нешто дивно. И сад, шта се дешава. Дође воз, онда фијакери се чују,
коњски топот. Људи пролазе и ми излазимо да видимо ко је стигао. Само
што прође, стиже колона из винограда. Неки носе зелениш, неки носе м
отику,
неко води козу... Сећам се и моје баба Боне. Кад прими пензију, водила
ме у посластичарницу редовно на онај принцес ђеврек, кремом филовани
ђеврек... Онда Нишава. Моја нана док окопава кукуруз, ја се брчкам у
Нишави и пецам рибу не неку иглицу, нисам имао удицу. Дечије глупости.
Сећам се и расадника, предивног, пуног воћа. Могао сам да уђем кад год
сам хтео и да узмем воће које год сам хтео... Чини ми се, кад сам дошао
да сликам Пирот, да ме он повукао много јаче од детињства. Кад сам га
насликао, онда сам га на неки начин доживео много дубље него у
детињству. Заиста, моје најлепше слике су направљене тамо...
Коста Брадић, сликар родом из Пирота (1927-2014)
Илустрација: „Дечак са лубеницом“, Коста Брадић
Извор: Пиротске новине 72/09, припремила Весна Голубовић
Нема коментара:
Постави коментар