Време доноси, време односи

фото: Александар Ћирић, Пирот

Камо га Рада Оџин?
Камо га Бора Панџин?
Па камо ђи баба Суска и деда Зора, Петкана и Миладин,
Стоилко и Божурка, Пека и Антанас, Ђорђија и баба Бона?
Па камо га газда-Мита Миланов, не знајеше колко паре имаше?
Мито, Мито, окаше га Стевана, ама и он одмете,
отиде, како да неје ни бил.
Камо га деда Наца, на деду Станчу деда, што је накарувал
стра у-срце на Черчезје ка су одили по краџу
и правили свакаква чудила с народ?
Он је прерипувал уштрапачћи Голему ровину у Шумје.
А са?
Преко њега расту трава и трње,
И памте га по казување само најстарити
Док не изумру и они.

Тека и ни че измремо.
Че светујемо, светујемо, па че досветујемо.
Че помремо, а че се роде друђи
и они малко да посветују овија свет.
Тека је од ко је век и свет, тека че буде док је свет и век.
Једни замињују, отоде, друђи дооде.
Једни се раџају, друђи мру.
Јунаци и прошљаци, цар и селсћи свињар.
Мре и кој проси и кој круну носи
И не пита те
ни кој си,
Ни какво си,
Ни што си.
Оваја је земља млого прекарала па че прекара и нас.
Оваја је земља прекарала само седамдесе и седам Стојана
ћорави сас лево око.
А колко па Стојана ћорави сас десно око, или сасвим ћорави.
А колко па друђи окати, с по једно-око или сас обата.
Па алтави или прави, грозни или убави.
Силни или јаћи, сити и гладни.
А највише мучени, патени
И газени.
____
Драгољуб Златковић, „Дума“