петак, 29. август 2014.

И не врнул се више...

Пише: Мирјана Јонић Игић

Млого је мутна вода отекла низ Нишаву од време кад је даскал Пота учил пиротска деца слова и „Оче наш“, па до даскала Ристу кога су пиротсће чорбаџије испратиле у Стамбол с песму „да се више у Пирот не в`рне”.
Однело време и прекрило прашиште кој знаје колко даскали и у песме спојани и по добро и по лоше запамтени. Лошето у гору нек иде па кому требе нек се с њега ћити, а ми да памтимо доброто, да ни раат на душу легне.
А имал је Пирот добри и чујени учитељи који су муку мучили и с деца и с надзорници и с малечће плате. Па, с деца и плате и које како, ама ка дојдеоше „надзорници народних школа округа пиротског“ да ђи преконтролишу и да испрате „извештај министру просвете и црквених послова“, они се смрзнеоше.
Најголема је мука била да пиротска деца науче српсћи и рачун. Затова надзорник Софроније Симић у јед`н извештај писује:
„На српски језик и рачун се обраћа највећа пажња, али иде теже, па сам упозоравао учитеље да користе примере из живота. Ученици у овом округу немају појма о граматици, а из рачунице учитељи дају деци задатке који су право мало предавање. Куриоза ради да поменем један пример који је учитељ пиротски дао деци из рачунице: једна је жена куповала свилу, и плаћала за један метар 14 динара. Ви, децо, не знате шта је то свила, али то је једна врло скупа ствар коју купују само богате жене и од ње праве женске хаљине. Јесте ли видели како се носи попадија? Е, такве хаљине носе богате жене по варошима од свиле...“ Уморих се кад је прешао на задатак. Док су деца понављала овај задатак и бркала речи „свила, подадија и варошанке“ заборавивши на цифре, ја сам морао прнути у смеј“


"Да се ред и лепотиња усади у детињу душу" 
Учитељи и ученици основне школе на Пазару (данас ОШ "Вук Караџић") 
у свом врту цвећа који су сами ученици одржавали. Пирот, 1934. године

Е, али нису сви учитељи били теквија. Те, госпојин Тошу Ћирића учитеља и „управитеља школе на Тијабари“ су поштували и обичали и деца и родитељи. И што је без паре на сиротињска деца давал књиге и свесће, и по голему љубов да у непревијене детиње главе сипе ак`л и на пут ђи изведе. Учи ђи он једнуш рачун сас зрнца васуљ и тн`ка издељћана дрвца, а они трепчу како свраће на југовину из скамијете, па че прозове Соту, на Провира из Долњу малу синатог:
- Имаш ли Сотире дрвца за рачунање?
- Имам господине.
- Изађи пред скамију.
Збере Сота из чантуту дрвцата и излезне.
- Колко имаш прутића Сотире? - питује га госпојин Тоша.
Сота ћути.
- Рашири руку да избројимо. Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. Ако ти Миле, ево овај, узме шест, колико ће да ти остану?
Сота стисне брже шакуту.
- Ешто да ми ђи узне, господине?
- Ниси ме разумео, Сотире - че рече госпојин Тоша. Ајд да пробамо овако. Узми шест дрвца у другу руку. Замисли да су то јабуке, и да их ти поједеш. Колико ће ти овде остати?
Сота стисал дрвцата и гледа разокаво у госпојин Тошу.
- Да ђи изручам ли господине?
- Јесте.
- Јок, господине! - че рече Сота, а дорим привикује од муку. Баштами че ме утепа. Он ме олеши њекња ка изедо дугмиштата оди његовете дреје да ђи не најде при мене, да не знаје да сам ђи ја одрезал ка се играмо на сокак на пулове. Ако и пручћете изедем, баштами ми нема друђе издељћа. Па ем што че ме бије што сам ђи изел, ем че мене па боли мешина како што ме боле пуловити ка изедо.

Госпојин Тошину муку је мучил и друђи гомем и добар пиротсћи учитељ и „управитељ школе на Пазару“, Богдан Мадић и жена му, тија, кротка и стрпљива учитељица Љубинка.

А како је госпојин Тоша муку мучил да деца научи рачун, тека је и на госпојин Тошу учитељ, књижевник Радоје Домановић, муку мучил да пиротска деца научи да орате српсћи.
Уче једнуш падежи, па че Домановић прозове неког Илију изи Пазар:
- Хајде, Илија, састави реченицу од речи: птица, летети, поток и предлога над.
А Илија како из пушку:
- Птица лети над поток!
- Треба рећи птица лети над потоком - исправља га Домановић.
- Оће да је тако - че рече Илија.
- Ајде сад састави реченицу од речи птица, пасти, поток и предлога у.
- Птица паде у потоком! - че се из`пне овија.
- Исправно је рећи: птица паде у поток.
- Може и тако - не срди се Илија.
Домановић се од муку увати за главу, па настави да га питује:
- Састави реченицу од речи: риба, пливати, поток и предлога у.
- Риба плива у поток! - че рече мирно Илија, сигуран да је са потревил.
- Каже се: риба плива у потоку. - почне да се нервира Домановић.
- Сигурно је тека, кад Ви кажете! - слага се Илија с њега.
Тазе Пирочанац Домановић узд`не од пусту муку, па че настави тврдоглаво:
- Састави сад реченицу од истих речи и предлога низ.
- Риба плива низ потоку - че рече с дигнуте веџе Илија, а да не трепне.
- Црни Илија, - изнервира се Домановић - видиш ли да грешиш?

 - Како грешим, кад све понављам онако како га ви кажете? - че рече овија.
Насмеја се од сву муку Домановић, па узд`не:
- Како бре, Илија, да не научиш седам падежа?
- А како ђи па ти толко измисли господине! - че уздне и Илија уморно, како да је кола дрва на В`зганицу сам исецал.

А Илијинуту муку и д`н д`нс Пирочанци муче, и никако да разберу ешто, истина, мора да има б`ш седам падежа, кад се, те, убаво разбирамо меџу себе и с помалко.



Радоје Домановић из пиротских дана

субота, 23. август 2014.

Пиротске хаџије и Ставрине муке хаџијске



Свети владика Николај и хаџије међу којима је и група Пироћанаца, 
испред храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму

Најстарији писани траг о пиротским хаџијама пронађен је у рушевинама једне старе куће у Пироту. Реч је о путопису са ходочашћа који је давне 1776. године сачинио хаџи Неша, предак данашње породице Нешића. Он је на 17 листића уставним словима и на локалном наречју описао како су у Солуну  окупљене хаџије погодиле „френску галију“ за 28 гроша по човеку, и њоме стигли до Јафе, а затим наставили копном до Јерусалима.

Старим Пироћанцима је био заветни циљ да пред своју смрт посете Гроб Господњи. За многе трговце, одлазак на хаџилук значио је истинско покајање: неки су престајали са рђавим трговачким навикама у закидању купцима, а неки више никад нису узимали аршин и кантар у руке, да не би нехотице, по већ стеченој навици, неком криво измерили и тако се опет огрешили. 

Њихови испраћаји и дочеци били су празник за читав Пирот. Народ је у литијама дочекивао своје хаџије који су граду доносили благослов из Свете Земље и мноштво скупоцених поклона за градске храмове. И дан данас на њиховим зидинама стоје велика сликана платна “Јерусалим” као успомена на златна времена пиротске побожности. Баба Вера Костић памти да су хаџије сахрањиване уз нарочите обичаје и да са њих није скидано погребно платно...
У стара времена одлазак на Гроб Господњи подразумевао је и разне опасности на дугим и неизвесним путовањима, те су се у хаџилук углавном упуштали људи испуњени великом и незадрживом љубављу ка Господу Христу. Један од таквих био је и сироти терзија Ставра Џунић који се, након женине смрти, предао побожном животу и одлучио да походи Свету Земљу упркос својој немаштини. Учитељ Ћира Ранчић је написао дивну повест о хаџи Ставриним путешествијима, а ми је преносимо тек у исечцима:


Ставрине муке хаџијске

“... Из захвалности, што му Бог у најтежим часовима у животу посла анђела избавитеља у лицу старијег му сина, мајстор Ставра се заветова, да ће се целога свог века старати да живи богоугодним животом. Кад год је звонило на јутрењу или вечерњу, могли сте га видети у цркви. Висок, сувоњав, мало повијених леђа, у дугачком капуту од црног сукна, одмереним кораком ишао је улицом. На глави је имао црну шубару, а у рукама бројанице, које је стално пребројавао. Лице му мршаво, као у испосника и оивичено густом проседом брадом, а у погледу кротак и благ. Кад поред кога прође, подигне очи, махне благонаклоно главом и назове Бога.

Недељом и празником би одстојао целу јутарњу и Литургију, које су у то време служене једна за другом, без икаквог прекида. А по свршетку Божје службе, пошто би од свештеника добио нафору за себе, он би узео и у чисту марамицу увио неколико комада и за укућане, а и за извесне познанике и пријатеље, који су тога дана били спречени да дођу у цркву. Затим би прво свратио познаницима и пријатељима, да им да нафору. Код сваког би се задржавао док не добије уобичајено послужење. За то време су се обично водили разговори о служби у цркви и о другим религиозним стварима. Тек у подне би дошао кући на ручак. А често се догађало да је од неког био задржан на ручку. Онда би његови укућани тек сутрадан наштину морали да узму намењену им нафору, јер по шегрту, по којем би их тада обично известио о свом недоласку, не би смео да је пошаље. Бојао се да шегрт коју мрвицу не испусти, па да је онда неко изгази. То би био велики грех.

Тај се мајстор Ставра овим својим новим животом поче издвајати од обичних људи. Хаџије из места, иако беху све сами богаташи, почеше га призивати к себи и враћаху му посете. Водили су с њим многе побожне разговоре, али је он највише волео да слуша њихова причања о Христовом гробу и другим светим местима. Тада се у њему заче одлука да и он, по сваку цену, походи та места. Када би му син могао дати само толико новца, колико је потребно за подвоз на лађу и остале неопходне трошкове, он би сувим ишао пешке, па кад стигне. Ноге га, хвала Богу, још добро служе, а свуда у путу наћи ће се и добрих људи који би му својим гостопримством олакшали трошкове око хране и преноћишта. Ако се, и поред тога, буде нешто и намучио, то ће пред Господом само увећати значај овог његовог подвига и још више осигурати опроштај његових знаних и незнаних грехова.



Малобројни Пироћанци су били у могућности да оду у Јерусалим. Већина је само слушала занимљиве повести које су се препричавале градом и гледала ретке фотографије са хаџилука. Чланови православног удружења “Владика Василије Костић” су 2013. године открили у Архиву Старе цркве микро слајд са фотографијама из Свете Земље које су вероватно приказиване на побожним скуповима између два светска рата. 




+ + +

Пуче глас по граду да се мајстор Ставра спрема да пође пешке на хаџилук.
- Истина ли је, мајстор Ристо, да се побратим ти справља за `аџилук? - упита једном мајстор Коле.
- Истина.
- Па кага мисли, у име Бога?
- Кроз некој д`н.
- А зашто тол`ко рано?
- За това, што решил да иде пешће.
- Што му је па това требало?!... `Аџил`к неје како одовде до лозје. За тамо треба повише да се запне, а он је човек вечем улез`л у године...
- И ја сам му тов оратил, ама не помага ништо... А и на сина му неје баш право, ама нече да му скрши вољу. Једва збра малко паре, те му даде да му се најде за по пут.

... И једнога дана мајстор Ставру, много раније него друге поклонике, са свима почастима које овима припадају, испратише за Јерусалим.

Отпратили су га до краја густих врба, које, почев од града, с обе стране друма беху засађене у дужини од једног километра. ту се с њим срдачно опростише, пожелевши му сваку срећу на овом необичном путу.

До Солуна он допутова срећно, без икаквих препрека и сметњи. Свуда, где год би заноћио, дочекан је срдачно од својих домаћина. А многи, опет, сазнавши за циљ његовог путовања, при поласку из њихових кућа, обдарише га према својој могућности, молећи га притом, да се и за њих помоли Богу кад буде у цркви на Христовом гробу.

У Солун, док је очекивао лађу на којој је требало да се превезе преко мора, упозна се с неким Грком који је добро говорио његовим матерњим језиком. Он је, вели, у младости дуго служио у Србији, а неко извесно време провео је и у његовом месту, и онда научио српски.

Обрадова се мајстор Ставра што је наишао на човека с којим се може споразумети на свом језику. Његова радост беше још већа кад му овај каза да је и он из свог родног места потегао пешке за Јерусалим.

Мајстор Ставра се, као и сви старији људи из његовог места, прилично служио турским језиком, али тај језик није баш много марио, а и волео је да буде што је могуће даље од Турака. Омрзо их је био за време ропства. А слушао је да се тамо, кад се пређе преко мора, свуда може проћи и са грчким језиком. Зато се овом Грку повери као брату. Овај пак, пошто беше обична варалица, каквих много има по свим већим градовима, искористи то његово поверење.  Првом згодном приликом покраде га и нестаде, као да је у земљу пропао. Тако остаде мајстор Ставра без пребијене паре у овом великом и непознатом граду.

Шта ће сад?!... Напред не може, треба му пара за подвоз на лађи, Натраг би морао пешке, као што је и дошао, јер би се опет нашло добрих људи који би га својим гостопримством потпомогли у овој великој невољи. Али куд ће од бруке, кад дође у своје место?! Служио би за подсмех, док год је жив...

Док је, размишљајући овако, бесциљно лутао непознатим улицама, спази га неки Македонац који је овде имао своју радњу. Заустави га и упита: одакле је и зашто је дошао? Кад му се он пожали шта га је снашло, овај га посаветова да оде до нашег конзулата, не би ли му што могли помоћи.

Мајстор Ставра се прихвати овог савета, као дављеник за сламку. И у конзулату доби извесну новчану помоћ којом није могао платити лађу за превоз преко мора и продужити намеравани пут, али се том сумом могао вратити возом у своје место. Но он то не хте, већ у себи одлучи да помоћу оног Македонца који га је из милосрђа био примио и на преноћиште, покуша наћи каквог било рада, па кад стекне довољно пара, да, у име Бога, крене даље. И тако, после кратког времена, буде примљен за харџију у једном хану. Ту је морао остати две пуне године.”





Крст и икона у флаши из Јерусалима. Ризница породице Д`лгошијиних


/.../

У Солуну је мајстор Ставра живео врло скучено. Није се појављивао ван хана у коме је служио. Одвајао је и од својих уста да би само што пре уштедио довољно пара. После две године мучења и злопаћења, он стече колико му је било потребно да би могао продужити поклонички пут.

И тако, треће године по своме поласку од куће, после још неких мањих препрека и сметњи које срећно преброди, он на празник Цвети стиже у Јерусалим.

Случајно се догодило да су тих дана били допутовали и нови поклоници из његовог места. То беху газда Перча и газда Ваца, два највећа богаташа. Једнога дана, када су обојица пролазили најживљом улицом, газда Ваца застаде.

- Ама, тако ти Бога, погледај - обрати се газда Перчи - који је онов? Млого ми личи на нашега мајстор Ставру што полане пешће појде за овамо, па негде пропаде. Само му је брада поголема и сасвим бела. А и дреје му млого вејте и `сцепене, како на прошљака.

Погледа газда Перча у правцу куд му овај показа и спази како се међу светом тиска један висок, сувоњав старац, повијених леђа. На њему је некакав дугачак извештао капут који је сасвим избледео од сунца и на многим местима искрпљен. На главу му шубара која је већ изгубила свој првобитни облик и некада, као и капут, била црне боје. О рамену му виси велика торба од кострети. У левој руци држи бројанице, а у десној дебео путнички штап којим се у ходу поштапа. Дуга седа брада спустила се до појаса. Идући тако, својим уморним очима погледа лево и десно, не би ли се што лакше могао провући кроз онај шаролики свет који је у разним правцима врвео улицом.
Заинтересоваше се обојица и убрзаше ход.
-Ама одека беше ти, пријатељу? - једновремено га упиташе кад му се приближише.
- Откуд Пирот - немарно им одговори он, и не обраћајући пажњу на њих. Само левом руком притиште торбу која му висаше о десном рамену, трудећи се да продужи свој пут - Од како га оно у Солун покраде онај Грк, он је био врло неповерљив према свакоме, нарочито према онима који би му се овако неочекивано приближили.
- Ама да неси тов ти, мајстор Ставро!?-  повика газда Перча, коме беше врло загонетно ово његово држање.
Кад чу своје име, он се трже и тек тада добро загледа обојицу. Наједаред му се, дотле суморно лице, озари изненадном радошћу.
- Гле, зар сте то ви?!... - узвикну, пребацивши штап у леву руку и испружи десницу па их поздрави: - Добре ми дошли!... - и рукова се с њима.
-  Боље те нашли! - отпоздравише ови и пољубише се с њим у образ.
Затим, кад прође прво изненађење, те се мало стишаше, настадоше узајамна питања  и одговори.
- Сполај на Господа, кад су дома живо и здраво!... - срдачно захвали мајстор Ставра кад чу да су му сви код куће добро.
А кад им исприча све муке и невоље које је морао поднети на своме путу, газда Перча му рече:
 - Млого ли си се напатил! Добре си остал` жив!...
-  Е, Божја воља! Белћим је било писано да испаштам гре`ове и на башту си - одврати он.
Ова двојица његових земљака не само што су били веома богати, већ беху и људи врло доброга срца. Много их дирну његово причање. Сажалише се и договорише да они лично поднесу сав трошак око његовог повратка те да се врати заједно с њима. Тиме ће свој поклонички пут запечатити једним добрим делом. А да би његовим укућанима и пријатељима учинили што пријатније изненађење, о свему не хтедоше никога извештавати. Да би, пак, пристојније био обучен, пристадоше да му купе и ново одело. Кад му саопштише ову своју одлуку, он рече:
- `Вала ви млого и нека ви Господ плати за това добро дело што че ми помогнете да си се посрчено врнем дома!.. Ама што рекосте за дреје, за това не пристајем. Зашто кага сам си у њи мог`л да видим Божји гроб, у њи и дома че си идем.

+ + +

Икона Пресвете Богородице
и Богомладенца Христа. 
Детаљ са платна “Јерусалим”. 
Ризница Старе пиротске цркве. 


Нико не примети да је икада било таквог дочека као што беше овај кад се хаџи Перча и хаџи Ваца вратише из Јерусалима. То беху најугледнији грађани у месту, па је свако сматрао за своју дужност да својим присуством увелича њихов дочек. Свештеници, учитељи, ђаци, народ - све то беше изишло на железничку станицу.
Настојањем Мацка Полиције који је био дугогодишњи старешина својих општинских пандура, на станичном перону се васпостави нарочити поредак. У првом реду беху свештеници у златотканим одеждама, са иконама и крстовима у рукама. До њих, с обе стране, рипиде и барјаци, потом се упарадили ђаци. Иза ових стајаху породице, рођаци и пријатељи хаџије, па онда остали народ.
Сви с великим нестрпљењем очекују долазак воза. Учитељи код ђака с муком одржавају ред. А и међу одраслима се чује притајени жагор... Писак локомотиве из даљине још више појача ово узбуђење.
На оближњој кривини појави се воз. Сви извирили вратове и нетремице гледају у њега. Напрежу очи, не би ли на коме вагонском прозору спазили кога од хаџија...
Воз стаде. Из вагона се појавише хаџије иза једног старца дуге седе браде у већ похабаном оделу. Сва тројица пођоше заједно.
Све очи упрте у њих, али им старац највише привуче пажњу.
- Лелће, Бошће, кол`ко се је променил!...-  чу се нечији глас. Затим настаде неко тискање и комешање.
- Леле, тате, ти ли си?!... - најнапред узвикну син му Спира кад га познаде, и потрча, трудећи се да се што пре кроз онај свет провуче.
Једновремено с овим узвиком разлеже се глас:
- Побратим, бре, жив ли си?!
То га је познао мајстор Риста. Он му пре Спире беше пришао те се први поздрави и изљуби с њим. Утом му приђе и Спира, а и остали почеше прилазити. Млађи га љубе у руку, а старији се љубе с њим у образ. Хаџи Ставра плаче од силне радости, а и многима навреле сузе... Свима је мило, сви се радују... Само Мицко Полиција чупа косу што му ово поремети толико смишљени план распореда који је имао да се изведе при дочеку двојице најугледнијих хаџија из места ...”

Приредио: Ж. П.
Из књиге "Срби и Света Земља" (у претплати!)

среда, 13. август 2014.

Пироћанац на Kарловом универзитету

Разговор са Пироћанцем Светиславом Костићем, професором индологије на Карловом универзитету у Прагу. Светислав Костић је рођен 1. новембра 1951. године у Присјану од оца Боривоја и мајке Данице. У Пироту је завршио основну школу и гимназију, а философију је студирао у Београду где је и упознао Чехињу Мирославу, своју будућу супругу. У време студија периодично је одлазио у златни Праг где се коначно преселио 1981. године. Ту је докторирао на тему „Глаголски системи индијских језика“ а касније почео да ради на катедри за индологију на Философском факултету Карловог универзитета. Ту предаје групу индолошких предмета: систематску граматику санскрита, морфологију и синтаксу језика хинди, интерпретацију санскритских текстова, интерпретацију хинди тек­стова, индијски језички ареал, смерови у књижевности на језику хинди и др. Четири пута је боравио у Индији. Израдио је неколико студија и чланака о индијским језицима. Превео је са санскрита на чешки Бхагавагиту, део познате Махабхарате, као и Мануов законик. Коаутор је обимног хинди-чешког речника. Превео је са хинди на чешки и српски језик бројне песме и кратке приче које су објављиване у разним књижевним часописима. 

Приредио: Жељко Перовић

Шта то ми Пироћанци имамо са чувеним Карловим универзитетом основаним скоро пола века пре Косовског боја? Имамо студенте, младе Пироћанце које су њихови родитељи, имућније градске чорбаџије, још почетком 19. века слали у мајку свих градова  –  златни Праг да похађају разне школе. Карлов универзитет је тада био неостварени сан младог Антанасија, сина знаменитог поп Крсте који није могао да прежали што његов наследник неће у свештенике. Када је већ било доцкан и за студије и за свештенство, прота се пожалио пиротском дервиш-аги, Турчину доброга срца, те се овај заузео и његовог сина дао аскерском хећиму да изучи лекарство и постане први хришћански доктор у Пироту  –  чувени Хећим Тане... На Карловом универзитету је као професор радио и Лудвиг Куба, чешки сликар, писац и фолклориста који је крајем 19. века боравио у Пироту и тада израдио за нас драгоцене цртеже Старе градске цркве и зграде пиротске Митрополије која је касније изгорела. У овој престижној образовној установи је и Јован Валента „получио дипломе доктора медицине, доктора хирургије и магистра бабичлука“ а затим дошао у Пирот и постао познати „физикус округа пиротског“. Он је касније подигао писани споменик пиротским жрт­вама које су преживеле језива мучења од бугарских војника 1885. у бизарном рату краља Милана Обреновића, почевши свој лекарски извештај цитатом натписа са улаза у Дантеов Пакао: “Кроз мене се иде у град болан и проклет...”. На овом најстаријем словенском универзитету је студирао и музиколог, композитор и диригент Војислав Вучковић, рођени Пироћанац, кога су Гестаповци убили 1942. године у Београду и уврстили у тзв. „изгубљену генерацију чешких композитора“, генерацију која је готово цела пострадала од нацистичког режима. Прашки ђак је сасвим изгледно и Чех Карел Скацел, познати пиротски апотекар из прве половине 20. века. Име овог „доброг соколца и примерног човека“, како пише Света Петровић, и дан-данас носи главна градска апотека... Сви ови подаци су мање-више познати, међутим, мало ко зна да је управо данас на једној катедри на Карловом универзитету  –  рођени Присјанац и пиротски ђак, Светислав Костић. Да будем искрен, и ја то сâм не бих знао да ме судбина није заувек спојила са Присјанцима, тим веома трезвеним људима бритке и довитљиве памети, и доделила ми почасну и доживотну улогу - присјанског зета.

Поражена душа је увек покорна

Разговор са чика Светом почињемо, неочекивано, причом о родољубљу. Показујем му наш други број Новог Момчиловца и говорим о љубави ка Пироту и Србији која је почетком 20. века покренула пиротске интелектуалце да ове новине објаве, а затим и нас да их обновимо, читав век касније. Он ме пажљиво слуша док прелистава Момчиловац и каже да прати многе родољубиве сајтове, нарочито руске, и да је велика грешка што неки њихови, као и наши медији, често преузимају информације из западних извора. Каже да се и у Русији, као и код нас, информације доста тешко пробијају и да мало шта истинитог дође до јавности. Глобалисти и тамо гуше информације и бојкотују све што ради патриотски фронт те зато Руси имају видео-телевизију по имену „Познавателное ТВ“, где има јако добрих коментара и анализа о Русији, о њеној снази и слабостима, као и о свим напастима које су се окомиле на њу:

– Питање је да ли је Русија слаба изнутра. Доста тешко можемо сазнати шта се ту дешава. Можда преко појединих аналитичара, философа, као што су Александар Дугин, Евгени Фјодоров, Николај Стариков, Андреј Фурсов, међутим, ипак је то мало за упознавање зато што се нама Србима намећу информације са CNN-а који све контролише. Мислим  да су Руси много мање предвидиви него ми. Они су сада несложни, али знају да се некако одједном спрегну и онда крену напред. То је та тајанствена, јуродива словенска душа, то је нешто предправославно, неки прасловенски хирови. Руси су одлични шахисти. А ми Срби никада нисмо имали ни добру дипломатију, ни добре информације. Кажемо: „А зашто Путин не удари?“ Па није он луд, његов народ је изгубио 27 милиона људи у Другом светском рату. Ионако га оптужују низашта, а кад би још прешао украјинску границу, то би била велика грешка... Било би јако убитачно за њих ако би бранили Русију негде у Бугарској, Лици, Украјини. Мора доћи до те неке критичне тачке. Руси су спремни да се боре само у одбрамбеном рату, а то је онај који се води на својој територији и у коме се непријатељ коначно уништава. Тако је било у оба светска рата, као и увек раније. 

Говоримо о томе како је нама готово сасвим непознато шта се дешавало након Другог светског рата. Професор каже да су нам упорно сервиране лажи о Титовом „не“, о Стаљинизму и „Крвавом Стаљину“ од кога су много крвавији били Лењин и Хрушчов. Са друге стране, сакривани су важни подаци те зато људи не знају да је Стаљин издавао наредбе да се Казанска икона Мајке Божје односи у места најтежих ратних окршаја и да је тада вера Православна спасила Русију и човечанство од нацизма. Запад презире Стаљина јер је Русију ишчупао из руку ционистичких пљачкаша и направио моћну државу, скоро царевину.

– Колико сам могао да схватим, све идеолошке борбе од Октобарске револуције до данас су вођене против Русија. То је уствари, политика Енглеске империје, она америчка је само наставак ове. Енглези воде најлукавију, најкрвавију и најбезоч­нију политику која не бира средства. Уништили су неколико континената, Америку, Аустралију. Шта су само урадили у Индији? Људе су газили као мраве. То је та колонијална сила Енглеске. Фашизам је чиста идеологија Енглеске империје, не Немаца. Енглези су наметнули рат Хитлеру против Русије, и пошто нису успели да на овај начин срозају и униште Совјетски Савез, они су испланирали напад на Русе 1. јула 1945. године. То је позната историјска чињеница. Напад није извршен и Черчил је зато изгубио положај, па се тек касније опет вратио. Налогодавци, односно финансијери Ротшилди, Рокфелери, то нису опростили...  Њихови плаћеници ових дана уништавају Славјанск и кажу: „то су Руси урадили“. За њих не постоји разлика између истине и лажи. Сва прича је лицемерна. Код нас се још од 70-тих, 80-тих пропагирала та америчка философија, тај њихов прагматизам: Истина је оно што доноси корист. Зато они час „бране“ нечију државу, а уништавају њено становништво, а  час „штите“ становништво, а уништавају државу. Њима ти принципи уопште нису важни. Они друге народе, и уопште људе, не сматрају достојним дијалога. Раде оно што хоће. Видите којим речима се они обраћају Русији и Путину: „Како ти можеш себи дозволити да се мени супротстављаш, повуци војску 50 километара од своје границе“. Руси кажу: „добро, ево повлачимо“, а ови истовремено то одмах сматрају слабошћу и иду даље. Међутим, руско повлачење је нешто друго, није то одустајање од борбе... Важно је и знати да је језик који се данас зове украјински, само један руски дијалект из околине града Лавова. Католички попови су подстакли неког тамошњег сеоског учитеља да напише граматику тог дијалекта, а затим је Ватикан то инсталирао као службени језик – језик без књижевне традиције. Као када би неко данас рекао: „Ево, Пирот има свој дијалект, ми смо посебан народ“.

Чика Света каже да су Србија и Бугарска за Русију геостратешки врло значајне и да зато требају да се држе заједно, упркос многим историјским несугласицама и сукобима. Оно што уједињује ова два народа јесте Православље али и јарам савременог колонијализма:

– Ко је колонизован данас? Колоније су данас овде. Колонија је Бугарска, Србија и сви народи Југославије, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачка... Међутим, они не верују и не виде то, иако их ови бију по глави. Уништавају их биолошки, хемијски, психолошки, а они кажу: „добро је, добро је, све је уреду“. Мене просто изненађује колико има сервилности код Словена, уствари, сваки народ је наиван, не само Словени. Знам Индију, знам Индијце. Јесте Енглеска формално изгубила Индију као колонију, међутим, ти људи тамо су постали тако сервилни да Енглезима, и уопште белцима, прилазе са страхопоштовањем и понашају се према њима као према полубоговима. Поражени народ, поражена душа је увек покорна. И америчке Индијанце су истребили, сабили су их у те сабирне центре, логоре, они су исто десетковани, уништени, и психички и физички, оно што је преостало, то је у логорима. Међутим, не знам да ли те сервилности има игде у тој мери као код Срба. Та наша раја је увек волела да буде западна. Идем градом и слушам како млади људи са одушевљењем изговарају: Њујорк, Париз... Неман западна гута земљу, а они јој се диве. Они који вуку народ у ту пропаст, имају узоре у неким мањим европским германским народима, којима је све једно да ли су Данци, Холанђани или Енглези јер је тамо енглески већ службени језик. У окупираним земљама Источне Европе већ уводе полако студирање на енглеском, и нема никог да каже: наш језик је стар, треба га неговати. Плашим се да ће то почети и овде у Србији, наши су поготову поводљиви и агилни у том смислу... Данас има много еурофила, али, што каже генијални Достојевски, када дође до најгорег, онда се сви држе Русије, многи међу словенским народима постају велики русофили. Критиковао је он Србе у својим Дневницима, али не да их понижава, већ их сажаљева. Треба читати те Дневнике али на руском језику. Нама не смета када нас пљачкају они који су нас бомбардовали, али зато нашим русофобима, т.ј. „модерним Србима“ смета да случајно не дође неки Рус и овде нешто заради. Та подозривост ка Русима потиче из народа, али мислим и да је и потхрањивана са стране.


Пиротски говор није грешка у развоју

Светислав Костић је израдио неколико студија и чланака о индијским језицима. Превео је Бхагавагиту, део познате Махабхарате са санскрита на чешки. Преводио је са индијских језика на чешки и српски језик  бројне песме и приче које су објављиване у разним књижевним часописима у Чешкој и Србији. Питам га одакле толика љубав ка Индији и индијској књижевности:

– Више се бавим језиком и лингвистиком, мање књижевношћу. А љубав вероватно потиче из млађих дана, из времена пиротске Гимназије у којој смо учили латински језик, то ми је било интересантно, нешто далеко, историјски удаљено... Касније ме је заинтересовао и стари грчки језик те сам и њега изучавао, а учио сам и новогрчки. Неколико година касније ме заинтересовао староиндијски, то је санскрит. После сам студирао индологију и научио сам хинди. У Чешкој сам упознао једног професора с којим сам доста сарађивао и помагао му када је писао неке уџбенике и скрипте. Касније је отишао у Индију као лектор чешког језика, тамо се задржао а затим постао и чешки амбасадор, тако да сам ја остао у Прагу као једини професор за хинди. Ми на универзитету негујемо четири индијска језика: хинди, бенгалски, тамилски и санскрит. За сваки од тих језика постоји један стручњак, а повремено имамо и екстерне сараднике.

Професор ми стрпљиво појашњава како се језици деле на индо-европске и неиндо-европске, и како се ови први, по једној старој подели из 19. века, деле на две велике групе. Прву чине балто-словенски, индо-ирански и арменски и они се сви скупа називају сатемским језицима, док другу групу чине грчки, келтски, романски и германски језици, и њих наука назива кентумским језицима. У занимљивој причи о језичким поделама, о правилима и одступањима од истих, долазимо и до нашег – пиротског говора:

– Нисам србиста али ме наш језик интересује. Мислим да су ови јужни, тимочко-призренски говори, много старији него остали говори српског језика који су сачували деклинацију, т.ј. мењање именица, придева и заменица по падежима. То се види и по гласовима који су овде боље сачувани, као рецимо полуглас ъ (тънко, уместо танко, прим. прир.). И наш акценат је јако интересантан. Налазио сам много сличности у акценту пиротског и руског, нпр. и овде и тамо је често сличан нагласак речи: „водá“, „млекó“, „козá“, „травá“, итд. Академик и књижевник Драгослав Михајловић критикује академике сербо-кроатисте, каже да Србију чини велики део народа који је са простора тимочко-призренских говора, и да је њима наметнут говор, односно књижевни језик, заснован на говору из динарских области. Није дошло до неке интеграције, до неког зближавања, требало је више уважити и неке особености јужних говора и омогућити узајамно упознавање како наречја, тако и локалних народних обичаја, веровања и стваралаштва. Има се утисак да у Србији доминирају Шумадинци са својом културом и језиком. Они сматрају да смо ми са периферије некако мањи Срби него они. А то је зато што они не познају богатство свога језика у његовим дијалекталним облицима као и народне културе других области. То је и зато што нисмо тако васпитавани, зато што немамо развијен школски и државни систем у смислу патриотског васпитања. Одбацујемо често оно што је наше, а онда околни народи у критичним историјским моментима, с неким правом, траже поједине области. Памтим још кад су седамдесетих година долазили Срби са Косова у Београд, а ови кажу „Дошао Шиптар!“. Грешка је у томе што Србија није имала национални препород, освешћење, него је све било стихијски. И то је јако опасно. Ми смо народ који нема никакве кохезионе тенденције.

Питам чика Свету колико је пиротски говор аутентичан, да ли је поменути полуглас ъ бугарски и  колико има турцизама у нашем локалном дијалекту:

– Сви словенски језици припадају индо-европској групи језика. Вероватно да су Бугари као неко неиндоевропско, урал-алтајско племе, бугаризовали Словене, прихватили словенски језик и дали му неиндоевропско име „бугарски“. Тај полуглас ъ није само њихов. Среће се и у неким другим језицима Балканског језичког савеза, например у румунском и албанском. Што се тиче мекоће неких сугласника у нашем говору, она је слична као у другим словенским језицима. Например пиротско „ћ“ је право словенско. Пиротски говор има гласовни систем много ближи другим словенским језицима од књижевног српског. Пироћанцима се сви смеју што „ћ“ изговарају као „тј“, односно „кј“, и „ђ“ као „дј“, односно „гј“, међутим мени се чини да је то сасвим логично, јер су ту палатализовани гласови „т“, односно „к“,  и „д“, односно „г“. На пример, реч „брат“ је у множини „братја“, и много је ближе пиротском меком „ћ“ („тј“). Књижевни српски језик не познаје меко „ч“ и „ћ“ и зато се данас сматра да смо ми нека грешка у развоју. Стандардни српски гласови „џ“ и „ч“  су нешто тврђи и чак су врло ретки у осталим словенским језицима. Они су вероватно примљени од Турака или још раније, од романизованих балканских староседелаца. О томе би вам више рекли познаваоци историје балканских и словенских језика. Руси, Бугари, Чеси, немају то тврдо „џ“ него имају „дж“ и пишу га тако... У пиротском говору нема посебних речи којих нема и у другим словенским језицима. Оријентализама, турцизама и персизама има доста, а има их и у осталим балканским језицима, као и свуда где су владали носиоци ових језика тј. Турци, Персијанци. Турски, који ми знамо као језик Османског царства, је нека мешавина арапског и персијског, релативно мало је изворних турских (урало-алтајских) речи. Има у војној терминологији речи које нису арапске и персијске, него су их баш донели Турци, а те позајмице су стигле како на Балкан, тако и у Индију. Рецимо реч „топ“, није ни арапска ни персијска, већ баш турска, онда „чаку“, то је нож и у индијском и у српском (чакија) и у персијском, затим, „сандук“, „банкук“ (пушка), барут, итд.

Помињемо и наше чувене пиротске проблеме са падежима. Професор каже да је до распада деклинације дошло у многим језицима и да то уствари није никаква неправилност:

– И у црногорском говору и у другим наречјима у Србији је дошло до губљења појединих падежа. Ја сам са уживањем гледао серију „Село гори а баба се чешља“, не мислим на саму радњу, већа како су етнолошки лепо описани обичаји, а и онај говор је фантастичан! Упоредив је са пиротским, нишким, лесковачким, врањским, разлика је само у падежима а фразе су потпуно исте, нема никакве разлике. И акценти су доста занимљиви. Нико не примећује да они у том говору користе само два или три падежа, слично као у пиротском. Они кажу „вода“, „од воде“, „у воде“, „Шведска“, „идем у Шведске“, „видим Шведске“. Не знам зашто се истиче да само јужни говори имају два падежа, кад их толико имају и они око Крушевца, Трстеника, то је скоро до Крагујевца? О чему ми онда ту говоримо? И грчки језик је губио падеже, у новогрчком постоје само три падежа, први други и четврти. Врло је интересантна паралела да је до губљења падежа дошло и у новоиндијским језицима. Тамо је остао први падеж, они га означавају као директни, и коси падеж – један општи падежни облик, који исто као наш четврти падеж, уз помоћ предлога, изражава функције свих осталих падежа. Само је разлика у томе што се у језицима балканског језичког савеза функције падежа изражавају помоћу поменутих предлога, т.ј. препозиција, и тог неког основног косог падежа, на пример: „човек“, „од човека“,  „с човека“, „на човека“, „при човека“, „из човека“, „над човека“. У хиндију и другим новоиндијским језицима није то препозиција него постпозиција, каже се „човека од“, „човека с“, „човека о“ „човека до“ итд. Тај савремени индијски језик „хинди“ је аналитички као и балкански језици и дија­лекти, међу које спада и  пиротски говор. Ту нема неправилности. Шта је правилно у језику? Правилно је то што се прогласи од неке научне институције, од неке државне комисије за стандард. Језик као такав не познаје правилно и неправилно, он се развија као биљка, пружа гране, цветове, и све је ту правилно. Књижевност и поезија никако не трпе такве стеге. Неки народи су више рационални, строги, траже да се све нормира, као што нормирају улице, дрвореде и не подносе те такозване неправилности. Тако имају и стандардизоване језике, па се зна, падеж се има користити овако, речи се морају користити као књижевне и стандарне, а ове друге нису стандардне и не смеш их користити. Е, сад шта је добро, а шта није добро... Други народи немају толико проблема са стандардизацијом, са нормом. Да кажем и да је санскрит уствари нормирани језик из неког четвртог столећа пре наше ере. Одбачено је све оно што им није улазило у систем и скројен је језик који је проглашен за стандардни књижевни. Сам назив језика санскрит, т.ј. санскрт не означава припадност неком народу, већ је чисто језикословни термин, сложен је од речи „сан“ што значи „с“, и „крта“ што значи „учињен“, дакле, језик справљен, направљен, нормиран, стандардизован. У то време се санкрит није говорио на целој индијској територији, те су наспрам њега истовремено постојали пракрти, што дословно значи „природни“, односно спонтано развијајући говори. Касније су и неки од пракрта били стандардизовани и од њих су прављени књижевни језици.


Народни устанак мора да се догоди

Наш Света каже да су кроз пиротски крај прошли многи народи и многе идеологије, религије, и да је права штета што се томе никада није поклањала довољна пажња и што се није улагало у истраживања јер би се вероватно дошло до значајних података о првобитним становницима Балкана, можда управо Словенима. Он је превео са санскрита на чешки древни Мануов законик кога данас многи истраживачи упоређују са Душановим закоником. Професор каже да је Душанов законик закон државника, док Мануов законик није везан ни за какву реалну личност и више представља збирку обичајних норми  – опис свега што се практиковало у животу појединца и у целом друштву:

– Има много сличности између пиротских, односно српских и словенских, с једне стране, и индијских обичаја, с друге стране. То је та стара, праиндоевропска заоставштина. У православним обичајима има много прехришћанског. Хришћанство је многе старе обичаје преузело. Индијски погребни обреди из ведског периода су и данас живи, да се мртвацу носи храна, да се на толико и толико дана врше помени за његову душу. Тих честих помена нема код католичких народа. Код нас и Индијаца има много сличних обичаја и када су у питању рођење и крштење детета, сва­д­бени обреди итд. Стари Индијци су имали много смисла за научну класификацију, данас су хаотичнији, а у оно време Индија је била много бистрија, духовнија те је заслужна и за многа научна открића и идеје. Тако и у области о којој говоримо, знамо да су, например, класификовали и односе међу људима, они су односне брачне заједнице делили у осам категорија. Ту је сваки контакт мужа и жене дефинисан. Традиционални индијски брак је склапан искључиво на основу договора једне и друге стране. У том Мануовом законику, и у другим приручницима обичајног права - сутрама, постоје правила која омогућавају девојци да одбије брак. Није ту било никакве продаје и присиле као, например, код неких других народа. Муж и жена су сасвим равноправни. Отимање жена, продаје и пок­ривање женског лица су новије појаве у Индији и старе су сто, двеста година, то су муслимански обичаји и утицаји...   Што се тиче лапота (обичаја ритуалног убијања најстарије мушке главе у породици – каменовање, прим. прир.), он се помиње у нашој етнолошкој литератури која наводи појединачне случајеве везане за села Расницу, Присјан, као и за Влашку крајину, Црну Гору и друге области. Сматрам да је то обичај романизованих староседелаца, чији су потомци, на пример, Власи, народ који данас живи међу другим балканским народима. Лапот је од латинске речи lapis и значи камен. Логично је да то није наше, јер и реч није наша. Мислим да је то чисто несрпски и несловенски обичај јер је у нашем народу однос према старијим члановима породице неспојив са оваквим ритуалом.

Након три сата разговора чика Света мора за Присјан а за који дан и у златни Праг. Многе теме смо тек начели, многих се нисмо ни дотакли а он ми каже да ћемо наставити причу јер ускоро опет долази и све ће чешће долазити. Његова велика жеља је да се по окончању рада на Карловом универзитету коначно врати у свој вољени Присјан:

– Присјан волим, ту сам рођен, најпознатији ми је. Он представља мој почетак  свега што јесам. Што се данашњег момента и ситуације тиче, из ове перспективе, све ми ово изгледа доста жалосно. Не само наш крај и Србија, него и цео овај континент. Како се можеш нечему надати кад видиш да је неко ставио шапу и не да? Али, ипак, сматрам да појединац може много да учини. Веома је важно васпитање, ширење неког утицаја, неке позитивне пропаганде, да се унесе у народ вера да није све изгубљено, тачније, да није ништа изгубљено. Да се искорени та похлепа за материјалним по принципу: да ја имам, а држава нека пропадне. Ето, то је већ почетак неког устанка. Тај устанак покорених словенских и источноевропских народа мора да се догоди. Руси су већ организовали свој народно-ослободилачки покрет који се бави ширењем истинитих информација и освешћивањем народа који мора да схвати да су званичне информације подле и подмукле, да су штетне, да су штетни њихови производи, не само духовни и душевни, него и ови које једемо и које пијемо. Немој куповати страну храну, купуј оно што је у твом селу произведено, у твом граду... Ми као млади ништа нисмо знали. Младима је у добром проценту наметнут начин понашања још од  80-тих година прошлог века. Велики глобалисти су још тада почели да уништавају Словене. Нашу младеж су васпитавали ноћном животу, од 11 увече до 3 након поноћи, а тога никада није било овде. Са друге стране, Шиптаре су васпитавали да превозе дрогу из Авганистана да би овде убијали становништво, не само духовно, него и физички, биолошки. Одакле толико дроге? То није ништа случајно. Колонијалисти и данас раде оно што су радили у прошлом и препрошлом веку, имали су они и тада опијумске ратове у којима је дрога из Авганистана, преко Индије, била усмеравана против Кине, где је од ње страдало на десетине милиона становника. Данас то исто раде и нама, то раде и Русима након победе у хладном рату. Тамо неколико десетине хиљада младих умре од дроге сваке године. А и да не умре, такав човек више вегетира него што живи. На то треба указивати, да је наркоманија данак у крви савременим колонијалистима, баш као што је инсталирање на стотину страних банака данак у финансијама, плаћамо и данак у природним богатствима, данак су и разне агенције за такозвано упознавање које од наших жена праве проститутке, данак су и параде које понижавају мушкарце, и усвајање словенске деце од стране америчких педофила које је недавно законом забрањено... То освешћивање је најважнија борба, и наравно, да се рађају млади људи.

Пирот, 5. јул 2014.
Извор: "Нови Момчиловац" бр. 3/4