 |
| Костурница од преко 500 грађана Пиротског округа које су бугарски војници поубијали у Барју 1917. године |
"Златен Пирот". Овај назив често чујемо и дан-данас по улицама Пирота од туриста који долазе из Бугарске и који сасвим сигурно не знају одакле он потиче и колико је невоља донео грађанима пиротског краја у току Првог светског рата. Ако они не знају, а оно бар ми да знамо и да памтимо и поштујемо своје претке. И наравно, да праштамо и да никада злочине и злочинце не поистовећујемо са читавим народом. У наставку следи исечак из сећања проте Божидара Љубеновића:
“Кад су Бугари ушли у Пирот понашали су се као према свом народу. Пирот су прозвали `Златен Пирот`, а нас који смо живели у њему, сматрали су Бугарима. У почетку никакве репресије. Наредили су да се све фирме преправе, да се брише `ић` а стави `ов` на крају презимена. Дефицитарну робу, коу нису имали ни у Софији, Пирот су опскрбљивали. Шећер, гас, пиринач и друго, за Пирот је морало да буде, само да би задобили народ за себе. Одмах су отворили основну школу и довели свој просветни кадар. Пропаганда бугарска се вршила на велико. Народ ћути и трпи, али се никако не бугарчи. Војнике нису мобилисали са окупираног терена, јер по међународном праву нису смели то да раде. Ишло се тако прву годину и по, па једног дана дође у Пирот неки бугарски министар. Заказује бугарски збор који ће се одржати у Национал кафани, највећој у Пироту. Сакупили се сви истакнути Пироћанци, нису ни знали о чему се ради, кад ће тај министар у свом говору да позове Пироћанце да сакупе међу собом добровољни прилог да купе `аероплан “Поморавље” да го испрате на бојното поле да тепа српските кучеки`. Кад су чули људи о чему се ради, ко на врата, ко кроз келнерај и прозоре, сви се разбегаше, остане само два-три реда који баш нису незапажено могли побегнути. Кад су видели Бугари какве `Бугаре` имају у Пироту, одмах сутра нареде да се покупе обвезници и пошаљу у Бугарску на рад. Од онда су настали црни и несносни дани. Тек тада смо осетили шта је окупација, нема више намирница, а терор какав се не може замислити. Сваке ноћи блокада појединих делова града, претреси по кућама, што се допадне војницима носе, интернације честе, нарочито се окомили на студенте и гимназијалце. Ту још недораслу децу одводили су у Бугарску и терали их на најгоре послове. Многи су тамо и помрли. Народ погнуо главу, излази у град само по потреби... Како су Бугари на фронту губили битке, били су све гори...”
“Кад су Бугари ушли у Пирот понашали су се као према свом народу. Пирот су прозвали `Златен Пирот`, а нас који смо живели у њему, сматрали су Бугарима. У почетку никакве репресије. Наредили су да се све фирме преправе, да се брише `ић` а стави `ов` на крају презимена. Дефицитарну робу, коу нису имали ни у Софији, Пирот су опскрбљивали. Шећер, гас, пиринач и друго, за Пирот је морало да буде, само да би задобили народ за себе. Одмах су отворили основну школу и довели свој просветни кадар. Пропаганда бугарска се вршила на велико. Народ ћути и трпи, али се никако не бугарчи. Војнике нису мобилисали са окупираног терена, јер по међународном праву нису смели то да раде. Ишло се тако прву годину и по, па једног дана дође у Пирот неки бугарски министар. Заказује бугарски збор који ће се одржати у Национал кафани, највећој у Пироту. Сакупили се сви истакнути Пироћанци, нису ни знали о чему се ради, кад ће тај министар у свом говору да позове Пироћанце да сакупе међу собом добровољни прилог да купе `аероплан “Поморавље” да го испрате на бојното поле да тепа српските кучеки`. Кад су чули људи о чему се ради, ко на врата, ко кроз келнерај и прозоре, сви се разбегаше, остане само два-три реда који баш нису незапажено могли побегнути. Кад су видели Бугари какве `Бугаре` имају у Пироту, одмах сутра нареде да се покупе обвезници и пошаљу у Бугарску на рад. Од онда су настали црни и несносни дани. Тек тада смо осетили шта је окупација, нема више намирница, а терор какав се не може замислити. Сваке ноћи блокада појединих делова града, претреси по кућама, што се допадне војницима носе, интернације честе, нарочито се окомили на студенте и гимназијалце. Ту још недораслу децу одводили су у Бугарску и терали их на најгоре послове. Многи су тамо и помрли. Народ погнуо главу, излази у град само по потреби... Како су Бугари на фронту губили битке, били су све гори...”
Нема коментара:
Постави коментар