Опело за Зору Мисирлију

Ни лепшег кеја, ни тужније судбине градоначелника у чије време је он изграђен. Светозар Мисирлић је био први човек Пирота кад је Нишава тек добила своје уређене обале, тамо негде од Железничког моста па све до старе Богданове воденице. Мислио је Зора Мисирлија, како су га варошани звали, на „сенћу и убавињу“ те је посадио липове младице са обе стране реке и строго забранио вожњу бициклама и аутомобилима по кеју да не би нека нежна стабљика случајно била окрзнута и озлеђена... А онда је стигла 1944. година, са њом и ослободиоци и љута ратна команда. Племенитом Пироћанцу тада нису могле да помогну ни питома Нишава, ни миришљаве липе, ни три Бела орла за ревером, ни Споменице из Балканских и Великог рата.... Ухапшен је и у мркло вече изведен у равно Барије где је, без икакве кривице и пресуде, стрељан са још једанаест невољника из Пирота и околине. Закопан је тако да су му обе ноге остале ван земље, како би га пси растргли. Убрзо је од породице одузета сва његова покретна имовина, наткасне и писаћи сто, салвете и шустикле...  Гроб Зоре Мисирлије до дана данашњег нико није обележио, нити га ико посећује сем оваца које, како кажу пастири, брижно заобилазе бројне масовне гробнице по Барију, одбијајући да пасу над њима. Мисирлију нико никада није ни опојао. Једино му ветрови сваке јесени на кеју свирају тужна опела њишући његове, сада већ времешне липе. А потом витлају опало лишће по калдрми и плету од њега златне венце за заборављеног градоначелника.

Пише: Жељко Перовић / Фото: Тањица Перовић
Извор: Писма из Малог Јерусалима

Прича је састављена на основу података до којих су дошли уважени пиротски новинари-истраживачи Никола Ћирић ("Стравична ликвидација Мисирлије у барију", Слобода бр. 2435) и Мирјана Јонић Игић ("Мале градске приче", Пирот 2006.)