Већ дуго оклевам да пишем о једној веома непријатној теми, иако до мене стижу поруке узнемирених Пироћанаца, дубоко потрешених чланком који је објављен у Пиротском зборнику бр. 43/2018, а тиче се рада бугарске гимназије током окупације Пирота 1941–1944. године. Укратко, аутор, који је истовремено главни и одговорни уредник часописа, уз помоћ обимне фашистичке архивске грађе и пропаганде, покушава да омаловажи и обесмисли сва домаћа сведочанства о раду школе и приликама које су владале у граду, да прикаже бугарски фашизам као један готово демократски државни систем у коме је владала слобода избора, културно и просветно благостање, и оно што је најгоре, да доведе у питање приврженост Пироћанаца Србији и српском национу.
У чланку је пажљиво прећутано или скрајнуто све што се не уклапа у лепо осмишљену фашистичку бајку, па тако и важна чињеница да је сам почетак рада бугарске гимназије у Пироту био пропраћен бруталном полицијском репресијом, претњама и уценама којима су били изложени и ђаци и родитељи, већ довољно престрављени свакодневним вестима о пљачкама и убиствима, о спаљивању живих људи по пиротској околини, о језивим батинањима угледних Пироћанаца у градској полицијској станици којих није био поштеђен чак ни времешни доктор Стевчић, најбезазленија и највољенија варошка личност тог доба, а о чему говоре и сасвим неутрални, јеврејски извори, попут извештаја Леонида Сида где овај честити Јеврејин пише:
"У пиротском полицијском затвору, полицијски сателити су приређивали оргије, да би заташкали кукњаву и јаук оних које су немилосрдно тукли. Ми, који смо становали у близини полиције, многе ноћи нисмо могли да спавамо од јаука и кукњаве ових несретника и несретница. Ја с правом могу рећи да методе шпанске инквизиције бледе према овима што су их бугарски полицајци употребљавали. У тим тучама и мучењима највише су се одликовали следећи: Рацев, Петков, Пушкарец, Вазаров, Цонев, Најданов, Енев и још неки, те се често дешавало и то да су неке које су тамо тукли и пуштали су као невине, али они су од батина и мучења само пар дана по пуштању умирали у својим кућама. Њихови жандарми и полицијски агенти свакодневно су обилазили села у околини Пирота, пљачкали, крали, одузимали све што се могло одузети од сељака, и на најмањи отпор од стране истих бивали тучени и терани у затвор због "противстајања“ властима, те је многе од њих на тај начин помрчина прогутала. У Пироту су отворили осморазредну гимназију и прве године одзив за упис ђака био је раван нули. Ђачке родитеље је гањала полиција да би уписивали децу и у томе су и успели. Под претњом интернирања и ђака и родитеља, ђаци су морали да се уписују у организацију "Браник" и постајали њихови чланови...".
Током рата бугарску гимназију је у таквим околностима похађало око 300 пиротских ђака. Након ослобођења нико није узнемиравао ни ђаке ни родитеље због тобожње сарадње са окупатором и велеиздаје. То нико није чинио ни у окупираној Србији, нити у Војводини која је постала ратни плен Мађарске или злогласне и геноцидне НДХ. Распарчавање Отаџбине и потоње школовање у окупаторским школама била је неминовност, зла коб народа који је једини на Балкану имао храбрости да се јавно успротиви фашизму, а чему су и Пироћанци дали свој живи допринос. Треба знати да је и Пирот организовао велики антифашистички протест 27. марта 1941. године, и да је два месеца касније, по слому државе, писао очајничке апеле комесарским властима у Београду, грчевито тражећи да макар и у ропству остане у границама своје миле Србије.
Зашто се овакво фалсификовање историје данас дешава велика је тајна, али сасвим је очигледно да је драговољна сарадња са бугарским фашизмом и велеиздаја свега српског одједном постала веома популарна и пожељна у неким круговима данашњег Пирота. Можда је реч о некој нама невидљивој прекограничној сарадњи у којој се испод тезге тргује пиротским српством и родољубљем, пиротским херојима и жртвама. Или се тек само ради о пројекцији, о психолошкој потреби провинцијских интелектуалаца да у историји пронађу свој сопствени лик. Да неким давним Пироћанцима учитају сопствена животна начела по којима се свакој власти, глобалној или локалној, у сваком случају треба покоравати и улизивати, писати им умиљате памлете, притом и све то добро уновчити, градити каријеру, уживати у привилегијама, а све под паролом напретка и еволуције, космополитизма и слободоумља, борбе против старих митова, глупих предрасуда...
Нека ми нико због овог писања не спочитава уношење раздора у суживот и добросуседске односе. Болну тему нисам покренуо ја, већ Пиротски зборник који је само једним текстом успео да узнемири много честитих пиротских породица чији су преци били принуђени да похађају бугарску гимназију током окупације. До мене су стизала њихова писма пуна једа и туге и моја морална обавеза, као публицисте и уредника једног маленог локалног медија, била је да реагујем и станем у одбрану тих угледних Пироћанаца који су у спорном тексту приказани као заклети опортунисти и ратни профитери.
Рођен сам у једном оближњем градићу у коме преовладава бугарска национална мањина, и ту проживео дивно детињство, стекао своје најбоље пријатеље, преболео прве љубави. Од малих ногу мени су Бугари блиски и драги, било да живе у Србији или Софији, било да су ми прве комшије или тек раздрагани туристи који долазе да се опусте и одморе од свакодневних брига и животних тескоба. Оно што искрено презирем јесу великобугарске претензије и још увек живи пројекат Велике Бугарске који, као и зла бајка о Великој Србији, за мене представља сулуду замисао примитивног, неморалног и непросвећог света коју треба свим снагама сузбијати у Пироту. Баш као што треба сузбијати и фашизам који се спроводи над пиротским рекама, над пониженим грађанима који у свом родном граду не могу доћи до запослења због бруталног и вишедеценијског сукоба интереса и партијско-родбинског запошљавања, а о чему ова наша, тако слободоумна и савремена пиротска интелигенција, већ годинама срамно ћути.
Спорни чланак Пиротског зборника је већ предмет анализе еминентних научника и они ће најбоље установити колико је он ненаучан, тенденциозан и злонамеран. Огласиће се и пиротски интелектуалци који стоји на позицији части, поштења и родољубља Драгољуба Јовановића, који данас засигурно не би ћутао. Као уредник Прича Старог Пирота, замолио бих вас да и ми овде заједно покренемо један истраживачки рад, да прикупимо што више сведочанства живих савременика или бар њихових потомака, и тако помогнемо да се разбистри помућена истина о животним приликама у Пироту током бугарске окупације у Другом светском рату. Ваше прилоге, фотографије и породичне успомене, можете послати у поруци.
Жељко Перовић
______________________
* Црно-бела илустрација је објављена 1942. године у „Бугарском Западу“, листу преко кога је вршена фашистичка и великобугарска пропаганда у пиротском крају а у коме су објављиване идиличне вести из окупираног Пирота. На самој карикатури Велика Бугарска је приказана као кућа из које фашистичка чизма протерује Рома (или Грка) и Србина. Треба поменути да је те исте 1942. године, по узору на Немачку, Бугарска донела свој Закон о заштити нације.
