четвртак, 19. новембар 2020.

Реч струке и старих Пироћанаца о ревизионистичком деловању Пиротског зборника и приликама у Пироту током окупације - II

Антифашистички протести у Пироту
27. марта 1941.
Прошло је готово два месеца како је група пиротских интелектуалаца и пријатеља Пирота, међу којима има и академика и више универзитетских професора, послала отворено писмо на адресу управе града и Народне библиотеке у Пироту. До дана данашњег није испуњен ни један захтев, нити се ико од одговорних у својим саопштењима осврнуо на сам садржај отвореног писма и на оно што је заиста спорно у раду Пиротског зборника – паушална и тендециозна интерпретација историјских чињеница према којој се, уз мноштво научних пропуста, износе тврдње да су Пироћанци бугарску окупацију 1941. доживели као ослобођење, повратак у своју реалну отаџбину и природно окружење, а где су покрети отпора тек само реметили новонасталу бајку и својим акцијама изазивали (праведни) гнев окупатора, пројектован над недужним цивилним становништвом. Нарочито је проблематично вишегодишње грубо и охоло игнорисање сваке критике која је пристизала на адресу Пиротског зборника (иако је научни часопис у обавези да публикује реакције на већ објављене текстове)... Зато смо покренули рубрику „Реч струке и старих Пироћанаца“ и ево, већ стигли до другог наставка. Срдачно се захваљујемо новим потписницима отвореног писма, нашем Пироћанцу проф. др. Бранимиру Стојковићу (са Факултета политичких наука у Београду), српском писцу Николи Маловићу (добитнику бројних домаћих и иностраних књижевних награда), Марији Ђенић (мастеру права из Бабушнице). Срдачна захвалност и ауторима нових прилога које вам овом приликом представљамо:
 
Дуња Чинче (Душица Јонић) рођена је у Пироту 1936. године, као најмлађа кћи чувеног пиротског трговца Младена Јонића. По занимању је глумица и сликарка. Домаћој јавности позната је по улогама госпође Хаџиславковић из серије „Бољи живот“ и Јане Стојковић из „Породичног блага“. У Народној библиотеци у Пироту отворен је легат под њеним именом, у знак захвалности на дариваној богатој и драгоценој породичној библиотеци. Дуња Чинче је током саме окупације окончала почетне разреде основне школе:

У то време смо се звали по бугарском, име, очево име, и без „ћ“ презиме, тако да сам ја била Душица Младенова Јонева. Не сећам се како ми се учитељица звала. Црна и груба жена је и била. Учила нас је песмице, наравно, све бугарске и све на бугарском. Певали смо: „Аз с`м Б`лгарче, обичам нашти гори зелени, Б`лгарин да се наричам, прва радост е за мене“. Ту песмицу сам упамтила, као и сва деца из тог времена. Била је и једна песма о њиховом престолонаследнику, из ње памтим једино стих „на ангелче прилича“, што у преводу значи да је он личио на анђелче. То је све чега се сећам из школе.

У нашој кући се врло србовало али наши родитељи су били веома мудри, децу су чували од ружних речи о тренутној власти, јер су знали да би ми могли да имамо ружне последице ако бисмо рекли нешто лоше о окупаторима у школи или у граду. Једино што смо у кући певали „Тамо далеко“ али са још једном строфицом коју је отац придодао: „Браћо Французи, напун`те топове, да отерамо Немце, и Бугаре лопове“. Наравно, строго у кругу породице, и само у извесним ситуацијама.

Етко
Имам један занимљив податак из тог доба о мом брату Сретену Јонићу. Њему је надимак био Етко, сви су га као Етка знали, он је две и по године старији од мене. Наравно, и Етко је ишао у бугарску школу, али ево шта се са њим тада догодило. Бугари су имали веома ружне војне униформе, за разлику од српских официра који су, сем лепих униформа, имали и сабље. И сада, Етко је имао учитеља који је једном приликом питао сваког појединачно шта ће да буде кад порасте. Дечак који је са Етком седео у клупи, то је баш наш први комшија, рекао је да ће бити пекар. „Отлично, отлично!“, похвали њега учитељ па затим пита и Етка, који му одговори: „Ја ћу да будем официр!“. „Ммм, отлично, б`лгарски официр!“, учитељ се обрадова али Етко тада рече: „Нечу б`лгарски, очу да будем срћски“. И каже зашто, јер хоће да има сабљу. Много смо били мали, откуд дете да зна, њему је било до униформе и сабље. Међутим, пошто је Етко рекао да неће да буде бугарски већ српски официр – учитељ њега ошамари, а онда су и сви ђаци морали да изађу из својих клупа и по реду да му свако опали по шамар. Потом га је учитељ водио из одељења у одељење, тако да је Етко тог дана дошао кући са надувеним обрашчићима. Ја у то време нисам још била пошла у школу. Он је био у првом или другом разредну основне, тек је пошао у школу.

Знам да су током окупације прогањали наше попове, иако су и они православци. Мислим да тада није било оскудице у храни, изгледа су они на тај начин поткупљивали Србе да прилазе њима. Али то је сада моје резовновање, не тада. Много сам ја у то доба била мала и неупућена у политичке односе. Знам и да су нашу породицу нешто много глобили. Нас је шесторо деце у кући било. Ја сам најмлађа а Јован најстарији, тако да је велика разлика између нас. Бата је нешто мутио са српством па су га затварали. Тата је пуна кола свиле однео неком да би извадио бату из затвора, јер они су падали на свилу. То сам ја чула од мог тате, ми смо били врло блиски. Зато сам након његове смрти узела породични надимак за своје презиме. Тако да сам и данас, званично, Дуња Чинче. 


Др Немања Девић је српски историчар млађе генерације. Запослен је као истраживач-сарадник у Институту за савремену историју у Београду. До сада је објавио близу 20 научних радова, примарна област његовог интересовања јесте историја српског народа у Другом светском рату.

Реинтерпретација догађаја, критичко вредновање постојеће историографске продукције о појединим проблемима и откривање нових историјских извора и нових погледа заснованих на новим научним методама нису непожељни, поготово у освртима на период 1941-1945. године. Напротив. Историографија и завичајна публицистика из периода социјализма нису дали ваљану и избалансирану слику српске ратне драме. Међутим, нова питања и нови одговори траже и другачији приступ у методологији, не једноставну замену једног (пропагандног) наратива другим. Неки од радова Горана Николића, ипак, као да пружају другачију тежњу. Потреба за отклоном од црно-белих слика прошлости, проистеклих из локалних хроника НОБ-а је јасна, као и додатна истраживања и употреба нових историјских (пре свега бугарских) извора. Али, да ли је критички отклон потребан и према њима, или само према домаћим изворима? Анализирајући два неуобичајено обимна рада Горана Николића о Другом светском рату у пиротском подручју (''О досадашњим истраживањима покрета отпора у пиротском крају током Другог светског рата'' и ''Пиротска гимназија и пиротске прилике 1941-1944''), стичемо закључак да је, надамо се ненамерно, он управо упао у такву замку. Док се у изворе партизанске или пропартизанске и српске провинијенције оправдано сумња или им се прилази са опрезом, тврдње изнете у бугарским изворима узимају се често здраво за готово, понекад без јасне дистинкције између утврђивања аутентичног и веродостојног.

Николић је у овим радовима негде пак отворено пристрасан, на моменте чини се и заједљив, а иза његове критике комуниста као да повремено провејавају и критички тонови према српским елитама у Понишављу?

Поготово то долази до изражаја када се окупација посматра кроз тзв. свакодневни живот, тј кроз изучавање природних законитости којима се заклања репресивна суштина окупације. У случају Пирота, пренебрегавају се и процеси дугог трајања па се домаћим комунистима учитава чак и некакав "ирационални антибугаризам"?! Зато сматрамо да комплексним темама из прошлости југоисточне Србије седам и по деценија после завршетка Другог светског рата треба прићи опрезно и што је могуће више хладнокрвно, како нам и сам аутор сугерише - али не само уз замену једног политичког наратива другим, који је једнако идеолошки и једнако искључив. Можда притисак прошлости наводи и на један шири дијалог, или округли сто, у којем би прошлост Пирота и околине у оквиру бугарске окупационе зоне 1941-1944. била анализирана и на основу партизанске и равногорске и окупационе архивске грађе, уз ново читање постојеће историографске и мемоарске литературе? Можда би у новим околностима, а уочи актуелне годишњице устанка, ''Пиротски зборник'' могао да овим питањима посвети један тематски број. 
 

Милица Стојадиновић потиче из старих и угледних пиротских породица. Њена баба Десанка је праунука знаменитог пиротског чорбаџије Малог Ристе чија раскошна породична кућа, израђена у орјенталном стилу током прве половине 19. века, представља данас један од симбола града Пирота. Деда Симон потиче од Стојадиновића који су се почетком 20. века доселили из Сићева, ова породица је изнедрила бројне интелектуалце, међу њима и два професора Пиротске гимназије. Милица је добила име по чувеној песникињи Српкињи, рођена је у Београду, детињство је провела у Кикинди, школовала се у Нишу где и сада живи, по струци је грађевински инжењер. Као породични аманет брижно чува успомену на Стојадиновиће у соби која је опремљена у духу старог Пирота, са завичајном заоставштином, мноштвом пиротских ћилима и сувенира, породичном библиотеком која сада броји преко 4000 наслова.

Милан Стојадиновић
Првих година 20. века, не касније од 1910, у Пирот стиже Димитрије Стојадиновић из села Сићева. Био је прилично писмен за то доба те је зато и дошао до службе на железничкој станици у Пироту. Скућио се са породицом близу станице, у врло лепој градској кући са великим двориштем, трећој од зграде данашње Млекарске школе. Његов најстарији син Милан тек је завршио војну школу када је отишао у Први светски рат, не стигавши ни да оснује породицу. Отуда се није вратио, на Тијабарском гробљу постоји споменик у виду малог обелиска на коме је Миланова слика, али његови земни остаци остали су на Зејтинлику. За својим сином у рат потом одлази и Димитрије, са собом води другог сина Симона, Симу, тада ученика Пиротске гимназије. Они прелазе Албанију и стижу до Валоне где их прихватају Французи. У Француској следи лечење и опоравак након чега се Димитрије враћа у Пирот својој породици и свакодневном животу, док Симон остаје у Француској. Тамо завршава гимназију, бива запажен као вредан и паметан младић због чега добија стипендију да студира медицину коју успешно окончава.

Десанка Стојадиновић,
праунука Малог Ристе
 Након специјализиције Сима се враћа као лекар у свој родни град и упознаје тек свршену гимназијалку Десанку Анђелковић, праунуку Малог Ристе, жени се њоме и убрзо одлазе из града јер, по нострификацији дипломе, бива распоређен на службу у Сарајеву. Млади пар лепо почиње свој брачни живот у Босни, путовали су до Беча, Венеције, Словенаћке бање, Опатије. У Сарајеву добијају своје прво дете, сина Велимира, мог оца Мишу. Убрзо Симон бива распоређен за директора и главног хирурга болнице у Тузли, ту стиче право да се бави приватном праксом, да уз државни посао формира и своју ординацију. У међувремену добијају и друго дете, кћер Веру. Врло брзо, а опет по тадашњим прописима, Симону се пружа могућност да сам бира где би даље службовао, и наравно, избор је био Пирот. Нашли су кућу у свом завичају која је била погодна и за породични живот и за ординацију, почеле су припреме за пресељење.

Миша у школској униформи са
другарицама. Слика са ђачког
излета током окупације, испред
манастира код Поганова
Међутим, радост и задовољство младе породице били су кратког века. Десанка тада обољева, галопирајућа туберкулоза ју је брзо однела. Разочаран, тужан и поражен њеном смрћу, Симон оставља децу бабама у Пироту и враћа се у Тузлу. Није могао себи да опрости зато што Десанки никако није могао да помогне. Годину дана касније умире и он. Љубав и туга понекад буду толико снажни да пресеку живот. Да трагедија буде још већа, деда Димитрије, потресен смрћу сада већ другог сина, повлачи се у породични виноград у Провалији и ту следеће године умире. Тако деца остају без родитеља, Мишин званични старатељ постаје стриц Божидар Стојадиновић, млађи Симонов брат и професор Пиротске гимназије, док Веру дају на старање код мајчиних родитеља.

 Миша одраста под будним оком стрица, добро учи, уписује гимназију. И ето већ друге генерације Стојадиновића у Пиротској гимназији. Како-тако живот се унормалио, али тада стиже Други светски рат и бугарска окупација Пирота. Стриц, као професор математике и физике, није прихватио услов окупационих власти да промени презиме са „ић“ на „ов“, због чега остаје без могућности запослења током рата. У кући је имао троје мале деце и братанца Мишу, зато бива принуђен да формира малу приватну школу за ђаке којима је потребна додатна помоћ из ових предмета, тек да би некако тих година преживели. Стриц ће поново ступити на службу у гимназији убрзо након ослобођења. 

Мишина ђачка књижица из бугарске
гиманзије за школску 1943/44.

Миша тада постаје скојевац, сакрива неко оружје у помоћној кућици крај нашег винограда. Неко га је тада одао и он, са шеснаест година, бива осуђен на смрт. У његовој ђачкој књижици, коју вам достављам, на бугарском језику пише да је „Велимир Симонов Стојадинов“ те школске 1943/1944. био нередован у школи, иако је он тада већ био ухапшен. До коначне егзекуције мог оца одводе у логор на Рили. Ја га никада нисам видела да се нечега плашио, али када је у ретким приликама спомињао Рилу, мењао је поглед и израз лица. Тамо је био изложен тортури, принудном раду и животу на хлебу и води, терали су га да се пење на неке високе кранове да подмазује сајле, без икаквог осигурања ако изгуби равнотежу. Стриц некако успева дукатима, који су остали од покојне мајке, да откупи његов живот од окупатора и да га ослободи. Миша се вратио али није могао остати у Пироту. Прикључује се НОБ-у, до ослобођења земље. 

Миша (са ђачком капом на глави) у холу окупиране гимназијске зграде у Пироту.
Иза њих је биста бугарског цара Бориса, у позадини се види неки од бугарских професора.


Последња слика
у униформи
 По завршетку рата Миша се демобилише, матурира и уписује студије ветерине у Београду. Колико је породична ситуација била тешка нека вам илуструје податак да је студије завршио у војним цокулама и војном шињелу са кога је скинуо чинове. Касније је добио стипендију јер је радио као демонстратор на факултету. Дипломирао је пре рока, временом и докторирао, касније стекао титулу академика ветеринарске медицине, оснива Ветеринарски центар у Нишу а своје велико знање и искуство претаче у неколико стручних књига. Мој отац је остао везан за Пирот до краја свог живота. И мада су га звали да буде предавач на Софијском универзитету, никада није крочио у Бугарску. Трауме из затвора биле су исувише јаке. Живот је завршио у Нишу 2000. године. Изненадна смрт супруге однела је и њега, баш као некада његове родитеље...

"Пиротска соба" у сред Ниша
 То је у најкраћим цртама истинита прича једне породице и ја, као кћер и унука, заиста сам револтирана писањем Николића и Пиротског зборника. По мени, требало би му одузети сва звања и функције које има или обавља. Можда сам ја мало ригорозна, али дрзнуо се да гази по ранама и сећањима поштених људи и родољуба. Већ сам негде прочитала да је Николић некада био омладински руководилац. Мене је лично срамота због тога јер сам и сама у младости била на веома високим функцијама у омладини. Била сам увек ентузијаста, као и већина мојих другова, сви смо врло коректно и самопрегорно обављали постављене задатке. Сви које познајем из тог доба постали су вредни и поштени људи, поносни на своју младост. Ова особа не припада том миљеу.

(Наставиће се)
 
Фото: Антифашистички протести у Пироту (из књиге Миљана Манића "Равног. покрет у Округу пиротском); Немања Девић (Википедија); остале фотографије (из збирки аутора самих прилога).

2 коментара:

  1. Борис Кръстанов23. септембар 2022. 06:01

    Погледаjте мапу Davidovića на задњој страни книге, сви коментари су сувишни!

    http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/3523

    ОдговориИзбриши
  2. Мој бивши муж и ја смо раскинули пре годину и два месеца, а ја сам била у шестом месецу трудноће. Обоје се волимо и то је био шок за мене и заиста ми је сломило срце. Покушао сам да га позовем и обе линије су биле прекинуте. Покушао сам да дођем до њега на друштвеним мрежама, али ме је склонио са њих. Покушао сам да дођем до његових родитеља и они су ми рекли да је њихов син рекао да ме не воли и да не жели да ме види и да не знају шта није у реду. Плакала сам и плакала сваки дан јер сам га много волела. Док се нисам породила и беба није имала годину дана, нисам могла да вратим своју љубав. Опет сам био збуњен. Не знам шта да радим, а остала сам и без посла и немам новца да се бринем о беби. Била сам несрећна у животу па сам плакала сестри и рекла јој свој проблем и рекла да зна за моћну чаролију која је бачена др апатом која јој помаже када није могла да затрудни. Контактирала сам га путем е-поште и он је рекао да ће ми помоћи и рекао ми је да је жена ставила чини на мог мужа и рекла да ће ми помоћи да разбијем чини тако да ће ми се муж заувек вратити и да ће бити мој. За мене је било велико изненађење што се догодило све што је рекао. Муж ми се одмах вратио и рекао ми да му опростим. Хвала вам пуно овом моћном и искреном чаролију. Молим се да ће дуго живети и радити више од свог дивног дела. Ако имате проблем који вас мучи у животу, обратите се овом моћном играчу чаролија! Он ти може помоћи. Неће вас изневерити, можете га контактирати путем гмаил адресе: драпата4@гмаил.цом или преко његовог вибера/вхатсапп-а:(+447307347648)

    ОдговориИзбриши