среда, 25. октобар 2017.

Амрела је крива за све

Железничка станица у Пироту, Jack Birns, "Life", 1950.
Имамо много убаву јабалку у двор, б'ш до пенџер! У пролет кад се расц'вти, цела соба и цел двор умерише. Неје голема, али много раџа ж'лте, меће и сипкаве јабалће. Чим падну, набивају се, и ми ји давамо на свиње. За тој ји беремо сас руће, и пол'к редимо у крошње.
Јед'н д'н кад беше убаво време, набрамо, уврзамо се у цедила, и појдомо у град на пијац. Рамена научила на сецање, улитила се и не беше ни тешко носењето. Идемо си по пут, заглеџујемо се у појате и лозја, и за час стигомо у град.
Продадомо јабалћете, баба стисе новченик у руће и рече: „Чидем да си купим амрелу! Нека кошта, колко кошта, че ју купим! Задњу пару има да дадем, ама че си купом амрелу! Нечу више да ме мокри ћиша до голу кожу! И нечу више да се покривам сас свакакве дреје кад пада ћиша, и после ми се укочи шија, па по неколо д'на ми штуреје глава!“
Појдомо у продавницу, она се растресла од радос, и граби ли граби. Чим улезомо од врата питује: „Имате ли големе амреле?“ Продавницате беше п'лна сас свакакву робу, продавачат извади неколко амреле, она узе најголему, рашири ју, и рече: „Туја че купим!“ Кад виде да неје толко скупа, растрча се по продавницуту да ми купи парче за сукњу. Најде некакво црвено сас беле преперуђе, и купи ми.
Кад излезомо, тури амрелу преко руку, накупова леб, симид, кобасице, кашкаваљ и бомбоне за дом и за мен да си ручам уз пут, па рече: „Че се врчамо сас воз. Те ти паре, па ти извади карту и покажи на кондуктера кад дојде. Са си голема, још малко па че те у град прачамо саму!“ И тека би! Стану у ред, купи карте, дојде воз, укачимо се, седомо, она препозна две жене што седеоше преко пути од нас, показа какву си је амрелу купила. Дојде кондуктер, ја показа карту, он ју пробуши, ја ју подржа у џеп, после малко извади, сцепи, и врљи кроз пенџер. Узо си бомбоне, и пол'к ји ромчем и климкам си нође, гледам кроз пенџер како замињују бандере и бројим колко че буду до село. И те ти га пак кондуктер! „Карте за преглед!“ Ја си ромчем бомбону, климкам си нође, и не слушам га. Уокаше се жене: „ Девојче, покажи карту!“ Ја погледа у кондуктера, и реко да сам показала, да сам ју сцепила, и врљила кроз пенџер. Човек се насмеја и рече: „Погрешила си дете, карту можеш да врљиш, кад излзенеш из воз. У воз прооде контроле, мењају се кондуктери, и карта се чува. Запамти!“ И ја запамти.
Кад стигомо дом, баба испробува амрелу, отвара и затвара, и кад се нарадова, отидомо на Врницу при Верку шнајдерку, на Виту попа, при снау. И док баба казува на свекрву њу Совићу за амрелуту, ја си пробира крпће за лутће и играње. Верка тури два руба на сукњуту, наврви ластреж, и испаде убаво сукњенце.
Минуше се десетину д'на , обрамо крушу у Парасиње, оставимо крошњете на станицу при тетка Вилку и чича Ацу. И ујутру ја се премени у новуту сукњу и белу блузу, па појдомо на станицу. Купи карте, и погледа куде да ји турим, немам џеп, па развлеко ластрежат на сукњуту, и муни ји окрај струк.
Дојде воз, улезомо, убаво се сместимо, и кад дојде кондуктер и потражи карте, ја сецну сукњуту да ји извадим, а он ме погледа и пресече с очи, па рече: „Не треба да показујеш карте!“
Збуни се ја, па поче да викам, какво сам са пак погрешила?! Што ме је тека погледал?! Што неје тел да погледа картете?!!
Баба ме смирује како је важно да смо ми имали карте, а он ако оче нека гледа, ако нече не мора. Јок, никако се ја не смирујем, све се питујем куде сам погрешила. Одједанпут, жена што беше седела до мен, кад си ми окну: „Девојче, доста си свирила и скрцала! Ја сам платила карту да се мирно возим до град, а не да слушам твоје свирење и скрцање, где сам погрешила, па где сам погрешила, видел човек да завлачиш руке у сукњу, па је помислел да си картуту турила у гаче, па неје хтел да гледа!“
Леле она ме сурниса! У земљу да пропаднем, вриснула би, ал не смем оди њу. Умири се, брада ми се разигра, с'лзе ми течу, и кад стигомо у град, улете у чекаоницу и лего на клупу, па се убаво извика и реко да никад више нема да се возим с воз. Да не беше амрелата, ишли би си пешћи и не би ни шила сукњу с`с ластиж и без џепови...
„Добро”, рече баба, „од с'г че си увек идемо пешћи“. Узомо фијакер, и отидомо на пијац. Беше то много лош д'н за мене.
Ка пројде некоје време и ја се посмири, ушише ми торбицу од дебело платно да ју носим окрај гушу, и да си у њу носим новчаник и карте за у град. Реши се проблем сас кондуктери и жене које окају на уплашена деца.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
___________
* амрела - кишобран

петак, 20. октобар 2017.

Зашто су Пироћанке тако лепе?

https://scontent.fbeg4-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/22555195_2046718798891685_2402324794980154275_n.jpg?oh=3aeddeda8f0b9f2425ce5e66093856c9&oe=5A886ACC

Зашто су Пироћанке тако лепе? Питао се књижевник Григорије Божовић августа 1933. године док је по пиротском пољу посматрао вредне жене, „гиздаве лепотице“ којима је и „најрајетскији забун“ савршено пристајао и падао низ снагу. Трагајући за одговором стигао је до оближњег Крупца и Гњилана, где је од сељана чуо и прибележио две занимљиве народне легенде.

Ж. П. / #pricestarogpirota #pirot

субота, 14. октобар 2017.

Народ литнул да се жени

Мине ли Макаве и прекара ли се Преображење, другојаче ти замерише и вода и земља и ваздух. Ни је сл’нце више какво је било, ни па ћише. Ако је сл’нце, по дрезгаво греје, а ако је ћиша оложи се па по толко време м’рждори и расћисељује сокаци и чандија. Радују њу се само  чуваркућа на ћеремиде, виснула од летњу припеку, и Влада лимар који на теквоја време главу не диса од работу. 
Беше се једнуш укачил на Гађинуту кућу олуци да промени, а Блажа вурунџија мињује, па че му рече:
- А бре, Владо, какво работиш? Ешто си се укачил толко високо?
А овија че окне озгоре:
- До овде сам се укачил колко знајем, а кад би се разђеле укачил колко незнајем, до Бога би се укачил.
Низ чаршију кандиљи на јесен. А нади Сарлак и Жуково ст’внило се небо оди ћосавци. Па како градоносни облаци, а налету, а се изгубе к’мто Белаву кад лозјаре затропају с дрвене чегртаљће.
Сота амрелџија сортира еспап, Мица казанџија трља шаће и чука с п’рс у казање и кафторчетија, а терзије трљају браду с алево кадиве и ш’пчу:
- Нек је арлија.
Умерисале се авлије и сокаци на шушпе и оц’т. Мајсћи трендавиљи и шебоји се одавна прекарали, а мишетија прекрила башче како шарено сиџаде. Узи бунарје и пумпе се још зеленеје понекој струк босиљчек, ако су бабе још од Макаве почеле да га ћину и дисају за сушење.
Домаћини јурнули да на време загоде рабаџије с појаћи волове и с по нове плакарије за гроздобер. Наблизиле и славе, па се како ђердање нанизали блађи дни јед’н по друђи. А уз блађи дни иде и блага ората како мезе уз рећијицу.
Почеле игранће, плизнула младиња и убавиња, расцрвила се и оперјала ланска чупетија па како трепетлиће литкају низ сокаци, а момчетија поди око сеире најубаве јер њи најбрже разграбају. Како чаршијлије жешћи мећици сабајле.
На Коту Ћисело постаријат син седал на клупицу под големити љиљак, на меџу што им је сас комшију им Славу Дуплоголо, увлекал шију, стисал шаће, бута сас палац од ногу камчек преди њега и попоглеџује усуле на Славиното девојче.
- Какво си се толко умислил Мико? - че га пита она.
- Ма, рек’л би ти нешто, ама не знам како да ти речем.
- Речи, соколи га она и ситно трепче. Слободно речи, а ја че одма пристанем!
- Па не могу се одлучим, че уздне Котинити. Не знам да ли да се оженим с тебе, или да си купим точак.
Затова ви је јасно са, ешто у сву овуја тарапану најголему работу имају наводаџије. Једни су литнули низ чаршију како барјам здравће те сабирају и телале аброви, а друђи, по госпоствени, на који се је по јела реч, дојдеоше са сву пошту у дом да се распитају за момче или за девојче и да пренесу на другуту страну.
- Да си јутре реч немамо, што оратеше Гога В’рцка.
А најголемо распитување за девојчетија је било при ћилимарће које су на големо работиле и имале по десетина девојчетија на занат.
На Јеврема рабаџију код черкуту, Христину, доле при Стару џамију, ткало је седамнајес девојчетија. И потка њим и душа п’лна сас севдах, па само цвркају, смеју се, ш’пчу и одлате покре разбојат како дрндарско тетиво. И цел д’н њим је малко да се изорате.
А по руч’к изокају малуту черку Тининуту, Љиљу, па че њу речу:
- Да отидеш до Мику Курделију и да однесеш поруку од Љубицу, а ка се врнеш да дојдеш да те померишемо да видимо да ли си ни послушала.
Љиља отрчи у једну душу до Курделијинуту берберницу, пренесе аб’р, а Мика њу напрска косицу сас парфем да се Љубица и другарицете увере по мирисат да је работа завршена како требе.
А кад сви заврше работу како требе, једн д’н, тићемка, најмладо дете из кућу почне да разноси по комшил’к, роднине и пријатељи убаве, оштампане и изгравиране картице на које писује:
“12.8.1929. године верени су Мирослава П. Јовановић - Славинска из Пирота и Милорад Љ. Вељић, пешадијски поручник из Београда. Испит ће се обавити 8. септембра ове године, те се молите да Вашим присуством увећате наше весеље. Примање по испиту недељом.” 
И док се младити вереници попоглеџкују подоко како гугутће, т’шта и свекрва дисају високо главу да сви виде да је това што су они изабрали најубаво што је могло да се најде. А Мана Наступипатка стење, чеша се по тил и узд’шиње:
- А бре, народ литнул да се жени, а не види колко је лоше време настало. Знајете ли ви какво је јучер у новине писувало? Сваћи друђи човек при нас је од некакво болан. Вала Богу те се не ожени лани ка ме карасте. Са би ми жена била болна.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче", 2006.

Венчање Станиславе Спасић Ивановић, испред породичне куће у Пироту 1935.
Иза младе са беретком је њена сестра Нада Манчић. Друга сестра, Мира Соларевић
стоји иза грамофона. Девојчица у туфнастој хаљини је Марина ћерка Вида, поред ње
лево чуче Мица и Верча Хаџи Младић. Дечак десно је Бане Ћирић Главурда,
У првом реду доле лево (са белом крагном) је Јеврејка Берта.

На слици сасвим горе:
Крста Панајотовић, обућар на венчању са ћилимарком Христином

среда, 11. октобар 2017.

Сетила се Јања


Манете ми се од-главу
До Голуба ли сам, нане, стигла
И грозно, и глупаво, и штрокаво, и дрпаво
И сирома, и на појату с овце спи, и разокаво
И мајћа му језична, и патрава
И сви се шегују с њи
И по-стар од башту ми!


Много си, черко, позаседела, живи ме жалове изедоше
Твоје се друство задомило, друшће ти деца воде за-руку
За манастир ли се спремаш или за белу удовицу
Позастала си, нема више чекање, ни бирање
И алтав да је, и удов`ц да је
С бревенеци да је, муж да је
Дом да си тражиш!

Кој пробира он набере
Сетила се Јања када че се клања
Надала се Јеглика да ђу тражи владика
Што по-више гледаш, по-малко видиш
Најде си бирка ћоравго Мирка.

_____

Песма: Драгољуб Златковић, "Дума"
Фото: Млада у В. Лукања 1935. године (село потопљено 1963)
Извор фотографије: Етнографски музеј Београд

Софре

Фотографија корисника Приче старог Пирота
"Софре". Један од настаријих сачуваних пиротских ћилима. Изаткан је далеке 1792. године и данас се налази у Етнографском музеју у Београду. Софра је назив за шару сачињену од концетричних и степенастих ромбова. Детаљ у њиховом центри назива се "чуриљњак" и симболише доњи део варјаче (на трпези, софри). Овај стари ћилим нема карактеристични шарени рам (плочу) на који смо навикли а који уоквирује средишњи део ћилима. Димензије ћилима су 135 х 105 cm.

Ж. П. / #pricestarogpirota #pirot

Туви Јосефовић

Фотографија корисника Приче старог Пирота
Додајте натпис
Недавно се на „Причама старог Пирота“ огласио Туви Јосефовић, син пиротског апотекара Исака и један од ретких Јевреја који су преживели пакао фашизма у Нишављу 1943. године. И дан-данас је неизмерно захвалан незнаном Пироћанцу који је његову мајку Рашелу и њега, тада четворогодишњег дечака, извукао из импровизованог логора у Соколани и спасао сигурне смрти. Након тога су успели да се домогну града Свиштова у Бугарској где је Исак радио као „трудовник“, те су тамо, сви скупа, због очеве професије, били поштеђени даљег прогона. Након ослобођења, породица се вратила у Пирот и ту остала до 1950. године... Чика Туви је по занимању неурохирург. Сада је у пензији и живи са својом супругом, троје деце и шест унучета у Бир Шеви, највећем граду у пустињи Негев, на југу Израела. Није било нимало лако да његов породични дом у Пироту лоцирамо, јер је кућа у међувремену реновирана а улица Браће Ненадовић преименована у Момчила Милутиновића. Чика Туви пажљиво прати страницу „Приче старог Пирота“ и срдачно поздравља, из свог вољеног Израела, све читаоце и све Пироћанце. Шаље нам фотографије својих предака по мајци – бабе Џоје и деде Дона Ашера Абранавела, угледног градског трговца и извозника пиротског качкаваља, који су страдали у гасним коморама Треблинке.


понедељак, 9. октобар 2017.

Пироћанци на Опленцу

https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t31.0-8/22338878_2040673656162866_6174900443287692632_o.jpg?oh=ccb6a88af0d35fd36a953f84cc22329f&oe=5A744440

На данашњи дан 1934. године страдао је краљ Александар Карађорђевић у Марсељу. У Старој пиротској цркви служен је парастос 15. октобра a потом је одржана и комеморативна академија у парохијској сали на чијим прозорима су висили црни дугачки драпери. Помен вољеном краљу одржала је и локална јеврејска заједница 17. новембра, у пиротској синагоги. Убрзо по несрећи проглашена је година туге са забраном јавних весеља и игранки. На зградама свих државних и локалних институција биле су истакнуте црне заставе. Сви државни чиновници те године су, у знак жалости, носили црнe краватe и црни флор на левој руци. Пироћанци су у више наврата организовано путовали на Опленац. На овој фотографији је забележена већа група Пироћанаца на гробу несретног краља крајем децембра 1934. године, скупа са својим свештенством и нишким владиком Јованом Илићем, родом из Дојкинаца.

недеља, 8. октобар 2017.

Пазар у Пироту


Сваке суботе наши суседи из Бугарске преплаве тијабарску пијацу. Неки трагају за квалитетним млечним и биљним производима, а неки – за надахнућем. На слици је акварел уметнице Севде Потурљан „Пазар у Пироту“, осликан 2015. године.

Ж. П. / #pricestarogpirota #pirot

петак, 6. октобар 2017.

Много одење

Деца у село много рано почну да иду на њиву, и рано почну да иду пешћи. Док смо малећчи увржу се мајће и бабе у љуљћу, па ни носе на њиву, вржу љуљћу у ладовину, и у њу спимо. Поди љуљћуту се простре цршка и тува се играмо. Донесу ни тикветија, класови, шишарће, кво најду, и ми се радујемо.
Кад попорастемо носе ни малко у цедило, а малко одимо. Преди школу веч се иде пешћи. Матичка на рамо, стовненце у руће, и одење.
Мене ми је најтешко било рано будење. Једва ме баба разбуди, чим види да сам отворила очи почне да ми радосно казује на коју њиву че идемо, и како тамо има да седим поди ладовину и да се играм сас деца. Како че беремо цвеће и вијемо венци, збирамо пужеви, и правимо гривне и маниста за окре гушу.
Дигнем се ја, облечем, омијем, једем уз пут, и одим некоје време, па се уморим и заболу ме нође, почнем да застањујем, али она, мајстор за зал'гување, тиће ме испрати: „Ајде иди преди мен, потрчи и седни поди онуја сливу, одмори се, и једни сливе. Има, нач'с нападале, зреле и блађе“. Ја отрчим и седнем, изедем две-три, и она ме диза: „ Ајде синко, човеци гладни на њиву, с т'внину су отишли, чекају лебац да им однесемо“. Појдем, грабим, пак ме заболу нође, она се пак сети: „Леле, само што несмо стигли до долат, а тамо убава водица, има се измијеш и напијеш, па че се зачас одмориш!“
Кад стигнемо до ливаду, испрати ме да се поваљам: „Иди сине, иди се изваљај у травицуту! Гле каква је убава, зелена, меришљава, па мека као памук, има се освежиш, па има само да трчиш и појеш!“
Покрај пут, види ли цвет, кара ме да га оберем, да си га турим на уво, да ми мерише, и тека, стигнемо на њиву...
Кад појдемо у школу тегај су и одењата поголема. Ја носим воду, наваџујем градину, берем траву за свиње и јагањци. Цел д'н трчање и одење, и нође тека очврсњавају. За тој кад ми кажу „идемо у град“, ја ич не мислим што је град далеко, и што носимо на пијац крошње и кобилће. Само мислим кво че си купим, како че си при Големи мос сврнем у посластичару на сутлијаш, при који роднине че отидемо да им однесемо кво смо продавале, а они да ни послуже сас убаво слатко, од које си куснемо по неколко пути. Изиграм се сас њиња деца, и с њиње убаве играчке, а после си накупујемо за дом бомбоне, ратлуци, шићер у коцће, и друго кво ни требе.
Врчамо се преко Будиндел пешћи. Ја сам срећна, насмејана и задовољна што ми је убаво минул д'н.
За боље нес'м знала, па нес'м ни сакала.
___
Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Илустрација: Benjamin Williams Leader, 1896

Француске бомбоне

Фотографија корисника Приче старог Пирота

Ћилим „француске бомбоне“. Предање каже да је шара настала након ослобођења Пирота 1918. када су радосни Пироћанци обасипали своје ослободиоце, француске војнике, цвећем и разноразним поклонима, међу којима је било и домаћих ћилимова. Углађени солдати су пажљиво разгледали ове њима сасвим непознате рукотворине и кратко коментарисали: „Bon... Вon…“ („Добро је, добро је“) што је начула нека вредна ћилимарка и убрзо изаткала ћилим чију шару је сама осмислила, наденувши јој име „француске бонбоне“.
 
 Ж. П. / #pricestarogpirota

недеља, 1. октобар 2017.

Камила у Пироту


https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-9/21685920_2031423297087902_901691325710317051_n.jpg?oh=083969cd1cecaefe65cf18fdad95bd15&oe=5A77234DОвих дана пиротским улицама прошао је необичан караван. Немачки држављани Зигрфидел и Луцфоретер путовали су колима "фолксфаген" у неке земље Европе и Азије. У Авганистану сусрели су караван камила и власнику предложили да изврше замену. За аутомобил су добили две камиле. Путем су једну камилу продали а другом наставили пут. На слици ови немачки туристи пролазе главном улицом Пирота.
_____
"Слобода", 1966.
#pricestarogpirota